Kako ćemo da se odužimo Njegošu?

Da li po prvi put u istoriji naših bratskih naroda možemo da neki politički problem rešimo bez arhitektonskog revanšizma?

Ako je pre više od 150 godina, vladika crnogorski Petar II Petrović Njegoš na veoma jednostavan, razumljiv i jezgrovit način iskazivao svoja osećanja prema Bogu i otadžbini, to se ne može reći i za aktuelnu situaciju u Crnoj Gori. Prošlo je puno vrmena, promenilo se nekoliko država i njihovih uređenja, pa je samim tim i razumevanje lika i dela slavnog Njegoša postalo u najmanju ruku komplikovano.

Njegoš je bio pravoslavni vladika i vladar (objedinjena funkcija) Kneževine Crne Gore, po nacionalnom opredeljenju Srbin (za njega u to vreme nije moglo biti drugačije), ali i jedan od naših najvećih mislilaca i filozofa. Upravo u tim višeslojnim segmentima njegove ličnosti leže problemi iščitavanja njegovog lika i dela, što je prouzrokovalo graditeljske nesuglasice, koje evo i do danas traju.

Ponovo se na dnevni red stavlja višedecenijsko pitanje povratka Njegoševe kapele, ali i samim tim rušenje Njegoševog mauzoleja ili cela situacija može biti rešena bez nama dobro poznatog arhitektonskog revanšizma? Da bismo pokušali da damo odgovor, moramo krenuti od početka, sa rasvetljavanjem samog Njegoša, čime možda i dobijemo odgovor šta rušiti, tj. zidati na Lovćenu.

Ponovo se na dnevni red stavlja višedecenijsko pitanje povratka Njegoševe kapele, ali i samim tim rušenje Njegoševog mauzoleja.

Mnogi u opisu Njegoševe ličnosti, pored dobro poznatih činjenica da je bio pravoslavni vladika, gotovo potpuno izostavljaju njegovu ulogu kao filozofa, ali i u neku ruku slobodnog zidara. Sve započinje kada mu za mentora/učitelja njegov stric vladika Petar I Petrović dovodi Simu Milutinovića Sarajliju, značajnu istorijsku ličnost tadašnjeg Balkana, ali poznatog i u intelektualnim krugovima Evrope.

Kao jedan od najučenijih ličnosti tog doba, svoja znanja je preneo i mladom Njegošu. Rukovodeći se njegovim poukama, Njegoš ubrzo uviđa da se u borbi za nezavisnost od Osmanlija, ali i u procesu izgradnje države i društva Kneževine Crne Gore ne mogu koristiti samo kubura i vera u Boga, već i neka druga znanja. Zbog toga, preduzima više putovanja po Evropi, naročito Italiji i započinje upoznavanje sa zapadnom kulturom.

Pod tim uticajem nastaju njegova najznačajnija literarna dela, u kojima vešto spaja zapadnu filozofiju sa mišlju i delom ljudi sa Balkana, naročito njegove Crne Gore. Među tim delima izdvaja se „Luča mikrokozma“ , do današnjih dana nedovoljno rasvetljen spis. Ne čudi zato i njegovo približavanje sa Vukom Karadžićem u borbi za slobodu od Osmanlija i u borbi za pobedu srpskog jezika i gramatike, koju zajedno sa Đurom Daničićem i Brankom Radičevićem izvojevaju 1847. godine, kada na vukovom ćiriličnom pismu biva objavljeno prvo izdanje „Gorskog vijenca“.

Koju godinu ranije, po istorijskim podacima 1845. godine, nastaju planovi i za kuću večnog počinka crnogorskog vladike. Kako je zabeleženo u izvorima, autor projekta je sam Njegoš, a po izgledu građevine, autor je sublimirao svoj život, misao i delo. U pitanju je omanja kružna kapela, sa apsidom, izvedena u potpunosti od kamena, sa jednostavnim, bezornamentisanim enterijerom, posvećena vladiki Petru I Petroviću, a po želji samog Njegoša izvedena na samom vrhu Lovćena.

U pitanju je pravoslavna kapela, ali to znači funerarna građevina, u kojoj se nalazi Njegošev grob, ali pored sakralnih predmeta u vidu poneke ikone, to je bila građevina u kojoj se nije vršilo bogosluženje. Sam kružni oblik mogao je nastati po uzoru na slične centralne građevine na koje je vladika nailazio na svojim evropskim proputovanjima, koja doduše nema značajnije uporište u pravoslavnom kanonskom graditeljstvu. Ovo ne znači da se Njegoš u zagrobnom životu odrekao pravoslavlja, već je želeo da počiva u jednoj skromnoj, jednostavnoj, a opet svojim oblikom savršenoj građevini.

Veličanje Njegoševog lika ili likova potonjih vladara

Problemi nastaju nakon 1916. godine, kada Austrougari bombarduju i ruše kapelicu, nameravajući da na njeno mesto postave nešto što bi više odgovaralo njima kao novoj vlasti u Crnoj Gori. Rat se završava, ali tu ne prestaju problemi. Pobedom u Prvom svetskom ratu, Kraljevina Srbija integriše nove teritorije u jednu zajedničku monarhiju, među kojima i kraljevinu Crnu Goru. Ovaj čin je jedan deo Crnogoraca dočekao sa simpatijama, dok drugi, nezadovoljni proterivanjem njihovog kralja Nikole Petrovića (inače dede kralja Aleksandra Karađorđevića, koji je i rođen na Cetinju) ovaj čin doživljavaju kao prisilno prisajedinjenje u trojednu monarhiju.

Da bi se nekako i u prostorno-vizuelnom smislu nametnula nova politika i dinastija, pravi poligon za to je bio Lovćen. Kralj Aleksandar potpuno je razumeo šta za Crnogorce znači vladika Njegoš, ali i da dodatno otkriva njegovu višeslojnu ličnost. Zato sredinom 20-ih godina poziva slavnog vajara Ivana Meštrovića da za vladiku osmisli novu spomen-grobnicu u vidu raskošnog mauzoleja.

Meštrović je dizajnirao impozantan objekat ali njegovu gradnju nije odobrio tadašnji patrijarh srpski Dimitrije.

I zaista, Meštrović je dizajnirao impozantan objekat, koji je prevazilazio lokalnu tradiciju i po svemu se ugledao na svetske romantičarske, epske, slobodnozidarske građevine, ali njegovu gradnju nije odobrio tadašnji patrijarh srpski Dimitrije, podržan od većeg broja srpskih intelektualaca. Istini za volju, lično mislim da ni sam Njegoš ne bi voleo da počiva u takvoj građevini jer sebe nije doživljavao kao faraona već kao skromnog pravoslavnog vladiku i slobodoumnog mislioca.

Možda je to bio jedan od problema samog Meštrovića, što nije mogao da se podiči skromnošću, pa je samim tim konstantno gledao da gde god može sebe naturi kao umetnika koji će oblikovati neki prostor, tj. lokaciju. Kralj Aleksandar ga je potpuno razumeo jer je i sam patio od sličnih problema megalomanije (bili su veoma kompatibilni kao poručilac i umetnik), ali je za potrebe rešavanja „lovćenskog problema“ moralo biti pronađeno drugo rešenje.

Odlučeno je da se obnovi Njegoševa kapela, ali ne u izvornom obliku već u novim, nešto većim dimenzijama, sa bogato uređenim enterijerom. Arhitekta nove kapele bio je ruski arhitekta Nikolaj Krasnov, dok je autor unutrašnjeg uređenja, tj. oslikavanja bio poznati slikar Uroš Predić, a tom prilikom je kapela pretvorena u crkvicu gde je moglo da se održava bogosluženje. Desno od oltara bio je postavljen kameni sarkofag sa moštima, dok je iznad njega bila postavljena slika vladike Njegoša. Iako je nova kapela zračila monumentalnošću umeća dvojice genijalnih umetnika, to opet nije odražavalo lik i delo samog Njegoša već možda više želju kralja Aleksandra da kao novi ktitor Crnogorcima podari „lepšu i bolju“ kapelu koja će čuvati mošti i lik vladike Njegoša.

A onda dolazi Tito

Novi problemi nastaju nakon Drugog svetskog rata, kada se pojavljuje i maršal Tito, sa svojim ličnim animozitetom prema kralju Aleksandru, koji je na sve načine gledao kako da izbriše bilo kakav vizuelni trag postojanja njegovog prethodnika. Ako to nije mogao da uradi sa Dvorskim kompleksom na Dedinju, onda je to radio sa nekim drugim rezidencijama, a naročito spomenicima, koji su svi do jednog uklanjani sa svojih javnih lokacija. Ista sudbina je čekala kapelu na Lovćenu, gde su nakon neuspešnog konkursa za mauzolej, crnogorske vlasti odlučile da po pozivu 1951. godine direktno angažuju vajara Meštrovića, koji za svog saradnika angažuje hrvatskog arhitektu i konzervatora Harolda Bilinića.

Novi projekat je bio nešto više čovekomerniji nego prvi, izveden u rustifikovanom kamenu, uz prisustvo neizostavnih karijatida, ali ponovo monumentalan kao i gotovo sva Meštrovićeva dela. Iznutra, centralno mesto zauzima skulptura vladike Njegoša u sedećem položaju, dok mu se iznad glave nadnosi figura orla. Izgradnja je usled raznih problema odložena do 1971. godine, a konačno završena i inaugurisana 1974. godine.

Da bi sve ovo bilo izvedeno, kapela koju je podigao kralj Aleksandar bila je srušena, a kamenje popisano i numerisano, sa idejom da se ona ponovo izgradi na nekom drugom mestu na Lovćenu, do čega ni do današnjih dana nije došlo. Meštrović nažalost nije doživeo da vidi svoje posthumno izvedeno delo, koje iako veoma kvalitetno zamišljeno, srećom nije doživeo da vidi ni sam vladika Njegoš, jer ponovo ne odgovara mestu za večni počinak jednog skromnog duhovnog vladike.

Arhitektonski revanšizam

Posle više decenija, pojavljuje se ideja da se mauzolej, okarakterisan kao isuviše hladan i nedoličan jednog Njegoša, takođe ukloni, a na njegovom mestu ponovo podigne kružna kapela. Da će biti podizana onakva kakvu je sam Njegoš projektovao pa još i nekako, ali pošto su velike šanse da to ponovo bude crkvica podignuta između dva svetska rata, možda je trenutak da se inicijatori novog predloga malo zamisle i preispitaju svoju odluku.

Kako Njegoš zasigurno neće imati kapelu kakvu je sam zamislio, da li to znači da na vrhu Lovćena bolje da ne bude ništa izgrađeno jer ni sami ne možemo da se dogovorimo koji segment ličnosti slavnog vladike želimo da naglasimo i ovekovečimo? Naravno da ne, ali ako već jedni zagovaraju filozofsku, sa elementima primordijalne, evropske monumentalnosti, a drugi duhovnu, pravoslavnu, sa elementima nacionalne monumentalnosti, zašto obe građevine ne bi krasile vrh Lovćena? Zašto se prostor vidikovca, koji se nalazi iza Mauzoleja ne bi iskoristio za prostor gde bi mogla biti podignuta kapela? U kapeli bi mogle biti položene vladikine mošti, dok bi mauzolej mogao biti pretvoren u Njegošev muzej.

Da li po prvi put u istoriji naših bratskih naroda možemo da neki politički problem rešimo bez arhitektonskog revanšizma, tj. koncepta da svaka naredna politička struktura menja, ruši, preimenuje ili izmešta sve ono što je prethodna učinila? Ovakav pristup nas već više od jednog veka skupo košta društvenog diskontinuiteta, pa bi bilo dobro da učimo na svojim greškama i umesto potiranja pristupimo sveobuhvatnoj kulturnoj integraciji.

Kad ste već ovde…

• Prokleto kamenje s Kosova i Metohije