Nina Bačun: Film nam dozvoljava da iznova otkrivamo prostore koje poznajemo
Razgovaramo sa arhitekticom koja je bila selektorka programa Crni talas jugoslovenskog filma na Festivalu arhitekture u Danskoj.
U Kopenhagenu je od 7. do 17. oktobra održan Festival arhitekture. Diskutovalo se o urbanističkim i arhitektonskim izazovima današnjice, akutnim problemima savremenog sveta, o arhitekturi koja utiče na sve aspekte naših života.
U filmovima je arhitekura scenografija, odnosno ambijent za dramsku radnju, a baš taj ambijent je izuzetno zanimljiv dokument o jednom dobu i sa protokom vremena otkrivamo nove slojeve, odnosno vidimo ono što nam je skoro sigurno promaklo u prvom gledanju, dok smo pratili samo priču.
Arhitektica Nina Bačun bila je selektorka jednodnevnog programa Crni talas jugoslovenskog filma. U Danskom filmskom institutu prikazani su filmovi Dušana Makavejeva Čovek nije tica i Ljubavna priča ili tragedija službenice PTT-a, kao i Skupljači perja Aleksandra Saše Petrovića. Nina Bačun je ovog septembra bila jedna od mentora Letnje filmske škole Beogradske internacionalne nedelje arhitekture održane u sklopu evropskog projekta The Future Architecture Platform.
Ako već arhitekturu ne možemo iskusiti, pokretna slika nam donosi određen tip iskustva.
“Deo sam dizajnerskog kolektiva Oaza iz Zagreba, a bavim se i edukacijom, predajem studije dizajna na Arhitektonskom fakultetu u Zagrebu”. Umetnička organizacija Oaza osnovana je 2014, čini je šest autorki i nastala je kao rezultat njihove dugogodišnje saradnje na području dizajna.
Sa Ninom Bačun razgovarala sam o profesiji arhitekte koja danas otvara mnogo širi spektar zanimanja nego što je to bilo pre nekoliko decenija, a postavlja i brojne izazove pred nove generacije onih koji se obrazuju ili su tek ušli u prilično uzburkane vode ove nekad veoma cenjene profesije.
Arhitektura se mora doživeti u živo, a prikazivanje arhitekture je uvek posredno. Čini se da film može biti za to jako dobar medij.
Jako je teško arhitekturu prikazati preko statične slike, ali pokretna slika, ako već arhitekturu ne možemo iskusiti, donosi nam određen tip iskustva. Čini mi se da upravo filmovi utiču na našu percepciju onih gradova i mesta koja nikad nismo bili u prilici da fizički doživimo. Kad se nađemo u gradu o kojem nešto znamo preko filma, ne znamo u stvari šta je zapravo naš stvarni doživljaj tog prostora, odnosno koliko je na naš utisak uticao film odnosno pokretna slika koju smo videli pre nego smo doživeli stvarni prostor. A s druge strane, film nam dozvoljava da u gradu koji poznajemo postanemo turisti, odnosno da iznova otkrivamo prostore koje poznajemo.
Jedna od vaših tema je prostor, odnosno ambijent u filmu Čovek nije tica. Zašto vas je privukao Dušan Makavejev?
Jako volim Makavejeva i njegov pristup filmu. Veliki sam filmofil i u jednom trenutku mi se učinilo da je jako važno da počnem da povezujem svoju praksu sa filmom. Moje istraživanje se dotiče crnog talasa u filmu, tog našeg regionalnog filmskog nasleđa, a kako se u svom poslu bavim dosta identitetom, onda mi se samo nametnulo da se bavim tom, još sasvim nerazjašnjenom kolektivnom prošlošću odnosno memorijom i kako je danas percipiramo. Ja sam dete rođeno u socijalizmu a čitav život provela sam u tranzicijskom dobu, odnosno u kapitalizmu. Bilo mi je zanimljivo da istražujem to vreme crnog talasa i da mu pristupim iz savremene perspektive.
Žena je u našem filmu – za razliku od italijanskog neorealizma, ili francuskog filma – potpuno drugačije prikazana.
Mnogi filmovi pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka snimljeni su u modernističkim ambijentima izgrađenim neposredno posle Drugog svetskog rata. Tim prostorima se i danas krećemo, ali na filmu su oni prazni, skoro bez ljudi. Sasvim drugačije ih danas vidimo i primamo, čak i sa arhitektonske tačke gledišta.
Danas se više ne rade takvi modernistički kompleksi, izgubio se javni prostor, pa mi je tim interesantnije proučavanje starog filma, a u svom istraživanju bavim se susedstvom kroz proučavanje kolektivnih prostora, odnosno akcija koje se dešavaju tamo. Gledam arhivske snimke i onda ih povezujem sa savremenim životom. U stvari pokušavam da iz toga izvučem neke pozitivne i zanimljive stvari koje smo izgubili današnjim načinom života. Deljenje prostora na način na koji se nekad delio, odnosno koristio.
U svom istraživanju filma se osim prostorom bavite i emancipacijom žena. Danas se suočavamo sa retrogradnim procesom i prilično je izražena tendencija vraćanja žene tradicionalnoj ulozi, odnosno jaka je tendencija deemancipacije.
Slažem se. Meni je jako zanimljiv položaj žene u jugoslovenskom filmu. Ne samo kod Makavejeva. Žena je u našem filmu – za razliku od italijanskog neorealizma, ili francuskog filma – potpuno drugačije prikazana. Ovde je žena stvarno modernistička žena, moderna, i tu je nešto što je meni kao ženi bilo vrlo zanimljivo – u novotalasnim filmovima žena je obično razvratnica, histerična… Makavejev daje ženi mogućnost izbora, iako ona na kraju najčešće kobno završava, ipak ima mogućnost da bira. Ona ima svest o svetu u kojem živi i meni se to jako sviđa. To je toliko savremeno, da i sad, kad gledamo to šezdeset godina kasnije, skoro da ne vidimo nikakvu razliku, čak je i regresija u pitanju.
Svaka struka posmatra neki svoj detalj – ja prostor. Iz toga je i proizašlo ovo moje zanimanje.
Kad gledate film, šta prvo pratite, priču, ili ambijent u kojem se radnja odvija? Na koji način čitate film?
To je u stvari profesionalna deformacija. Ja uvek posmatram prostore i mizanscen u filmu, kao što neke struke posmatraju iz svog ugla – muzičari, recimo, slušaju zvuk. Svaka struka posmatra neki svoj detalj – ja prostor. Iz toga je i proizašlo ovo moje zanimanje. Kao veliki filmofil idem često u bioskop, moja crkva je meni kino, i moja terapija. Film me najviše inspiriše za ono što radim.
Koliko to ima veze sa poslom na Arhitektonskom fakultetu?
Puno. Danas nove generacije dosta rano počinju da rade video radove, prezentacije… Menjaju se mediji u kojim prezentiraju svoj rad, a svakako pokušavam da film inkorporiram u obrazovanje budućih arhitekata i čini mi se da je to studentima zanimljivo.
Već je postala opšte mesto konstatacija da je arhitekta nekad bio jako važan društveni činilac, da je bio kreator i graditelj ambijenata, a da danas mnogo više radi po diktatu. Da li je zaista kreativna uloga arhitekte postala mnogo manje važna?
Tako je, nažalost. Mislim da bi uloga arhitekte i danas trebalo da bude jednako važna kao i nekad, ona je važna kao što je važna uloga učiteljice u osnovnoj školi. To su nekakve osnove. Arhitekta postavlja naš prostor koji se odražava na našu psihu. O toj važnosti ne treba ni diskutovati. A činjenica je da su standardizacije i zakoni, kao i današnji način gradnje skoro pa dovele profesiju arhitekte do nestajanja. Čini mi se da u budućnosti, ako se sve ovako nastavi, više neće ni biti potreba za arhitektama. Ovo je, naravno, distopijska slika budućnosti. Verujem da se takve stvari neće izgubiti, kao što verujem da se neće prestati sa proizvodnjom knjiga, recimo, bez obzira što sad imamo digitalne knjige. Čovek je ipak materija i materija mu je bitna, ta fizičnost stvari.
Arhitekta postavlja naš prostor koji se odražava na našu psihu.
Koliko se o tome diskutuje na fakultetu, odnosno šta studenti pitaju?
Studenti su danas jako pogubljeni, baš zbog te prevelike dostupnosti informacija teško razabiru bitno od nebitnog i teško se kontekstualiziraju. Kontekst ih dosta muči. Prilično su uplašeni od svih tih silnih informacija do kojih dolaze, tako da sve vreme pokušavam da ih oslobodim da oslobode sami sebe i da pokušaju da se stave u kontekst, jer to je najvažnije.
Kako spajate rad u Oazi sa radom u obrazovanju na fakultetu?
Nikako ne bih volela da napustim praksu, sad je to podeljeno pola-pola. Pola je fakultet, a pola praksa. A ta dva posla imaju veze. Mi se u Oazi bavimo širokim spektrom vizuelne kulture, od postavki izložbi i scenografija do dizajna knjiga, odnosno grafičkog dizajna, što je bavljenje prostorom samo u dve dimenzije. Sve je nekako vezano i jedno iz drugog crpi inspiraciju. Pokušavam da sve što naučim na fakultetu primenim u praksi i obrnuto. To je sve razmena.
Beograd vam je poznat grad?
Od detinjstva dolazim u Beograd i vrlo mi je drag. Oduvek je bio haotičan, pravi velegrad. Uvek mi se sviđao… a tek Kalemegdan i Dunav. Volim taj haos velegrada. Bila sam malo šokirana šoping centrom u Knez Mihajlovoj i megalomanskim zdanjima, ali mi je je još uvek jako uzbudljiv onaj ulazak grad sa zapada preko Novog Beograda.
I nešto sasvim aktuelno – gledate li južnokorejsku seriju Squid Game, odnosno kako vam se čini njena arhitektura?
Ne, ali sad me baš zanima. Stavljam je na listu.
Kad ste već ovde…
