Nakon više od deset godina povezanosti sa Čileom, naša sagovornica daje nam širok uvid u savremenu arhitekturu „zemlje na kraju sveta“ i taj – nama daleki i uglavnom malo poznat – kontekst.
Tokom boravka u Čileu februara ove godine ponovno sam se susreo i razgovarao sa koleginicom, arhitektom Natašom Stanaćev (Zrenjanin, 1985), koja od pre nekoliko godina sa svojim suprugom, Špancem Manuom Granadosom (Jerez, Španija, 1986), vodi arhitektonski biro „Stanaćev & Granados Arquitectura“. Ovaj arhitektonski dvojac je svoja projektantska iskustva sticao u Čileu od 2013. godine radeći odvojeno, a potom i zajedno, za lokalne biroe i na različitim projektima.
Od učešća u projektovanju stanica nove linije metroa u glavnom gradu Santijagu, rada sa poznatim čileanskim arhitektom Matijasom Klocom (Mathias Klotz), do saradnje sa osnivačima biroa „WMR Arquitectos“, Nataša i Manu su savladavali različite izazove čileanske arhitektonske prakse, dok nakon kraćeg povratka u Španiju nisu pokrenuli sopstvenu praksu u Čileu, razvivši kroz nekoliko godina projektantski pristup u kome su sublimirani vlastiti senzibiliteti i ključne karakteristike čileanske arhitekture.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Kvalitet prostora po meri korisnika
U njihovom dosadašnjem radu, usmerenom prvenstveno na projektovanje porodičnih kuća/kuća za odmor i uređenje enterijera ugostiteljskih prostora, prepoznaje se težnja da se u maloj razmeri, koristeći prirodne materijale, njihove teksture i sveden kolorit, postigne kvalitet prostora po meri korisnika koji je ubedljivo povezan sa živopisnim okruženjem. Njihove realizacije su ubrzo postale zapažene, te potvrđene kroz objave u časopisima/internet portalima (Divisare, Frame, Dwell, Dezeen, Domus, Arquine, Restless Living, Label Magazine i dr).
Ovaj intervju je nastao u okviru platforme i projekta „Serbia for the World“ koji je usmeren prikupljanju i dokumentovanju ostvarenja srpskih arhitekata u inostranstvu.
[NA] Iako arhitektonska profesija pripada regulisanim profesijama za koje svaka država utvrđuje uslove za obavljanje, ona je ujedno i profesija koja već nekoliko decenija unazad ima sve veću globalnu fluktuaciju. Tome su svakako doprinele reforme u obrazovanju arhitekata i brza dostupnost informacija o tokovima razvoja savremene arhitekture. Kada smo se pre nepunih jedanaest godina prvi put videli u Santijagu to je bila tvoja prva godina boravka u Čileu. Ako bismo krenuli od početka, onda bih te prvo pitao zašto i kako je izbor pao na Čile? Koliko si tada znala o ovoj zemlji? Šta te je impresioniralo, a šta iznenadilo? Kako je ukratko izgledalo započeti projektantsko iskustvo na drugom kontinentu? Šta su ti tada bili najveći izazovi?
[NS] „A zašto Čile?“ je pitanje koje mi i dan danas neizostavno postavlja svaki Čileanac koga upoznam i to sa izrazom neverice na licu iza koje odmah zatim naslutim odblesak ponosa na taj isti Čile. „Zašto bi ijedan Evropljanin svojevoljno izabrao da živi na kraju sveta“, vole da kažu. Zanimljivo je odgovoriti na ovo pitanje nakon svih ovih godina nekome ko ne samo da nije Čileanac, već je i osoba iz struke.
Prvi odgovorni je svakako Rodrigo Perez de Arce, mada bi možda korektnije bilo reći – organizacioni odbor BINA, koji je uvaženog čileanskog profesora doveo u Beograd 2007. godine. Izložba o čileanskoj arhitekturi koja je tom prilikom organizovana, kao i predavanje koje je održao na Arhitektonskom fakultetu, svakako su obeležili čitavu generaciju studenata, ne samo mene. U to vreme su najpopularnije reference među studentima bile arhitektura Japana i Holandije.
Čile nije bio ni na čijem radaru, iako je generacija čileanskih arhitekata koja je postavila Čile na mapu sveta već uveliko hvatala taj zalet koji i dalje traje. Sirov i gotovo brutalan, a opet pitom i čovekomeran arhitektonski izraz, kao i neraskidiva veza između objekata i izrazito potentnih pejzaža, bili su radikalno različiti od svega što smo do tad poznavali. Iako je utisak bio zaista snažan i fasciniranost je dugo potrajala, prošlo je još dosta godina od te izložbe dok me okolnosti nisu poterale putem Čilea.
Prvog dana u birou mi je dodeljen projekat koji je od tog trenutka postao moja odgovornost, od iscrtavanja grafičkih priloga do komunikacije sa investitorima i stručnim saradnicima.
[NS] Kao drugog odgovornog uvek imenujem situaciju na stručnoj sceni u Srbiji koja 2009. godine, kada sam diplomirala, nažalost nije imala mnogo da ponudi mladim arhitektama. Ekonomska kriza je snažno pogodila sektor i nakon godina provedenih u različitim pokušajima, osetila sam da je vreme da iskustvo u praksi potražim van zemlje. I tada su kombinacija želje da naučim španski, fascinacija čileanskom arhitekturom i potvrda od jednog španskog kolege i poznanika da posla u zemlji ima relativno puno, učinili da 2013. godine sletim u Santijago sa jednim koferom i namerom da ovde pronađem posao pre nego što mi istekne turistička viza.
Srećom, prva ponuda za posao je stigla nepunih nedelju dana posle toga, a meseci koji su potom usledili su bili pravi ubrzani kurs na svim životnim planovima. Nešto što me je posve iznenadilo je tretman koji mlade arhitekte ovde imaju: uprkos mom vrlo slabom poznavanju jezika i ograničenom iskustvu u struci, prvog dana u birou mi je dodeljen projekat koji je od tog trenutka postao moja odgovornost, od iscrtavanja grafičkih priloga do komunikacije sa investitorima i stručnim saradnicima. Nadređeni su proces naravno nadgledali, ali ni izbliza onoliko koliko sam očekivala, pa čak i potajno priželjkivala. Danas, kada posmatram to iskustvo sa vremenske distance, neizmerno sam im zahvalna zato što je poslužilo ne samo da steknem impresivnu količinu iskustva za kratko vreme, već i da progovorim jezik u rekordnom roku.
Arhitektura dobro skrivena od pogleda
[NA] Ko god se u proteklih dvadesetak godina iole interesovao za zbivanja i novine na svetskoj arhitektonskoj sceni nije mogao da zaobiđe objave i uvide o čileanskoj savremenoj arhitekturi, koja je postala prepoznatljiva kako zbog svojih oblikovnih karakteristika, tako i zbog autentičnih prosedea koje su formirali zapaženi arhitekti kao što su pomenuti Matijas Kloc, Smiljan Radić, Ivan Bravo, laureat Prickerove nagrade Alehandro Aravena (Alejandro Aravena), Pezo von Elrihshausen (Ellrichshausen) i dr. Malo je poznato da inicijativa za plasiranje internet portala „ArchDaily“, sada dobro znanog među arhitektima širom sveta, potiče u stvari iz Čilea, i da se on razvio iz platforme koju je osmislila grupa čileanskih arhitekata. Pre nego što pitanja usmerim vašem radu i projektima, čini mi se da bi prvenstveno za našu stručnu javnost valjalo dati nekoliko uvida u čileansku savremenu arhitekturu i taj – nama daleki i uglavnom malo poznat – kontekst. Sada, nakon više od deceniju povezanosti sa Čileom, šta su po tebi osnovne odlike čileanske arhitekture koje su je učinile svetski prepoznatljivom? Šta su najvažnije pouke koje si stekla radeći kao arhitekta u Čileu?
[NS] Sećam se da si mi i sam komentarisao koliko te je svojevremeno iznenadila činjenica da je čileansku arhitekturu gotovo nemoguće posetiti. Značajnih i zanimljivih javnih objekata ima malo, a svi oni projekti privatnih kuća koji toliko intrigiraju su zapravo dobro skriveni od pogleda i sasvim nedostupni. Pominjem to zato što je kada govorimo o kontekstu ovde u Čileu, ta činjenica zapravo jedan od ključnih faktora: čileanska arhitektura je nastala i formirana kroz privatne investicije u posve privatne objekte na udaljenim i skrivenim lokacijama.
Često sa Manuom o tome razgovaram i po nezvaničnoj, internoj teoriji, sve je započelo kućom koju je Matijas Kloc projektovao za svoju majku na plaži Tongoy 1991. godine. Na njoj se jasno iščitavaju sve odlike „čileanskog stila“ koje se u velikoj meri mogu razaznati i na projektima novijeg datuma: u njenom arhitektonskom izrazu je na sasvim dovitljiv način pomirena težnja za inovacijom i osavremenjivanjem arhitektonskog izraza, sa svim ograničenjima lokalnog konteksta. I mislim da je upravo to srž čileanske arhitekture – ona je pre svega dovitljiva. Ta generacija arhitekata sa kojima je sve otpočelo (Kloc, Radić, Aravena, Puga, Pezo von Elrihshausen, Cazu Zegers, Del Sol), odnegovala je izraz koji je izrazito dopadljiv upravo zbog svoje sirovosti i brutalne iskrenosti u materijalizaciji.
Zahvaljujući prinudnom odsustvu detalja i grandioznih poteza u arhitekturi, arhitekte su prirodno težište prebacile na oblikovanje prostora i povezivanje objekata sa pejzažem.
[NS] Često kažem da čileanska arhitektura izbegava detalje, sve je ogoljeno i ne-ulepšano, ne zbog neke čisto estetske naklonjenosti, već iz nužde. Naime, ta lokacijska udaljenost vikend kuća i letnjikovaca u jednoj zemlji koja od severa do juga broji preko 4.200 km, a koja je pritom izrazito centralizovana, često primorava arhitekte da sarađuju sa lokalnim graditeljima. A njihova veština u obradi materijala i iskustvo u gradnji su najčešće vrlo ograničeni. Zato kažem da je čileanska arhitektura dovitljiva, polazeći od hendikepa uspela je da formira arhitektonski izraz koji ne samo što je morao da prevaziđe taj hendikep, već i da ga pretvori u svetski prepoznatljivu estetiku. Zahvaljujući tom prinudnom odsustvu detalja i grandioznih poteza u arhitekturi, arhitekte su nekako prirodno težište prebacile na oblikovanje prostora i povezivanje objekata sa pejzažem.
Za nekoga ko potiče iz sredine u kojoj se gradnji kuće daje sasvim druga težina, gde se projektuje da bi potrajalo generacijama, da bi bilo robusno i hermetično, pravi je izazov prilagoditi mentalni sklop zahtevima gradnje lakim materijalima, poput drveta. Isto tako, potraga za merom između te, valjda, prirodne težnje koju imamo kao arhitekte da kontrolišemo kako proces tako i proizvod, i prepuštanja kontrole izvođačima projekta, svakako je bio proces učenja za mene.
[NA] Vaše prve porudžbine bile su porodične kuće za odmor u jednom živopisnom predelu uz obalu Pacifika, nešto južnije od glavnog grada Santijaga, sada već formiranom turističkom mestašcetu poznatom po surfovanju. Izgradnju stambenih objekata su još pre desetak godina podstakli upravo arhitekti za koje ste ti i Manu radili. Kako je došlo do prvih realizacija? Šta su vam u metodološko-projektantskom smislu bila polazna stanovišta kada ste dobili prve samostalne porudžbine, posebno imajući u vidu prethodna iskustva?
[NS] Uvek kažem da je činjenica da smo osnovali arhitektonski biro u Čileu puka slučajnost. Prvi klijenti su nam doslovno pokucali na vrata i to u sasvim neočekivanim okolnostima: u Matanzasu, mestu koje je u tom trenutku brojalo možda 300 stanovnika, u kući udaljenoj od bilo kog iole značajnog puta i takoreći bez komšija, dok smo još radili za lokalni biro. Ispostavilo se da su se doselili u kraj i nakon nekoliko susreta su nas sasvim neočekivano zamolili da im isprojektujemo kuću.
Koncepcijski model je u svojoj suštini uvek isti, ali je tako postavljen da ga uvek iznova moramo prilagoditi kontekstu svakog novog projekta.
[NS] U tom trenutku nam je izuzetno važno bilo da ne ličimo ni na koga. Sada zvuči kao anegdota, ali su mnoge projektantske odluke na tom prvom projektu zaista bile zasnovane na toj premisi. Ako čileanska arhitektura ima tu prepoznatljivu nit o kojoj smo već razgovarali, arhitektura u Matazasu je tek prepoznatljiva i, u izvesnom smislu, dosta ukalupljena. Hteli smo da pobegnemo od mnogih stereotipa i osećali smo potrebu da isprobamo ideje koje nismo mogli da primenimo radeći za drugoga.
I još nešto izuzetno važno se desilo tokom rada na tom prvom projektu: zbog okolnosti pod kojima smo projekat dobili i činjenice da su nam naručioci bili prve i jedine komšije, rad na projektu se odvijao u vrlo domaćoj atmosferi, za njihovim ili našim trpezarijskim stolom. I u tom smo kontekstu naše prve naručioce pomno ispitivali, pažljivo slušali i jako dobro upoznali, što je kasnije omogućilo da kuća na jedan sasvim organski način postane verni odraz njihovih ličnosti, afiniteta i životnog stila. I tako smo, isto sasvim slučajno, došli do recepta po kome i dan-danas pristupamo svakom novom projektu: u ulozi detektiva i psihologa koji tragaju za sržju naručilaca projekta kako bi tu srž pretočili u projekat.
[NA] Porodične kuće, posebno u takvom krajoliku i prirodnom ambijentu, treba da imaju intimno ozračje koje proizilazi iz odnosna unutrašnjeg prostora i pitoresknog okruženja. Kakav je u tom smislu vaš pristup – da li ste razvili jedan opšti koncepcijski model ili svakom zadatku pristupate na osnovu posebne ideje?
[NS] Zanimljivo pitanje. Teško je reći da si skroman na dovoljno skroman način, ali zaista je tako – sa svakim projektom nastojimo da ostanemo skromni u odnosu na okruženje. Gotovo svi projekti na kojima smo do sada radili su smešteni na zaista izuzetnim lokacijama, okruženi upečatljivim pejzažima, zelenilom, mnogi na samoj obali okeana. Smatramo da je u takvom kontekstu jedino smisleno dozvoliti toj prirodi da se istakne, da bude protagonista. I ne samo u smislu toga kako se objekat pozicionira u odnosu na tlo ili kako se uklapa u okruženje, već i kako se ta priroda doživljava dok se u objektu boravi. Nastojimo da unutrašnji prostori koje projektujemo postave u prvi plan okruženje i pogled, da njegove komponente postanu artikulisani okvir za posmatranje pejzaža. U tom smislu, koncepcijski model je u svojoj suštini uvek isti, ali je tako postavljen da ga uvek iznova moramo prilagoditi kontekstu svakog novog projekta.
Okruženje i zahtevi korisnika su osnova od koje uvek polazimo. Ne postoji ideja koja im prethodi, već se ideja rađa kroz pokušaje da se podmire različiti zahtevi projekta.
[NA] Svi vaši projekti, izuzev enterijera ugostiteljskih prostora u Santijagu, snažno su povezani sa karakteristikama mesta – lokacije, bilo da se radi o orijentaciji, topografiji, gabaritu, vegetaciji, materijalizaciji. Kako pristupate transponovanju polazne ideje/koncepta u odnosu na datosti okruženja i zahteve/potrebe korisnika?
[NS] Rekla bih da je situacija zapravo obrnuta – okruženje i zahtevi korisnika su osnova od koje uvek polazimo. Ne postoji ideja koja im prethodi, već se ideja rađa kroz pokušaje da se podmire različiti zahtevi projekta. Što više ograničavajućih faktora i što neuobičajeniji zahtev od strane korisnika, tim bolje funkcioniše ovaj proces kreativne interpretacije problema za postavljanje koncepta. Zovemo ga „kreativna interpretacija“ zato što smo sasvim svesni da naš odgovor na ove probleme nije nimalo nepristrasan, već naprotiv posve uslovljen našim shvatanjem stanovanja, potragom za neočekivanim situacijama unutar životnog prostora i, sasvim sigurno, našim estetskim preferencama.
[NA] Kako investitori (porodičnih kuća) za koje ste radili anticipiraju vaše ideje/rešenja?
[NS] Projektovanje porodične kuće je proces pun emotivnog naboja, i ne toliko za arhitektu koliko za naručioca. Ima tu mnogo očekivanja, nade i uzbuđenja. Osim toga, od prvog sastanka do trenutka kada se naručioci usele u kuću često protekne i nekoliko godina, i odnos neizbežno postane dosta prisan. Zato nastojimo da tokom prvih susreta sa investitorima posvetimo dovoljno pažnje razjašnjavanju procesa i naše metodologije rada, sa naročitim akcentom na to prvobitno upoznavanje i značaj koji za nas ima razumevanje njihovog načina života, očekivanja koja imaju od pojedinih prostora i sitnih opsesija koje svako ljudsko biće neizbežno ima. Nastojimo da im istovremeno prenesemo da u tom trenutku nemamo baš nikakvu ideju o tome kako će projekat na kraju izgledati i zamolimo ih da projektu pristupe na isti način, bez prekoncipiranih ideja i sa radoznalošću. Ponekad treba malo vremena, ali uglavnom se prepuste pre ili kasnije, i tada taj dvostrani protok informacija postane najplodotvorniji.
[NA] Koje projekte bi posebno izdvojila i rekla nešto više o procesu realizacije? Šta su izazovi u realizaciji i da li je taj aspekt drugačiji u odnosu na naš i evropski kontekst?
[NS] Pričali smo već o tome kako je prvi projekat stigao do nas, ali nisam pomenula da se proces projektovanja te prve kuće koju smo nazvali „Prvorođena kuća“ (na španskom Casa Primeriza), odužio dovoljno da smo, kada je red došao na izgradnju, već bili promenili boravište. I tako se izvođenje prvog samostalnog projekta dodatno zakomplikovalo razdaljinom jer smo gradilište ispratili kroz video pozive i neprestane prepiske, iz Španije i tokom pandemije.
Isprojektovali smo čitavu seriju kuća i nekoliko projekata urbanizacije, sa udaljenosti od nekih 12.000 km, a klijente i lokacije smo upoznavali preko video poziva.
[NS] Pominjala sam i kako su lokalni graditelji često ograničenog iskustva, a ovom slučaju su namenski bili dovedeni sa juga Čilea, regiona poznatog po dobrim drvodeljama. I iako se ispostavilo da su zaista vešti u obradi drveta, vrlo brzo smo shvatili da ne umeju da čitaju arhitektonske crteže i počeli smo da snimamo kratke video zapise u kojima bismo im potanko objašnjavali, kroz slobodoručne skice i 3D modele, kako treba izvesti pojedine detalje. Nakon nekoliko meseci su nam otvoreno priznali da odavno ne koriste crteže i da kuću izvode isključivo na osnovu tih videa. Bilo je to zaista posebno iskustvo i sasvim sigurno danas ne bismo pristali na sličan proces, ali nam je u tom trenutku bilo važno da ispratimo gradnju i da krajnji rezultat bude zadovoljavajući.
I može se reći da se taj dodatni napor višestruko isplatio, zato što su još tokom gradnje počeli da pristižu novi projekti. Na kraju smo isprojektovali čitavu seriju kuća i nekoliko projekata urbanizacije, sa udaljenosti od nekih 12.000 km, a klijente i lokacije smo upoznavali preko video poziva. Realizacije koje su usledile, za projekte Morla, Kuvo, Galeo i Abuelos, ostvarene su pod sličnim okolnostima, na lokacijama koje nikada nismo fizički posetili. I iako smo i ova četiri gradilišta ispratili sa prostorne razdaljine, proces je bio dosta jednostavniji zato što je ekipa na terenu bila mnogo stručnija. Kada smo doneli odluku o ponovnoj relokaciji i kada smo napokon uspeli da posetimo sve pomenute projekte i da o njima napravimo foto i video zapise, osetili smo da je krug na neki način zatvoren, da je jedan ciklus završen. U našoj svesti su svih pet projekata deo jednog opusa.
Trpezarija izmeštena na natkrivenu terasu
[NA] Čileanska arhitektura, prevashodno ako govorimo o objektima manjeg formata (stambeni, ugostiteljski i turistički objekti, javni prostori i dr), prilično je autentična i autonomna, to jeste izrazito je lokalna, vezana za kontekst, klimatske uslove i društvene okolnosti. Iako je za širu publiku tako reći sakrivena, ali i skrajnuta na ivici južnoameričkog kontinenta, prepoznatljiva čileanska arhitektura nosi niz posebnosti, naročito u pogledu održivosti, korišćenja prirodnih materijala i resursa.
Moglo bi se zaključiti da čileanska arhitektura o kojoj govorimo, uključujući i vaše projekte, pripada jednom specifičnom naturalističkom konceptu, koji tako reći korespondira sa humanističkim premisama, pre svega kada su u pitanju težnje lokalnih arhitekata da ostanu na tragu drevnih principa odnosa čoveka prema svom staništu. Šta bi po tebi mogle da budu univerzalne pouke čileanske arhitekture i šta bi iz vašeg rada izdvojila kao posebno iskustvo/prednost?
[NS] Mislim da si sasvim u pravu, vrednost čileanske arhitekture leži upravo u toj neraskidivoj vezi sa prirodom i u njenoj neporecivoj čovekomernosti. I čini mi se da je ovde sve dosta jednostavnije, u najboljem mogućem smislu – pristup projektovanju je može se reći „organski“, polazi od nekoliko osnovnih premisa: od tla, od prirode, od lokalno dostupnog materijala.
Osim toga, postoji još jedan važan faktor koji mislim da čak i prethodi bilo kojoj projektantskoj odluci, a to je kultura stanovanja. I ona je sasvim drugačija od onoga na šta smo u Srbiji i regionu navikli. Za Čileance je spoljni prostor jednako važan koliko i unutrašnji, usudila bih se da kažem čak i važniji. Socijalizacija se gotovo neizbežno odvija u spoljnom prostoru. Čak i u gradu i kontekstu stanova u višespratnicama, posete se primaju na terasi, ne u dnevnoj sobi.
Imamo jedan neizvedeni projekat gde je trpezarija sasvim izostavljena iz unutrašnjeg prostora i izmeštena na natkrivenu terasu. Tako nešto je nezamislivo većini Evropljana, ali je u Čileu više nego smisleno – trpeza je mesto okupljanja i okupljanje se odvija u spoljnom prostoru. Možda je zato i povezivanje sa prirodnim okruženjem u krvi lokalnih arhitekata, zato što je neposredna i neraskidiva veza sa spoljnim prostorom generacijski prisutna.
Socijalizacija se gotovo neizbežno odvija u spoljnom prostoru. Čak i u gradu i kontekstu stanova u višespratnicama, posete se primaju na terasi, ne u dnevnoj sobi.
[NA] I za kraj, šta su vam planovi za dalje? Ima li nešto što biste posebno želeli da projektujete?
[NS] Ima već 5-6 godina od kad smo se osamostalili. U početku, i ne znam da li je to obavezno slučaj sa svima koji počinju, ali je definitvno nešto što smo čuli od mnogih kolega, projekti se hvataju onako u letu, bez previše promišljanja. Osećamo da polako dolazi trenutak da malo svesnije usmerimo praksu. U tom smislu, voleli bismo da se otisnemo u kolektivno stanovanje koje nas oboje kao projektantska tema oduvek zanima i da transponujemo sve što smo godinama upijali kroz rad za poznate korisnike, na projektovanje za nepoznatog korisnika i projektovanje modela stanovanja.
Lep tekst. Bravo!