Musolinijev Rim ili odjeci nesuđenog Expoa iz 1942. godine

Raskinuvši sa fašizmom, Italijani su umesto Novog Rimskog carstva sagradili  jednu racionalnu, industrijsku, poslovnu i obrazovnu gradsku četvrt.

Većina vladara i ideologija pokušava da napravi „novo društvo“ i da ostavi traga, sve u skladu sa svojim ideološkim preferencama. A najlakše se to radi preko umetnosti, a šta je vidljivije od arhitekture i urbanizma.

Kada se Reformacija pojavila, ponajviše na severu Evrope, Katolička crkva je odlučila da uzme „stvari u svoje ruke“ i da pokaže da je „na pravoj strani“ i napravila je barok, kojim je parirala štedljivom i neornamentiranom protestantizmu, i napravila „novog katolika“, čoveka koji uživa u životu umesto da se „stiska“.

Kada je izbila Francuska revolucija, tadašnji vlastodršci su rešili da naprave novog, „prosvećenog“ čoveka, a povezano sa otkrićima antičkih civilizacija, šta je lepše nego klasicizam. I tako možemo sve do današnjice, i do američkog „slobodnog individualnog društva“ i tome slično, ali malo je ideologija koje su toliko želele da naprave promene i u ljudima i u arhitekturi kao što su one sredinom 20. veka.

Ovo je priča o tome kako je fašizam pokušao da napravi Novu Italiju, Novo Rimsko carstvo, Novu Evropu, Novi Rim, Novog čoveka… I šta je od toga ostalo.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Kako se s promenom društva menjaju panorame gradova

Expo ’42… Ali umalo

Zapravo, ovo je još jedna priča o tome kako je neki Expo transformisao neku evropsku prestonicu, a posredi je Rim i Expo koji se nije održao, a bio je planiran za 1942. godinu, a razlozi su… više nego objektivni.

Naime, Benito Musolini ne samo što je želeo da napravi najveći svetski vašar zvani Univerzalna izložba, već je želeo da napravi i celu novu Italiju koja bi bila spoj rimske i futurističke Italije, pa je prema moru počeo sa gradnjom novog grada koji je trebao biti dom Univerzalne Izložbe u Rimu (Esposizione Universale di Roma).

Lokacija za gradnju Novog Rima, koji bi vremenom postao novi centar italijanske prestonice i povezao Rim s morem skroz do Ostije (Stara Ostija, antička rimska luka, je danas u kopnu, zbog nanosa reke Tibar, a Lido di Ostija, letovalište Rimljana, nastao je posle Musolinijevog poraza oko nekoliko vila na samoj obali), odabrana je tokom 30-ih godina 20. veka.

Skraćenica od Esposizione Universale di Roma je bila EUR što je trebalo da označi i Novu Evropu koju su oni planirali da sagrade. To ime i sada nosi ovo naselje.

Musolini je svečano proklamovao da Rim ide prema moru i da će posle Expoa ’42 na njega izaći, a da su antički i renesansni delovi grada „trice i kučine“.

Expo je dakle, trebalo da se održi svesno baš te, 1942. godine, koju je namerno Musolini izabrao na konkursu – to je naime, 20. godišnjica nastanka fašizma i njegovog dolaska na vlast, odnosno, Marša na Rim 1922. godine.

Sam Musolini je 26. aprila 1937. posadio morski bor u centar budućeg naselja i svečano proklamovao da Rim ide prema moru i da će posle Expoa ’42 na njega izaći, a da su antički i renesansni delovi grada „trice i kučine“.

Vrhunski arhitekti na delu i post-1945.

Ali, nije to nipošto bio rad amatera, ipak je to Italija. Izabrani su najeminentniji arhitekti Italije, Marčelo Pjaćentini, koji je vodio projekat, te Luiđi Pićinato, Luiđi Vijeti, Etore Rosi i Đuzepe Pagano Pogačnik, a finalni projekat je objavljen 1939. godine, što nije bila najsretnija godina za početak gradnje bilo čega.

Možda je cela ekipa okupljena oko Musolinija i gajila nade da će, kada je ostala da se bori samo Britanija, a u ratu nisu bile SAD i SSSR, a to je bilo 1940-1941, moći da se održi ova izložba, te su nastavili gradnju punom parom, ali već 1942. je postalo jasno da od kraja rata nema ništa, a ni od Expoa, te je sve stalo.

Posle 1945. godine, Italijani su pokazali fascinantnu praktičnost i zaključili da u zemlji osiromašenoj i uništenoj ratom svakako nije potrebno rušiti ono što je sagrađeno, nezavisno od ideologije koja je stajala iza gradnje.

Budući da su zgrade sa mermernom oplatom postavljene u ogromnim parkovima – kvart je postao omiljen baš zbog toga što je zelenila hronično malo u samom Rimu.

Tako da su gradski oci elegantno proglasili EUR „novom poslovnom i unverzitetskom zonom“, i tokom 50-ih i 60-ih, lagano završili sve zgrade po prvobitnim planovima, a nove su sagrađene u stilovima koji su bili popularni tih godina, a mora se priznati da funkcionalizam posleratnog doba nije preterano odudarao od ravnih monumentalnih linija fašističke arhitekture, te je nastala sasvim kompaktna gradska četvrt, do koje se danas lako stiže metroom.

Kancelarije poslovnih firmi, državna administracija i univerziteti su se uselili u kompleks kojim dominira širina, i svetlosiva i zelena boja, budući da su zgrade sa mermernom oplatom postavljene u ogromnim parkovima – kvart je postao omiljen baš zbog toga što je zelenila hronično malo u samom Rimu.

Neki radovi, doduše, kao što je pozorište na Piazza Imperiale, nikada nisu ni pokrenuti.

Od 1955. ministarstva finansija, zdravlja, komunikacija, spoljne trgovine i trgovačke mornarice su se lagano selila u EUR.

Kako je Rim dobio i Olimpijske igre 1960, logično je bilo da se sve nastavi graditi baš ovde, te su tako nastali i Palata sporta (Palazzo dello Sport), koju su projektovali Nervi i Pjaćentini, i Velodrom. Dakle, dobili smo park-kvart, potpuno atipičan za Rim i okolinu, čije je urbane kvalitete trebalo samo naglasiti.

Pored stambene izgradnje, od suštinskog značaja je bio završetak istorijskih objekata: Kancelarijska zgrada Uffici, Palata italijanske civilizacije, crkva Svetih Petra i Pavla, Palata kongresa, deo kompleksa Ezedre (danas Trg UN), deo Imperijalnog trga (danas Trg Guljelma Markonija), deo Palate oružanih snaga, koja se sada koristi kao sedište Centralnog državnog arhiva, nekadašnji Zvanični restoran (da li postoji ”fašističkije” ime?), u kome se danas nalaze bar i kancelarije Grada-Prestonice Rima.

Važni muzeji nalaze se u istorijskim zgradama na Trgu Italije (Piazza Italia): Muzej rimske civilizacije, Muzej narodne umetnosti i tradicije, Muzej Pigorini i Muzej ranog srednjeg veka. Pored toga, posle rata završen je putni sistem i uređene parkovske površine.

Od 1955. ministarstva finansija, zdravlja, komunikacija, spoljne trgovine i trgovačke mornarice su se lagano selila u EUR. Kompanije Eni, INPS, Alitalia, Esso, Immobiliare, SIAE, ICE su stigle u EUR neposredno posle. Hepiend.

Stil, „Kockasti Koloseum“ i ostale znamenitosti

Mada, hepiend nije tako lako došao – bilo je tu puno trzavica. Naime, posle rata je bilo itekako kontroverzi da li nastaviti po fašističkim planovima ili ne. A tu se se pojavile i omiljene italijanske stvari iz njihovog „folklora“ (i našeg): frakcije.

Ali je sve rešeno kompromisom za pohvalu: projektovanje EUR dobili su lideri obe rivalske frakcije u italijanskoj arhitekturi – Marčelo Pjaćentini ispred „reakcionara“ i Đuzepe Pagano Pogačnik ispred „progresivaca“.

Svaki od njih je formirao svoje timove i doveo svoje omiljene arhitekte za projektovanje pojedinačnih zgrada u EUR-u, koji je danas slika i prilika onoga kako bi Italija izgledala da fašistički režim nije srušen. A tako bi verovatno izgledao ceo svet pod italijanskom vlašću – široke aksijalno planirane ulice i stroge zgrade sa puno zelenila između.

Palata je građena je kao poveznica antičke i moderne Italije budućnosti – sa lukovima „preslikanima“ sa Koloseuma, ubačenim u futurističku „kockastu“ zgradu.

Sve bi variralo između stila Littorio, koji se oslanja na drevnu rimsku arhitekturu, i racionalizma, moderne arhitekture, sa „antičkim“ monumentalnim dodatkom – modernost izgrađena od tradicionalnog krečnjaka, tufa i mermera.

Najamblematskija zgrada celog kvarta je „Kockasti Koloseum“ ili Palata italijanske civilizacije (društva) – Palazzo della Civiltà Italiana. Građena je kao poveznica antičke i moderne Italije budućnosti – sa lukovima „preslikanima“ sa Koloseuma, ubačenim u futurističku „kockastu“ zgradu.

Zanimljiv je broj lukova – okomito ih ima 6 što odgovara slovima B-E-N-I-T-O, a vodoravno 9 što odgovara slovima M-U-S-S-O-L-I-N-I. Ovo samo govori o veličini ega italijanskog diktatora. Gore na fasadi piše „Narod pesnika, umetnika, heroja, svetaca, mislilaca, naučnika, moreplovaca i iseljenika“, što se, naravno, odnosi na Italijane.

Littorio uzima klasične forme koje posle pojednostavljuje i apstrahuje, a opet koristi neke elemente neoklasicizma.

Tu je i čitav niz statua u neoklasicističkom stilu da potcrta poveznicu, a sve u svemu, Musolini i ekipa su uspeli u svojoj nameri – pogled na Palatu i danas izaziva osećanje divljenja, straha, lepote i ko zna čega sve ne u jednom suludom koktelu emocija koji su fašisti sigurno želeli da nam izazovu.

Zanimljivo da se i ceo stil Littorio „poigrava“ rimskim klasičnim formama, ali i racionalizmom, odnosno, uzima klasične forme koje posle pojednostavljuje i apstrahuje, a opet koristi neke elemente neoklasicizma (fontovi na fasadama, statue i slično, koji su decidno neoklasični).

Kada su građene palate u internacionalnom modernom stilu, kao Palata ENI iz 1961, ili Palata INPS, svojim ravnim linijama lako su se uklopile u kvart. 

A šta je tu danas?

I na kraju, naravno, poveznica sa današnjicom. Šta su Italijani učinili od svog Expoa ’42? Za početak, jedan zanimljiv podatak: na kraju je Rim i dobio Expo, i to onaj 1953. koji je bio poljoprivredni i održan je baš u ovoj Palati italijanskog društva – Italijani su se pravili kao da ju Musolini nije izgradio za Expo 1942 i nastavili su po onom motou sa majica „Keep calm and…“.

Kažu u šali, da je to zato što imaju predobru hranu i modu i niko se ne može trajno ljutiti na njih. Italija elegantno raskinula sa fašizmom i prešla u pobednički tabor na vreme i rebrendirala se.

Primer za to je i statua u kvartu EUR koji je sagradio Musolini, a koja se zvala „Genij fašizma“ („Genio del fascismo“) sa dignutom rukom postala „Genij sporta“ („Genio dello sport“) tako što su kipu dodate antičke bokserske rukavice.

Vajar je bio Italo Grizeli, a skulptura je urađena 1939. Pada mi na pamet petao Sofronije i njegovo legendarno „Sto mu gromova! Crva nije ni bilo!“.

Umesto Novog Rimskog carstva, Italijani su sagradili jednu racionalnu, industrijsku, poslovnu i obrazovnu rimsku četvrt.

No, šalu na stranu, danas su ovde firme i obrazovne ustanove. Confindustria, UniCredit, Poste Italiane, Iliad Italia, AbbVie, K8, Procter&Gamble, Engineering, Microsoft, Unilever, Accenture, Bristol-Myers, BNL, Fideuram – Intesa Sanpaolo Private Banking i ostali danas ovde imaju svoja kompanijska sedišta, koristeći obilje prostora koje nije lako naći u starom delu Rima.

Najnoviji projekti rekonstrukcije doprineli su projektovanju novih arhitektonskih objekata, kao što je Novi kongresni centar (sav od stakla i sa ravnim linijama), poznat kao Nuvola, koji je dizajnirao Masimilijano Fuksas. Nećemo navoditi koliko je srednjih škola i fakulteta ovde, ali kvart vrvi od mladih.

Epilog

Možda Musolinija i fašizma više nema, ali to ne smeta kvartu EUR. On se nije proširio do mora, ali je pametno recikliran i proširen. Ne liči na ono što mi podrazumevamo u svojim mislima kada se kaže „Rim“, ali, Italijani se nisu dali omesti.

Umesto Novog Rimskog carstva, sagradili su jednu racionalnu, industrijsku, poslovnu i obrazovnu rimsku četvrt. Dobili su svoj Expo i zaslužili Olimpijadu, reciklirali su i dogradili EUR. Nisu se bavili emocijama, već praktičnošću. A kada to mogu Italijani, verovatno mogu i svi ostali. Pa čak i mi.