Paviljon MSU kao poligon za izlaganje umetnosti na otvorenom
Modularnim nizanjem kocki sa razapetim platnima dobija se otvorena struktura i fluidan prostor koji pripada pejzažu parka skulptura.
Na konkursu za idejno rešenje paviljona Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, sa proširenjem magacinsko-skladišnih kapaciteta muzeja, drugu nagradu osvojili su Anđela Karabašević Sudžum, Vladislav Sudžum, Ana Petrović, Aleksa Bekić, Marija Matijević, kao i saradnica Teodora Simonović. Konkursno rešenje je rađeno u okviru arhitektonskog studija AKVS arhitektura.
Novi paviljon Muzeja savremene umetnosti u Beogradu ima ulogu da prihvati umetnost koja na mestu novoformiranog pristupa Muzeju teatralno izlazi u otvoreni prostor Parka prijateljstva. Minimalnom intervencijom u pejzažu formiran je poligon za izlaganje umetnosti na otvorenom, i u tom smislu aktivirana i zaokružena celina postojećeg parka skulptura oko Muzeja.
“Arhitektura paviljona govori drugačijim, gotovo efemernim jezikom u odnosu na snažan izraz zgrade Muzeja, težeći da očuva uspostavljeni ambijent i visoke arhitektonske vrednosti muzejske celine. Bela, prozračna struktura iz pravca parka svojom svedenošću usmerava pogled ka zgradi Muzeja i samo suptilno nagoveštava svoje postojanje.” – kažu iz autorskog tima.
Bela, prozračna struktura iz pravca parka svojom svedenošću usmerava pogled ka zgradi Muzeja i samo suptilno nagoveštava svoje postojanje.
Fluidni prostor i preklapanje planova
Paviljon nastaje prostornom logikom koja se nadovezuje na logiku samog muzeja – modularnim nizanjem istog elementa, kocke stranice 3,2 metra dobija se otvorena struktura i fluidan prostor koji pripada pejzažu parka skulptura. Smicanjem i naizmeničnim razapinjanjem prozračnih platana unutar strukture, postiže se preklapanje planova sagledavanja – prostor iznutra se otkriva u sekvencama, postepenim približavanjem paviljonu, sve više i više do trenutka samog ulaska.
Energija otvorenog prostora
Paviljon je pozicioniran na energetski najintenzivnijem mestu na parceli – sa aspekta osunčanja i kretanja ljudi. Tačka novoformiranog pristupa muzeju preko krovne terase novoprojektovane trafostanice predstavlja žižu kretanja posetilaca – paviljon se nalazi na produžetku postojeće putanje koja vodi iz muzeja ka parku skulptura.
Nakon ulaska na glavni ulaz Muzeja i obilaska cele postavke posetioci izlaze ka parku skulptura, odnosno ka prodavnici i kafe-restoranu u parku (ili obrnuto, nakon obilaska parka skulptura i boravka u prodavnici i kafe-restoranu ulaze u muzej). U odnosu na orijentaciju i poziciju postojećeg visokog zelenila, jugoistočni deo parcele je ujedno i najosunčaniji prostor tokom celog dana, od ranog jutarnjeg sunca sa reke Save, do zalaska sunca u smiraj dana kada je obično vreme otvaranja izložbene postavke.
Apsorpcija buke
Spoljašnja trafostanica, projektovana tokom rekonstrukcije Muzeja, je izvor buke koja se u sadašnjem stanju na lokaciji nesmetano širi ka parku skulptura, pa ometa miran boravak u otvorenom prostoru. Paviljon je orijentisan podužnom zadnjom stranom i servisnim blokom ka trafostanici, tako da apsorbuje zvuk i umanjuje buku trafostanice, i time štiti park skulptura ispred sebe.
Otvorena struktura paviljona izložena je prirodnim tokovima vazduha sa svih strana, tako da razapeta platna aktivno reaguju na okruženje i pulsiraju na vetru, prenoseći atmosferu reke i jedrilica u neposredni prostor muzeja i parka skulptura.
Paviljon je izložen tokovima vazduha sa svih strana, tako da razapeta platna aktivno reaguju na okruženje i pulsiraju na vetru.
Kadriranje umetnosti na otvorenom
Nasuprot prostranstvu Parka prijateljstva u neposrednom okruženju Muzeja, unutar paviljona se smenjuju doživljaji zaštićenosti među platnima, i naizmenična otvaranja kojima se pažljivo kadrira okruženje – umetnička dela u parku skulptura, prepoznatljivi fragmenti zgrade Muzeja ka nebu, i zeleni pejzaži sa svih strana. Bogatstvom nizanja doživljaja i brisanjem granice unutra-spolja u paviljonu, gradi se novi identitet otvorenog izlagačkog prostora Muzeja.
Bogatstvom nizanja doživljaja i brisanjem granice unutra-spolja, gradi se novi identitet otvorenog izlagačkog prostora.
Spolja – unutra
Strukturalnost paviljona i preklapanje planova čini da se otvoreni i unutrašnji prostor prodavnice i restorana međusobno preklapaju, da se granica spolja-unutra nikada jasno ne uočava – čitava struktura pripada pejzažu parka skulptura i otvorenom prostoru.
Opnu unutrašnjeg dela restorana i prodavnice čine visoko transparentni fiksni stakleni paneli unutar strukture, sa strateški pozicioniranim otvorima ka zimskoj bašti i ka terasi, tako da je kretanje posetilaca omogućeno u svim pravcima. Otvoreni deo strukture – terasa restorana, trem prodavnice i zimska bašta, se prostiru sa tri strane zatvorenog prostora koje su orijentisane ka parku skulptura.
Polivalentni prostor
Lakoća montiranja i premeštanja plâtana u poljima strukture, čini da paviljon u svakom trenutku može brzo da se transformiše i prilagodi različitim režimima korišćenja u zavisnosti od potreba muzeja. Sama struktura i pozicija kopči za platna definiše poligon u okviru kojeg je moguće formirati niz različitih situacija prema individualnim interpretacijama i doživljajima prostora. U tom smislu, paviljon može i sam postati poligon za privremene umetničke instalacije u sklopu izložbene postavke Muzeja.
Leti je bašta restorana platnima zaštićena od direktnog sunca, i istovremeno izložena osvežavajućim tokovima vazduha među platnima iz parka i sa reke. Tokom hladnog perioda zimska bašta se može zaštititi od direktnih naleta vetra platnima sa svih strana, natkriti rasklopivom transparentnom strehom i ugrejati montažnim infracrvenim grejalicama za spoljnu upotrebu. U momentu najave i otvaranja izložbene postavke, platna se mogu privremeno zameniti drugim štampanim platnima, i ujedno se mogu koristiti za večernje video projekcije na otvorenom…
Kad ste već ovde…
dosta loše