I bogovi greše: Problemi sa kućama velikana arhitektonske Moderne

Koliko god bile inspiracija za buduće naraštaje arhitekata, ove tri kuće su ujedno i opomena da se funkcija ne sme po svaku cenu podređivati revolucionarnoj formi.

Pre više godina, do ruku mi je dopala zanimljiva publikacija pod nazivom Fragmenti jednog viđenja arhitekture, autora arhitekte prof. Uroša Martinovića.

Po svom obimu i strukturi koncipirana više kao refleksija viđenja savremene arhitekture, knjiga daje kraći pregled razmišljanja našeg znamenitog arhitekte na teme arhitekture, urbanizma i razvoja naših gradova, ali i osvrta na uzore i one koji generacijski dolaze kao mlađe generacije na jugoslovenskoj (beogradskoj) arhitektonskoj sceni.

U knjizi nailazim na jednu zanimljivu belešku: „Smrću velikana Moderne arhitekture simbolično je okončana epoha njene vladavine. Umesto toga živimo u interegnumu bezvlašća. Tronovi novih bogova stoje upražnjeni.“

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Sporije, ali temeljnije: Kako su se zidala srednjovekovna zdanja na tlu Srbije

„Grešni“ velikani Moderne s velikim M

Ova beleška profesora Martinovića dosta nam govori, pa bi valjalo malo je i objasniti. Za početak, on Modernu navodi sa velikim „M“, kao poseban stil u arhitekturi, a ne kao modernost svake nove epohe ili umetničkog pravca, koji nasleđuje postojeće ili već ustaljene stilove ili pravce.

Velikani o kojima govori svakako su ona trojica koja su najviše uticali na oblikovanje Moderne, koji su bili najveći uzori i domaćim arhitektama, a koji su uveliko bili pokojni kada je knjiga štampana (1983) – Frenk Lojd Rajt, Mis van der Roe i Le Korbizje.

Martinović smatra da nakon njih, svetska arhitektonska scena nije podarila nove velikane (ono što će nešto kasnije postati „starhitekti“), pa ih poredi i sa božanstvima, navodeći da novi bogovi još uvek nisu stasali da zauzmu upražnjene tronove.

Svakom od njih omaklo se da isprojektuje poneku zgradu, koja pored vrhunskih estetskih dometa, poseduje građevinske ili funkcionalne manjkavosti.

Sve ovo pomalo deluje kao idolatrija, tj. deifikacija (apoteoza) smrtnih ljudi, ali donekle i opravdana, ako se uzme u obzir koliki su uticaj izvršili na svetsku arhitekturu, pa i ovu na našem jugoslovenskom prostoru.

Međutim, kao što su bili smrtni, ovi ljudi su bili i „grešni“, ali ne u moralnom smislu (ne ulazimo u njihovu privatnu moralnost), već u stručnom, arhitektonskom, jer se svakom od njih omaklo da isprojektuje poneku zgradu, koja pored vrhunskih estetskih dometa, poseduje građevinske ili funkcionalne manjkavosti.

Neki od tih svojevrsnih gafova već su dobili epitet „urbanih legendi“, ali to ne znači da se isti nisu dogodili. Neki su manje, neki više poznati javnosti, ali je korisno (a možda i zabavno) još jednom ih spomenuti.

Frenk Lojd Rajt: Krov koji prokišnjava

Iako arhitekta Rajt nije bio tipični predstavnik Internacionalne moderne, već više neko ko je svojim prerijskim kućama najavio ovaj funkcionalistički pravac, moramo se osvrnuti i na jednu bizarnu epizodu iz njegovog života.

Naime, Rajt je tokom perioda od 1937. do 1939. godine, projektovao kolosalnu porodičnu kuću za vlasnika jedne moćne američke kompanije, koja je dobila ime Vingspred (Wingspread) ili u prevodu „raširenih krila“.

Ime je dobila po formi osnove, tj. po nekoliko krila, koja su se u nekoliko pravaca prostirala u odnosu na centralni prostor zgrade. Forma osnove se može i uporediti sa pticom raširenih krila, pa je možda i to kumovalo imenu.

Iako nije bio u pitanju ravan krov, koji je modernoj arhitekturi i arhitektama napravio najviše problema, ovakve stvari nisu smele da se dogode.

Kuća je svakako isprojektovana kao luksuzni porodični dom, pa investitor, koji je bio i privatno drugar sa arhitektom, nije mogao da zamisli da mu se dogodi neki problem. Jednog dana, dok je napolju besneo pljusak, vlasnik se sa porodicom okupio u trpezariji, kako bi večerali.

Iznenada, tokom večere, vlasnik je osetio kako mu na glavu kaplje voda. Pogledao je naviše i zaključio da dolazi sa visokog plafona, tj. da krov negde pušta vodu. Iako nije bio u pitanju ravan krov, koji je modernoj arhitekturi i arhitektama napravio najviše problema, ovakve stvari nisu smele da se dogode.

Vlasnik je nazvao arhitektu Rajta i požalio se da je, ubrzo po završetku izgradnje kuće, doživeo da mu krov prokišnjava i da mu voda direktno kaplje na glavu. Na to je Rajt odsečnim glasom odgovorio: „Pa dobro, Hibe, zašto jednostavno ne pomeriš stolicu?“.

Statička rešenja kod nekih kuća bila su toliko loša, da su dovodila u pitanje održivost i dugovečnost samih objekata.

Ovaj odgovor je zapanjio vlasnika… Ne znamo šta se dalje dogodilo sa kvarom, da li je arhitekta pozvao izvođača kako bi se krov popravio, ali sama reakcija autora kuće je bila baš neprimerena.

Jedan od inženjera, koji je radio na restauracijama Rajtovih kuća (njih 22), došao je do zaključka da je arhitekta imao česte probleme sa prokišnjavanjem, da mu je fundiranje kod više kuća bilo problematično, a da su statička rešenja kod nekih kuća, poput legendarne Kuće na vodopadu, bila toliko loša, da su dovodila u pitanje održivost i dugovečnost samih objekata.

Sve to, naravno, Rajtu nije smetalo, jer je funkcionalnost često podređivao estetici.

Ludvig Mis van der Roe: Visoki računi za grejanje

Arhitekta Mis je napravio najveći prodor na polju Moderne uvodeći široka staklena polja, umesto punih zidova, da bi na vrhuncu svoje karijere osmislio staklenu zid-zavesu koja je poslužila kao ključni element u projektovanju savremenih poslovnih objekata.

Međutim, nije sve bilo tako savršeno. Nakon Drugog svetskog rata, arhitekta je uveliko živeo u SAD-u i projektovao mnoge stambene i poslovne objekte, ali 1951. godine biva završen objekat koji će zauvek promeniti tok razvoja arhitekture – kuća Farnsvort (Farnsworth).

Kuća Farnsvort postala je jedna od ikona Moderne, a uticala je na slična dela arhitekata koji su stvarali nekoliko i više decenija nakon njene izgradnje.

Ova kuća postala je jedna od ikona Moderne, a uticala je na slična dela arhitekata koji su stvarali nekoliko i više decenija nakon njene izgradnje. Sastojala se isključivo od noseće armirano-betonske strukture, dok je umesto zidova imala isključivo staklene površine.

Jedini prostor koji je projektovan sa nekakvim ugradnim pregradama, bilo je kupatilo, dok su jedini vizuelni zastor od svetlosti i pogleda bile zavese, koje su mogle da se navuku duž stakla. Isprva je ovo zaista bio genijalno rešen objekat, ali su ubrzo usledili problemi.

Vlasnica kuće Farnsvort morala je svake jeseni i zime da potroši pravo malo bogatstvo da bi zagrejala kuću.

Iako je kuća bila zamišljena kao vikendica u prirodi, njenim okruženjem počeli su da šetaju razni ljudi, željni da vide dve stvari – kako uživo izgleda ta fenomenalna zgrada i šta se dešava sa ljudima koji u njoj borave (šta rade, kako su obučeni itd.).

Drugi problem bila je potpuna energetska neefikasnost, jer je vlasnica morala svake jeseni i zime da potroši pravo malo bogatstvo da bi zagrejala kuću. Da je kuća izgrađena na Floridi ili Kaliforniji, možda bi taj problem bio umanjen, ali ovako to je bila nepopravljiva greška. Usledila je tužba vlasnice, ali i obračuni preko medija.

Rečenica koju je skovao Mis – Manje je više – nije baš uvek mogla da se primeni. Međutim, sadašnje tehnologije mogu da ublaže toplotnu održivost ovakvih objekata, ali opet ne ako se izgrade u severnim, već isključivo u primorskim krajevima. Još jednom je funkcionalnost bila podređena estetici.

Le Korbizje: Nenastanjiva kuća

Kada je 1931. godine izgrađena vila Savoj (Savoye), njen arhitekta Le Korbizje (koautor arh. Pjer Žanare) nije ni pomislio da će ova zgrada biti jedna od pet objekta koja će inspirisati gotovo sve buduće naraštaje arhitekata na polju projektovanja jednoporodičnih modernih vila.

Možda još manje je mogao da pretpostavi da će ista ta vila da bude apsolutni promašaj za porodicu koja je bila poručilac projekta. Zamišljena kao najsavremenija porodična kuća, sa planom otvorenog prostora, ravnim krovom, osunčana, sa trakastim prozorima, podignuta na stubove, kako bi prostor bio iskorišćen za parkiranje, bukvalno je bila jedna od nekoliko zgrada koje su „stvorile“ arhitekturu kraja 20. i početka 21. veka.

Ali arhitekta nije vodio računa o nekim „detaljima“, jer je kao i prethodni bogovi funkciju podredio formi. Naravno da je to bilo opasno u tom trenutku, jer industrija građevinskih materijala nije mogla da isprati zamisli međuratnih modernista, ali da oni nisu imali hrabrosti da uprkos svim preprekama i nedostacima, ipak realizuju svoja rešenja, arhitekture koju sada gledamo ne bi možda nikada ni bilo.

Krovni prozori su bili vrlo neprijatni za boraviti pod njima – tokom sunčanih dana zbog vrućine, a tokom kišnih dana zbog buke i curenja vode.

Kada je vila bila završena, vlasnici su odmah pronašli više mana i isprva nisu ni hteli da se usele, tj. prestali su da je posećuju.

Gospođa Savoj je u nekoliko navrata pisala arhitekti Le Korbizjeu, navodeći mu konstantne probleme – ravan krov je prokišnjavao na nekoliko mesta, pojavile su se pukotine na nosećim elementima (na ovo je arhitekta bio upozoren od strane izvođača da će se sigurno dogoditi), krovni prozori su bili vrlo neprijatni za boraviti pod njima – tokom sunčanih dana zbog vrućine, a tokom kišnih dana zbog buke i curenja vode.

Kuća nije mogla nikada da se potpuno zagreje, ponajviše zbog otvorenog plana, pa se toplota rasipala svuda po prostoru i odlazila kroz zidove, a vlaga i miris memle su bili neizdrživi. Vila je bila napuštena i niko u njoj nije živeo više decenija, a da nije došlo do dobijanja statusa zaštićenog kulturno-istorijskog objekta i ulaganja države u kompletnu restauraciju, kuća bi se potpuno urušila.

„Posle nebrojeno zahteva, konačno ste prihvatili da je kuća, koju ste projektovali 1929. godine nenastanjiva.“

Pre nego što će definitivno napustiti objekat, gospođa Savoj je napisala jedno pismo Le Korbizjeu: „Posle nebrojeno zahteva, konačno ste prihvatili da je kuća, koju ste projektovali 1929. godine nenastanjiva.“

Veliki udarac za autora koji je kuće definisao kao mašine za življenje, što se pokazalo pogubno za one kojima su te mašine bile namenjene. Koliko su sve ove kuće bile inspiracija za buduće naraštaje arhitekata, toliko su bile opomena da se funkcija ne sme po svaku cenu podređivati revolucionarnoj formi.