Metropola u kojoj epohe koračaju jedne pored drugih: Dobrodošli u Minsk
Beloruska prestonica je zelen, ravničarski, prijatan grad, sa mnogim ranama koje je uspešno zalečio, ali sa vidljivim „ožiljcima“ od (neželjene) transformacije.
Neki gradovi se rode sretni, i vojske ih zaobiđu. I onda se svi dive njihovoj starostavnosti, i istorijskim građevinama. Neki budu uništeni i niknu iz pepela, kao replike, kao Varšava, Gdanjsk ili Drezden, tri feniksa centralne Evrope. A neki, poput Roterdama ili Minska, budu samo delom obnovljeni u „replikantskom“ stilu, dok je ostatak produkt vremena u kome se obnova vrši.
Dobrodošli u prestonicu Belorusije, savršeno sređen grad koji je bio jedno od mesta „ogledne socijalističke utopije“, a sada je metropola u kojoj se susreću epohe koje, kao na Balkanu vekovi, „koračaju jedne pored drugih“. Kad malo bolje razmislimo, bolje da vekovi koračaju zajedno u arhitekturi nego u glavama ljudi.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Kuća na sred puta
Oskarovski film od pre par godina se zvao „Sve, svuda i odjednom“ (kod nas manjkavo preveden) i nekako se čini da je, kome god je to palo na pamet da uradi u Minsku, to uspelo. No, hajde da se vratimo i vidimo kako smo došli do ovoga što imamo danas. Na Balkanu vole da kažu da smo nesretni što smo sagradili „kuću na sred puta“, ali, ako su naše kuće „na sred puta“, onda su Varšava, Minsk, Kijev, Gdanjsk i ostali gradovi u regiji – „na sred autoputa“.
Minsk je ispočetka izgledao spokojno, jer se „sakrio“ pod skute Velike Kneževine Litvanije kada su Mongoli i Zlatna Horda poharali sve istočno, a zatim se spokojno sakrio i u federaciju zvanu Poljsko-Litvanska unija. Važan trgovački grad pun baroknih zgrada na razmeđu katoličanstva i pravoslavlja, kao da je negde u Vojvodini ili Transilvaniji.
Uspeo je da se očuva u Prvom svetskom ratu, da bi neposredno pred Drugi imao čak 300.000 ljudi, ali ga je Luftwaffe nemilosrdno uništila.
A onda kreću „komšijski ratovi“ koji uvek unište Minsk. Na kraju Poljsko-ruskog rata 1665. Minsk ostaje sa samo 2.000 ljudi i 300 kuća! Veliki severni rat 1708–1709. dešava se taman kad se Minsk koliko-toliko izgradio, i onda ga ruše obe armije, prvo Šveđani koji ga otimaju od Rusa, a zatim Petar Veliki koji ga opet otima nazad od Šveđana.
Mir donosi sreću, pa je u Ruskom carstvu dosegao 100.000 ljudi do 1900. godine, budući da je železničko raskršće između Moskve, Varšave i Rige, a 48.000 stanovnika su Jevreji, uglavnom umešni trgovci. Uspeo je da se očuva u Prvom svetskom ratu, da bi neposredno pred Drugi imao čak 300.000 ljudi, ali ga je Luftwaffe nemilosrdno uništila, mnogo gore od Beograda, a zatim je grad bio uništen i u kopnenim borbama – dočekao je oslobođenje sa svega 40.000 ljudi i samo 20% kuća. I tu počinje zanimljiv deo.
Staljinska gotika i socijalistička moderna
Sovjetske vlasti se odlučuju da ne naprave replike starih zgrada, a istorijski centar zamenjen je 1940-ih i 1950-ih staljinističkom arhitekturom, koja je favorizovala velike zgrade, široke avenije i široke trgove. Nakon toga, grad je brzo rastao kao rezultat masovne industrijalizacije. Od 1960-ih, stanovništvo Minska je takođe brzo raslo, dostigavši milion 1972. i 1,5 miliona 1986. godine.
To implicira pravljenje velikog broja „novostrojki”, stambenih zgrada koje su imale za cilj da budu privremenog karaktera u najvećem broju slučajeva. Zabluda je da su „socijalističke zgrade namerno ružne”, budući da kada je Staljin gradio monumentalne građevine sa namerom da traju zauvek, one i dalje imaju impozantan karakter.
Problem je što je trebalo za vrlo malo vremena skućiti mnogo ljudi bez krova nad glavom, a i sve nove radnike smestiti u velika naselja, pa su zgrade suštinski imale taj privremeni karakter. To što nisu zamenjene na vreme kada su za to bile predviđene, zbog ekonomske krize, to je već sasvim druga priča.
Elem, zgrade su gubile na kvalitetu i lepoti kako je vreme odmicalo i kako je koji generalni sekretar KP SSSR (SSSR nije imao predsednike, osim jednog, prvog i poslednjeg, Gorbačova) dolazi, bile su sve lošije. „Staljinke” su i danas solidne i građe i vizuelnih kvaliteta, „hruščovke” su već lošije, a najgore su po zlu poznate ”brežnjevke”, koje su u 21. veku veoma često zamenjivane novim zgradama.
Najupečatljiviji primer je Stanični trg, koji se nalazi između velelepne železničke stanice koja liči na aerodrom, i Kapije Minska. Četrdesetih je Železnička stanica rekonstruisana (arhitekta je bio I. Rečanik). Istovremeno su počeli radovi na rekonstrukciji celog trga (arhitekta Boris Rubanjenko).
„Kapija Minska“ je arhitektonski kompleks koji se sastoji od dve kule od 11 spratova na uglovima petospratnih zgrada, koje se nalaze simetrično u odnosu na poprečnu osu trga.
Prema veoma zgodnoj napomeni studenta arhitekte Borisa Rubanjenka – akademika arhitekture, zaslužnog arhitekte Belorusije Jurija Gradova, „ulazne kapije“ su postale nepromenljivi simbol Minska iz razloga što je autor projekta mogao da oseti i naglasiti veoma važnu istorijsku paralelu: kule Staničnog trga preuzele su istorijsku palicu sa tradicionalnih drvenih kula drevnog Minskog zamka, koje su svojevremeno bile i ulazne kapije. I ovaj arhitektonski i istorijski kontinuitet dao im je posebnu ubedljivost i atraktivnost.
„Kapija Minska“ (ili „Vrata Minska”) je arhitektonski kompleks na Staničnom trgu u Minsku, koji se sastoji od dve kule od 11 spratova na uglovima petospratnih zgrada, koje se nalaze simetrično u odnosu na poprečnu osu trga.
Zbog činjenice da se kapija nalazi naspram stanice i duž autoputa, nazvana je „Ulazna kapija“ u novi, Staljinov, socijalistički Minsk, pobednik u Drugom svetskom ratu, koji se prkosno diže iz pepela u koje su ga nacisti pretvorili. Na jednoj zgradi je nemački sat koji je zaplenjen u ratu kao trofej, najveći u Belorusiji, prečnika brojčanika 3,5 m, na drugoj je liveni grb Beloruske SSR.
Kule su ukrašene i skulpturama partizana, radničkih kolektiva, inženjera i vojnika. U periodu 1972–1975, oni su, uz još neke dekorativne elemente, demontirani zbog habanja materijala (betona) i opasnosti od urušavanja, ali su 2004. restaurirani i izrađeni od lakšeg i izdržljivijeg materijala (silumin), tako da Kapija sada sija u starom sjaju.
Borba protiv arhitektonskih ekscesa
A ovde smo videli i jednu od najimpresivnijih ulica na svetu, odnosno, najimpresivnijih bulevara na svetu – Prospekt Nezavisnosti. Ovaj bulevar koji otelovljuje sovjetsku ideju „linearnog grada“ dugačak je čak 15 km.
I budući da je prethodna verzija Prospekta bila potpuno uništena u Velikom otadžbinskom ratu (tako se naziva Drugi svetski rat), doneta je odluka da se grad radikalno rekonstruiše, uključujući i do 1952. godine projektovanu Staljinovu aveniju, koja je išla širom i ravnijom trasom.
Deo avenije od Trga nezavisnosti do Trga pobede izgrađen je u sovjetskom klasičističkom stilu. Izgradnja je ovde završena pre 1955. godine, kada je SSSR započeo kampanju za „borbu protiv arhitektonskih ekscesa”.
Ovo je, kao što vidite i po datumu, vreme kada Nikita Hruščov vrši proces destaljinizacije, i ovaj simpatični lider je uspeo uraditi mnogo toga dobrog u SSSR, ali je u arhitekturi „prosuo i bebu sa prljavom vodom”, tako da je izgradnja stilski izbrušenih zdanja prestala sa njegovim dolaskom na vlast.
Parušnikov i Korolj našli su pravo rešenje za odnos visine zgrada i širine autoputa i vrlo precizno odredili horizontalnu liniju.
Ali, što vreme više prolazi, vrednost prospekta kao umetničkog dela postaje opipljivija. Kao rezultat izgradnje avenije, sa mape Minska nestali su objekti koji su delimično preživeli rat, a koji se nisu poklapali sa vizijom glavnog ansambla arhitekata.
Mada ovde nije sve tako jednostavno. Glavni arhitekta Minske avenije bio je Mihail Parušnikov, aristokrata i profesor Moskovskog arhitektonskog instituta. Parusnikov je iznenađujuće elegantno postupio sa zgradom nekadašnjeg Minskog poljoprivrednog društva za uzajamno osiguranje, izgrađenom po projektu čuvenog arhitekte Hajnriha Gaja 1915. godine (prospekt Nezavisnosti 15).
Ova ekspresivna neoklasična arhitektura mu je bila bliska. I uzeo je Gajev rad kao osnovu za nebodere za aveniju. Tako je građevinu ne samo sačuvao, već je i nastavio.
Centralna ličnost u oblikovanju izgleda avenije (pored Mihaila Parušnikova) bio je Vladimir Korolj – oni su bili izvanredni urbanisti, odlikovali se izuzetnim osećajem za razmere. Dakle, našli su pravo rešenje za odnos visine zgrada i širine autoputa i vrlo precizno odredili horizontalnu liniju.
Uneskova lista svetske baštine?
Naravno, postoje disonance između pojedinačnih zgrada, ali one nisu toliko značajne. U decembru 2016. međunarodni stručnjaci su predložili da se Prospekt doda na Uneskovu listu svetske baštine. Prema rečima arhitekte Igora Duhana, u urbanističkom planiranju sredine 20. veka minska avenija nezavisnosti predstavlja svojevrsni idealan primer centralnog autoputa koji prolazi kroz jezgro grada.
S jedne strane, nosi impuls trijumfalnog socrealističkog stila koji je procvetao posle pobede – u simbolički idealan rajski grad, koji se bukvalno diže iz pepela. Sa druge strane, avenija je postala oličenje prefinjene i elegantne neoklasicistične arhitekture, po mnogo čemu predstavlja implementaciju principa vodeće škole sredine 20. veka – škole akademika Ivana Žoltovskog, čije su kolege i studenti učestvovali. u ovom grandioznom projektu.
Kao rezultat, stvorena je zaista jedinstvena integralna celina, u kojoj se, međutim, nisu rasplinuli pojedinačni arhitektonski potpisi pojedinih autora. Zaista, impresivan bulevar koji zaslužuje ovoliku priču.
Trg nezavisnosti je posebna priča. Mesto gde se nalaze sve državne upravne zgrade (Parlament, Vlada, ministarstva itd.) u monumentalnom stilu sovjetskog konstruktivizma, građeno je tokom 30-ih po projektu Josifa Langbarda, a ostalo je jedno od retkih koje je odolelo rušenju.
Ne samo da postoje ulične table, nego svaka zgrada ima svoj kućni broj koji je kombinovan sa uličnom tablom.
Danas je to jedan od najvećih trgova Evrope, i daje nam sliku kako su tokom 30-ih godina Sovjeti zamišljali „grad budućnosti”. Definitivno, sve ima nadljudsku meru. Nemojmo zaboraviti ni mozaike, obeliske i bareljefe, bisere sovjetske umetnosti – a posebno je nezaboravan bareljef „Solidarnost” na bivšoj Modnoj kući, rad A. Artimoviča. Ovakvu fasadnu plastiku nećete videti na puno mesta.
Ulične table su posebna priča. Ne samo da postoje ulične table, nego svaka zgrada ima svoj kućni broj koji je kombinovan sa uličnom tablom. Ova sovjetska praksa dobila je novi zamah u nezavisnim državama posle raspada SSSR. Sušta suprotnost od, recimo, Beograda, gde sam na Terazijama mnogo puta bezuspešno tražio zgradu – jer brojeva prosto nema.
Sarmatski barok, poljsko nasleđe i obnova starina
Stari centar grada nalazio se na mestu gde se danas nalazi Trg Slobode, koji je građen u vreme poljske i ruske carske vlasti, i nekada se nazivao Visoki trg ili Visoka tržnica, jer je na njemu bila pijaca i nalazi se na uzdignuću iznad reke Svisloč. Katoličke i pravoslavne crkve, savršeno restaurirane, stare palate trgovaca, državna zdanja. Sve podseća na „zapadnije krajeve“.
Mešavina kultura je, kao u Vojvodini, napravila dobre plodove. Trg i cela oblast su u Drugom svetskom ratu teško postradali, i u velikoj većini su obnovljeni, naročito posle 1997. godine, ali je centar zbivanja, po ideji „bulevar je centar, a ne trg“, nepovratno otišao u pravcu Prospekta Nezavisnosti.
Trojicko predmešće suštinski je jedini preživeli ostatak onoga kako je nekada izgledao Minsk – deo ovih šarmantnih kuća je obnovljen kao replika, a veći deo je rekonstruisan.
Sada su na Prospektu trgovina i živost privrednog tipa, a ova četvrt je – živi muzej, pun turista. Vredi spomenuti i da je veliki broj zgrada građen u stilu „sarmatskog baroka“, koji je dobio ime po imaginarnim precima Poljaka (jedno vreme su Sarmati bilo baš u modi u Poljskoj, uticali na odevanje i filozofiju, ali to je duga priča) – koji meša strožiju spoljašnjost („sarmatski strogo“ – oni su bili nezgodni ratnici) sa raskošnom unutrašnjošću.
Budući da se to baš zgodno poklopilo sa pravoslavnim (i starohrišćanskim generalno) shvatanjem crkava, sarmatski barok je upotrebljen za gradnju pravoslavnih crkava. Na obali reke Svisloč nalazi se i Trojicko predmešće, sasvim razumljivo, predgrađe posvećeno Svetoj Trojici, suštinski jedini preživeli ostatak onoga kako je nekada izgledao Minsk – deo ovih šarmantnih kuća je obnovljen kao replika, a veći deo je rekonstruisan.
Mene je podsetio na Skandinaviju po svojoj besprekornosti i miru, ali imajući u vidu da Beloruse zovu „Skandinavski Sloveni“, to me ne čudi.
Nove novostrojke
I evo nas u savremenom svetu kapitala. Pitate se kako je K-Distrikt odmah tu, pored Kalemegdanske tvrđave, i kako je bacio u zasenak visokogradnjom samu tvrđavu? Dobrodošli u ogroman kompleks na reci Svisloč, pod nazivom „U Trojickog“.
Nikakve veze sa srpskim teniserom. Prosto, investitor koji je počeo gradnju megaprojekta 2010. godine, nije ispoštovao zakon o visini gradnje, tako da, ovo naselje sa glavnom zgradom poput orijentalne palate, stoji odmah pored istorijske četvrti.
Ali to očigledno kapitalu ne smeta, a ni onima koji kupuju stanove, jer su blizu centra i istorijskog jezgra grada. Međutim, iako je kompleks impozantni „lendmark“ Minska danas, naširoko se smatra da je disharmoničan i da narušava integritet istorijskih celina te da je uništio jasnoću siluete istorijskog centra grada, koji je geografsko i kompoziciono jezgro Minska.
Oko 2013. sve preuzima kompanija Dana Holding, koju vode braća Karić, i kamen-temeljac 2015. postavljaju lično predsednici Lukašenko i Nikolić.
Naravno, tu srećemo i braću Karić. Radi se o projektu Minsk-Mir ili Minsk-World na engleskom, koji je nastao na području prvobitno planiranog „novog centra grada“ Minsk City (opet isti naziv kao i Viljnusu ili Taškentu, ali šta ćete). Naime, Minsk City je osmišljen „u zlatno doba“ 2007. godine kada je novca bilo u izobilju, a kompleks je počela graditi ruska gasna kompanija Itera.
Pogađate, 2009. pad cena gasa i svetska ekonomska kriza zaustavljaju gradnju, te oko 2013. sve preuzima kompanija Dana Holding, koju vode braća Karić, i kamen-temeljac 2015. postavljaju lično predsednici Lukašenko i Nikolić.
Uz pauze zbog pandemije, političkih nemira u Belorusiji i usporenja zbog rata u Ukrajini, ipak je 2017. godine izgrađen i pušten u rad prvi stambeni kompleks „Diadema“ a od jula 2022. stambene zgrade su izgrađene u četvrtima Azija, Afrika, Evroazija i Emirates Lux.
Kao istinski naslednici sovjetske estetike, Belorusi najviše domete postižu u projektovanju metro-stanica, koje su savremeno i dizajnerski besprekorno urađene.
U toku je izgradnja kvartova „Svetski plesovi”, „Mediteran”, „Tropska ostrva”, „Zapadna Evropa”, „Južna Amerika” itd. Sve u svemu, tri miliona kvadrata stanova i poslovnog prostora, a investitori su obavezni da završe sve do 2027. i izgrade i par škola i dečjih vrtića.
Srce kompleksa je Međunarodni biznis centar, a zgrade u okolini su neomodernistički projektovane: neke od njih imaju raznobojne panele na fasadama. Ali, možda je najtipičniji opis „novog Minska“ arhitektura novih zgrada na Trgu pobednika. Nove novostrojke, kao i kod nas, po ukusu novih ljudi.
Kao istinski naslednici sovjetske estetike, Belorusi najviše domete postižu u projektovanju metro-stanica, koje su savremeno i dizajnerski besprekorno urađene. Sve u svemu, zelen, ravničarski, prijatan grad, sa mnogim ranama koje je uspešno zalečio, ali sa vidljivim „ožiljcima“ od (ove neželjene) transformacije.
Pribaltik kao muzej na otvorenom
Danas, kada želite obići četiri prestonice ove regije, videćete da su one ogledna polja arhitektura raznih vekova: Talin je srednjovekovlje venčano sa neomodernizmom, Riga je secesija, Viljnus je barok, i to barok nazvan po njemu, vilenski barok, a Minsk je socijalistički modernizam posle Drugog svetskog rata.
I to daje nemerljivu vrednost putovanju ovim delom sveta – ovoliko dramatičnih razlika u arhitekturi na tako malom prostoru – retko gde ćete naći.
