Milena Katić: Moramo podizati kolektivnu svest o dobrobiti koje obnova i rekonstrukcija proizvode

Naša današnja sagovornica će na konferenciji BuildUp 2023 predstaviti projekat rekonstrukcije i prenamene hale nekadašnjeg novosadskog industrijskog giganta.

U našoj sredini postoje mnogobrojni napušteni objekti, različitih izvornih namena i arhitektonskih izraza od druge polovine 19. do kraja 20 veka.  Svi oni predstavljaju značajan resurs, naročito ako imamo u vidu teme održivosti i načela planiranja, uređenja i korišćenja prostora utvrđene Zakonom o planiranju i izgradnji, a među njima i načelo racionalnog korišćenja zemljišta podsticanjem mera urbane i ruralne obnove i rekonstrukcije.

Zašto ovi resursi nisu dovoljno iskorišćeni, koliko se arhitektonskim obrazovanjem u Srbiji dobija znanja i osposobljenosti za ovakve projektne zadatke, kao i šta su ključni potencijali, a šta izazovi obnove i rekonstrukcije industrijskih zgrada, otkriće nam Milena Katić iz  Zabriskie Studija, beogradske arhitektonske prakse čiji će projekat rekonstrukcije i prenamene hale „Novkabela“ u Novom Sadu biti detaljno predstavljen na konferenciji portala Gradnja BuildUp 2023.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Pavle Stamenović: Svaka rekonstrukcija zahteva spremnost da se nečega odreknemo u projektu
• Nikola Martinović: Ako uspemo da doživimo i razumemo arhitekturu, uspećemo i da je očuvamo

Zašto, po vama, mnogobrojni napušteni objekti nisu kod nas u dovoljnoj meri iskorišćeni, šta je razlog tome i kako bi trebalo podsticati obnovu, rekonstrukciju ili renoviranje postojećih objekata i urbanih celina?

Fokusiraću se na ono gde mi prvo možemo imati uticaj, a to je podizanje kolektivne svesti o dobrobiti koje proizvodi obnova i rekonstrukcija. Ova konferencija je odličan primer kako se to radi. Demistifikacija i promovisanje snage i veštine projektovanja koje stvara pozitivne promene i oblikuje otporniju budućnost.

Ipak, podizanje svesti samo po sebi nije dovoljno, potrebno je otići korak dalje, do državne strategije koja bi bila usmerena na održivost. Ovo se odnosi na set konkretnih mera, kao što su projekti i programi za podsticaj cirkularne ekonomije, subvencije ili kreditne linije za zeleno finansiranje. Na ovaj način bi ekonomski aspekt bio postavljen u ravnotežu sa aspektom održivosti.

Takođe, jasno prepoznavanje ove teme kroz plansku dokumentaciju je važno. To koliko je ona prepoznata u planskoj dokumentaciji zoniranjem i planiranjem novih namena direktno utiče na mogućnost njene realizacije.

Podizanje svesti samo po sebi nije dovoljno, potrebno je otići korak dalje, do državne strategije koja bi bila usmerena na održivost.

Koliko je tema obnove danas zastupljena u arhitektonskim zadacima i poslovima – od nivoa urbanizma do enterijera?

Mislim da što je razmera poduhvata veća, to je zastupljenost projekata rekonstrukcije i obnove manja. Najzastupljenija je na poslovima najmanjeg obuhvata, na enterijerima. Te teme su oduvek deo naše prakse, navikli smo da iznova i iznova promišljamo i koristimo neki enterijer, tu ima najmanje nedoumica i to nam je prirodno.

Ipak, zapravo nam je najpotrebnija, odnosno ima najveći uticaj, na nivou obnove urbanističkih celina. Na taj način iskorišćavamo najveće postojeće resurse.  Izgrađeno zemljište, postojeća saobraćajna povezanost, postojeća infrastruktura, postojeći građevinski fond i, nikako manje važno, vrlo često istorija i mesto u kolektivnoj memoriji koje daje šansu za revitalizacijom i nekih drugih vrednosti, kao što su, na primer, osećaj pripadanja zajednici, briga za dobrobit i osećaj progresa.

Kod nas je obnova urbanističkih celina i dalje na nivou izuzetka. Transformacija hale „Novkabela“ u razvojni centar i poslovni objekat kompanije Schneider Electric je tek sam početak transformacije celog kompleksa fabrike, nakon gašenja tehnologije u čijoj je ona bila službi, u ponovno korišćenje i privređivanje kroz promišljenu, ekonomski opravdanu namenu za kompleks u celini.

Da li se kroz arhitektonsko obrazovanje, pre svega u Srbiji, dobija dovoljno znanja i osposobljenosti za projektantske zadatke obnove – rekonstrukcije – revitalizacije?

Osnovno arhitektonsko obrazovanje u Srbiji daje široku osnovu za projektantske zadatke, pa i određena specifična znanja koja se tiču obnove, rekonstrukcije i revitalizacije.

Ipak, vreme u kom radimo diktira kontinuirano učenje i prilagođavanje. Naša uloga, osim što se dopunjava znanjima iz mnogih aktuelnih oblasti, mora biti spremna i na promenu načina rada. On bi danas trebalo da bude agilan, odnosno brz i lako prilagodljiv promenama koje se dešavaju kako na globalnom nivou, tako i u okvirima samo jednog projekta.

Potencijal industrijskog kompleksa je njegov postojeći prostorni luksuz, koji je sigurno zanimljiv velikim i ekološki osvešćenim kompanijama.

Šta su, po vašem mišljenju, ključni potencijali, a šta izazovi obnove i rekonstrukcije industrijskih zgrada/kompleksa?

Potencijal industrijske hale se prvo ogleda u fleksibilnosti njenog prostora, koji je lako prilagodljiv različitim namenama. Skoro da nema tipologije koja ne bi mogla da se kreira transformacijom industrijske hale.

Potencijal industrijskog kompleksa je njegov postojeći prostorni luksuz, koji je sigurno zanimljiv velikim i ekološki osvešćenim kompanijama. Površina koju obuhvataju, njihov stepen zauzetosti i indeks izgrađenosti, koji ako se zadrže i uz to transformišu nose u sebi prostorni kvalitet koji tržište i cena zemljišta danas čine praktično nemogućim.

S druge strane, veliki izazov kod rekonstrukcija je pripremiti plan obuhvata posla, odnosno predvideti koji je to niz pripremnih studija postojećeg stanja koje će omogućiti da se iznenađenja u izvođenju svedu na najmanju moguću meru, iako ih uvek ima. Izazov je i rekonstruisati postojeći objekat iz drugog vremena tako da bude u skladu sa aktuelnim propisima i standardima, koji su se, na primer, na polju statike, seizmike, ali i protivpožarnosti značajno izmenili.

Izazov je u ovom slučaju bio i naći pravi odgovor konceptom rekonstrukcije i rebrendiranja kompleksa na pitanje održavanja kontinuiteta vrednosti. Jedna od vrednosti Novkabela bilo je njegovo brendiranje kao društveno osvešćenog industrijskog giganta, koji svesno ulaže u podizanje kvaliteta uslova rada i života svojih zaposlenih, ali i u dobrobit cele zajednice. Iako postojeći objekat proizvodne hale Novkabel nije bio pod zaštitom, tretiran je kao spomenik, u cilju čuvanja i obnavljanja svesti o vremenu progresa.

Koja projektantska iskustva biste izdvojili u rekonstrukciji i prenameni hale „Novkabela“ u IT centar u Novom Sadu? Šta se pokazalo kao posebna arhitektonska vrednost postojeće industrijske hale?

Izdvojila bih svest o međuzavisnosti aktera i zajedničkom cilju. Na projektu rekonstrukcije, i više nego na drugim projektima, svi moramo da budemo jedan tim. Dobri odnosi i saradnja svih uključenih u procesu su ključni element uspešnosti. Od investitora, preko svih spoljnih konsultanata potrebnih da se ovaj projekat proveri i realizuje, projekt menadžera zaduženih za upravljanje njime, do stručnog nadzora i izvođača. Izazovi su u svakoj ravni veliki i potrebni su agilan pristup i prilagođavanje.

Retko kada je arhitektura do te mere iskrena i očišćena u svom izrazu kao što je to industrijska arhitektura. Posebna arhitektonska vrednost postojeće industrijske hale je bila baš u tome što je njena masivna prefabrikovana betonska konstrukcija, zapravo njena arhitektura. Ova konstrukcija, njen raster, estetika i logika, je u velikoj meri odredila naš projektantski pristup.

Hala je uz očuvanje originalne konstrukcije i izvorne pojavnosti transformisana u savremeni poslovni objekat prostornih kvaliteta koji na drugom mestu ne bi bili mogući.

Na 11.000 m² osnove prizemlja sa dodatih 6.000 m² plivajuće galerije, uz ostvarenih skoro 1.000 m² zelenih površina u samom objektu, omogućila je projektovanje nekarakteristične tipologije poslovnog objekta za naše tržište – malog grada u samo dva nivoa sa velikom raznovrsnošću unutrašnjih ambijenata, lakoćom orijentacije u prostoru, linijama kretanja koje pogoduju velikoj mogućnosti susreta, interakcije i razmene informacija, uz veliku fleksibilnost radnih prostora.

Posebna arhitektonska vrednost postojeće hale je bila baš u tome što je njena masivna prefabrikovana betonska konstrukcija zapravo njena arhitektura.

U kojoj meri su industrijski objekti pogodni za prenamenu i revitalizaciju? U čemu je prednost, a šta je nedostatak?

Industrijski objekti i kompleksi imaju veliki potencijal za transformaciju. Najočiglednija prednost je korišćenje postojećih prostornih resursa. Kako u energetskom, tako i u smislu odgovornog pristupa i ograničenja proizvodnje otpada.

Odmah zatim prednost je i nadovezivanje na postojeći duh nekog mesta i višeslojnost identiteta koji se na taj način ostvaruje. Prednost je, kao što sam već rekla, i njihova fleksibilnost, open plan, upravo zbog prethodne namene kojoj su služili.

Nedostatak se može reći da je kompleksnost procesa. Opsežnost pripreme koja je neophodna da se uđe u njenu realizaciju. Od izrade studije o kvalitetu zemljišta, studije o trenutnom stanju postojeće konstrukcije itd.

Nasleđe industrijske arhitekture 20. veka je raznovrsno – od veličine do prostornih karakteristika. Mnogi od objekata industrijske arhitekture nemaju status spomenika kulture, a samim tim ni utvrđene mere tehničke zaštite, dok s druge strane mnogi od njih pripadaju „braunfild“ i „grejfild“ lokacijama koji se smatraju investicionim potencijalima. Jedna od nadležnosti buduće Agencije za prostorno planiranje i urbanizam jeste i vođenje registra „braunfild“ lokacija.

Foto: Miloš Martinović

Foto: Miloš Martinović

Buduću namenu i program potrebno je u svakom pojedinačnom slučaju veoma pažljivo istražiti i osmisliti stavljanjem arhitekture, održivosti i ekonomije u balans.

Kakav pristup bi po vama trebalo primeniti/zauzeti u zaštiti industrijskog nasleđa da bi se podstakla njegova obnova umesto rušenja – od prenamene do odgovarajućih funkcija koje doprinose prezentaciji tog nasleđa (muzeji, galerije, kulturni centri i sl.)? Koji projektantski aspekti su po vama naročito značajni za današnju obnovu industrijskih objekata i hala?

Industrijska arhitektura 20. veka je slika vremena, razvoja i tehnologije koja se neće ponoviti. Jednom kada nestane, nestala je zauvek. Često nosi u sebi mnoge poruke odnosa društva prema pojedincu i radu.

Arhitektonski izraz industrijske arhitekture je specifičan, najčešće potpuno iskren i oslobođen suvišnih ukrasa. U određenim slučajevima zaista mislim da bi i njihova arhitektonska vrednost trebalo da bude prepoznata i valorizovana.

Ima mnogo elemenata koje treba analizirati i možda bi trebalo utvrditi set kriterijuma, specifično za industrijsku arhitekturu, i zatim se baviti utvrđivanjem mera tehničke zaštite tamo gde su prepoznati.

Na osnovu vašeg iskustva u izradi projekta „Schneider huba“ – kako vidite budućnost obnove industrijskog nasleđa u Srbiji?

Na osnovu našeg iskustva, mogu reći da je budućnost transformacije industrijskog nasleđa u Srbiji tu.

Ipak, njenu buduću namenu i program je potrebno u svakom pojedinačnom slučaju veoma pažljivo istražiti i osmisliti stavljanjem arhitekture, održivosti i ekonomije u balans.

Potrebno je da razumemo da ove elemente treba da povezujemo na takav način da možemo da budemo pokretači koji umeju da prepoznaju prilike i predlože rešenja.