Umetnici su tu da stvaraju, kritičari da valorizuju, a šira javnost da se buni i podsmeva. I tako sve dok sud o nekom delu ne izrekne i sama istorija, kaže istoričar umetnosti Marko Stojanović.
Poslednjih nedelju dana beogradsku javnost obeležila je savremena umetnost. Najpre je konačno otvoren Muzej savremene umetnosti na Novom Beogradu, jedan poseban mikro svet umetničkih dela „privremeno“ zatvoren pre više od jedne decenije. Zatim je svetlost dana ugledalo idejno rešenje za spomenik Zoranu Đinđiću, umetničko delo smešteno u savremeno makro okruženje naše društveno-političke realnosti. Oba događaja su izazvala burne reakcije.
Podele oko postavke
Otvaranje muzeja je široko pozdravljeno, kako od kolega istoričara umetnosti i umetnika, tako i od strane mnogobrojne kulturno-umetničke publike. Posetilaca je bilo najviše iz Beograda, ali su u čast ovog svečanog trenutka došli i iz drugih gradova poput Novog Sada, Niša, Pančeva, Subotice, Kragujevca, kao i jako puno stranaca koji su se zadesili u Srbiji. Svi su došli da vide kako će u novom sjaju zasijati biser posleratne moderne arhitekture, arhitekata profesora Ivana Antića i Ivanke Raspopović, ali i novu postavku umetničkih dela. Već sedam dana, 24 časa, muzej je radio bez prestanka, a dnevno ga je obišlo na hiljade ljudi. Rekonstruisana zgrada je plenila pažnjom, kako u eksterijeru tako i u enterijeru, a publika je imala samo reči hvale. Što se tiče stalne postavke, utisci su podeljeni.
Da nisu zastupljena dela nastala u poslednjih 10-20 godina, muzej bi mogao biti preimenovan u Muzej moderne umetnosti.
Najviše zamerki je otišlo na odabir novih dela, kojima je u nekim slučajevima posvećeno više pažnje nego nekim klasicima predratne ili posleratne moderne. Ali u tome i leži problem, ali i odgovor. Kada je 1965. godine dovršeno maestralno petospratno zdanje, muzej je ugostio slikarska i skulpturalna dela jugoslovenskih predratnih i posleratnih umetnika, koja su u to vreme bila u najvećoj meri savremena. Vremenom, kolekcija je uvećavana delima koja su kasnije nastajala, pa se došlo do brojke od preko 8.000 predmeta. Međutim, dela koja su stara 40 i više godina, a kojih ima možda najviše, više se ne mogu smatrati savremenim. U tome leži razlog odabira nove postavke, u kojoj su prirodno morala biti zastupljena dela nastala u poslednjih 10-20 godina, inače bi naziv muzeja mogao biti preimenovan u Muzej moderne umetnosti.
Rešenja za naše ili neke buduće generacije leži upravo u arhitekturi. Kada su autori Antić i Raspopović osmislili koncept zgrade, razmišljali su o održivosti same muzejske institucije i njenoj potrebi da znatno brže uvećava kolekcijski fundus, pa su joj podarili zgradu koja modularno može da uvećava svoju površinu, multipliciranjem identičnih kubičnih formi. Možda je najbolje da za sada uživamo u postojećoj zgradi, čije proširenje će sačekati neka srećnija vremena.
Prekinuta strela
Kada je raspisan javni konkurs za spomenik premijeru Zoranu Đinđiću, umetnici (kako skulptori tako i arhitekte) su videli priliku da se prikažu savremene ideje u prostorno-skulptoralnom oblikovanju. Ovo je bila i prilika da se pojavi neko delo koje odstupa od realizma, često viđanog u poslednjih nekoliko godina. Međutim, pokazalo se da to možda nije bila najbolja ideja.
Na konkursu pobeđuje avangardno rešenje skulptora profesora Mrđana Bajića i dramaturškinje Biljane Srbljanović, u obliku prekinute strele koja odašilje glasovne poruke premijera Đinđića. U nebo uperena, naglašena strela simbolizuje životnu filozofiju pokojnog premijera, dok njen prekid simbolizuje njegov tragično prekinut život. Takođe, snaga ideje, oblikovane u vidu strele, ukazuje da je ona nastavljena i nakon Đinđićeve smrti, u radu drugih političara koji su krenuli njegovim stopama. Koji su to političari i u kojoj meri su nastavili njegovu ideju, ne bih detaljnije komentarisao. Rešenje je upečatljivo, sa svojim konstruktivističkim omažom, koji se provlači u svim Bajićevim delima i moglo bi na pravi način markirati plato ispred Filozofskog fakulteta. Naravno, ne misle svi baš tako.
Srbljanovićka je navela da rasprava i napadi na ovo delo podsećaju na situaciju između dva rata kada je javnost oštro osuđivala Meštrovićevog Pobednika.
Kao između dva svetska rata, kada su u novinama Vreme izlazile rasprave arhitekata na temu okončanih konkursa i podeljenih nagrada, tako se i sada u medijima pojavljuju napadi na ovo delo, dok ga autori brane uz kontra argumente. Srbljanovićka je navela da ova rasprava i napadi podsećaju na situaciju između dva rata kada je javnost oštro osuđivala Meštrovićevog Pobednika. A kritičari nisu nimalo blagi u kritici, a veoma su maštoviti u poređenjima. Mnogi su u spomeniku videli ribarsku udicu ili erektivni falusoidni motiv, a neki su pronašli slične spomenike u svetu. Doduše, strela je jedan univerzalni motiv za koji je teško da bude jedinstven i da se namerno ili slučajno ponovi na nekoliko lokacija širom planete. Meni se lično spomenik kao takav dopao, ali priznajem, malo sam teže u njemu prepoznao Đinđićev lik. Možda zato što nisam imao potpun doživljaj sa zvučnim efektima…
Pokušao sam da pronađem neko slično likovno rešenje. Kada sam počeo da pretražujem internet, zaprepastio sam se koliko su spomenici posvećeni svetskim državnicima konzervativni, to jest, da ih prezentuju kroz razne oblike realizma, s manjim ili većim ekspresionističkim uplivom. Bilo da je u pitanju puna figura ili bista, lik mora biti prepoznatljiv. Osobena odeća, oružje ili štap, karakteristični motivi na licu, kao što su usta, nos, brada, brkovi, naočare ili frizura. Sve ono što će bez ikakvog dvoumljenja ukazati o kojoj istorijskoj ličnosti je reč.
Zatim sam istraživao državnike koji su ubijeni putem atentata. Aldo Moro, Džon Kenedi, Ernesto Če Gevara, svi su dobili klasične spomenike. Jedini tragično nastradali državnik koji je dobio atipičan spomenik jeste Ulof Palme. U pitanju je jednostavan, neobrađen kamen, sa političarevim potpisom na njemu. Da li se ovim želelo aludirati na jednostavnost i skromnost švedskog premijera ili su Šveđani želeli da na drugačiji način prezentuju lik i delo Palmea, nećemo sa sigurnošću znati.
Pioniri izraza
Možda su naši autori savremeni pioniri izraza, u kojem se lik i delo neke ličnosti prezentuju kroz apstraktne nefiguralne motive. Ili su možda ovim konceptom želeli da izbegnu izgradnju kulta ličnosti koju je pokojni premijer odlučno izbegavao. Naravno, tu je i nezaobilazni prostorno-vremenski faktor. Lokacija namenjena spomeniku je na platou ispred Filozofskog fakulteta, koji je završio i sam Đinđić, pa je nekako prirodno da umetnički izraz ima više filozofsku dimenziju, dok nam vreme u kojem spomenik nastaje ukazuje da moramo progresnivnije razmišljati i doživljavati neku pojavu savremenog društva.
Uglavnom, savremena umetnost, bilo ona zarobljena unutar mikrosveta galerija i muzeja ili ona oslobođena u makrosvetu javnog prostora, odigrava svoju primarnu ulogu – da nas neprestano provocira. Umetnici su tu da stvaraju, kritičari da valorizuju, a šira javnost da se buni i podsmeva. I tako sve dok sud o nekom delu ne izrekne i sama istorija.
Foto: privatna arhiva
[accordion title=“O autoru teksta“ close=“0″]
Marko Stojanović, diplomirani istoričar umetnosti, vlasnik je jedinstvenog showrooma Shamliza u Beogradu. Aktivno se bavi temama arhitekture i urbanizma u glavnom gradu.[/accordion]
