Maroje Mrduljaš za Gradnju: Još živimo u onome što je Jugoslavija izgradila

Član tima koji stoji iza poznatog HRT-ovog serijala sagledava svoj dosadašnji rad ispred i iza kamere i najavljuje nam novi dokumentaristički projekat.

Maroje Mrduljaš za sebe kaže da je arhitekt, kritičar, istoričar arhitekture i filmmaker poslednjih deset godina. Rođen je u Rijeci, živi i radi u Zagrebu. Svojim predavanjima, člancima, izložbama i knjigama promoviše i modernu i savremenu arhitekturu.

Intervjuisao je neke od najpoznatijih arhitekata današnjice. Bio je glavni urednik arhitektonskog časopisa Oris. Koautor je knjige Modernism In-Between. Mediatory Architectures of Socialist Yugoslavia (sa V. Kulićem i W. Thalerom, 2012), te urednik knjiga Suvremena hrvatska arhitektura. Testiranje stvarnosti (2007), Dizajn i nezavisna kultura (sa D. Vidović, 2010), Fiume Fantastika (sa V. Mimicom i I. Turatom, 2022, odvojeno hrvatsko i englesko izdanje).

Široka publika poznaje ga po televizijskom serijalu o arhitekturi Betonski spavači. Nedavno je na HRT-u završeno prikazivanje treće sezone serijala. Predavač je na Arhitektonskom fakultetu u Zagrebu.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• 23. Dani Orisa: Perfect day

Araveni je toliko dobro krenulo sa arhitekturom, da nije imao potrebe da krene u film. Ja sam imao dovoljno slobodnog vremena.

Da li je uzbudljivo biti filmmaker?

Da, iako bih se pre nazvao radnikom na filmu. Kad sam otkrio taj medij, otvorio mi se čitav jedan novi svet, jedan drugačiji pogled na promišljanje arhitekture. Kao kritičar, pa do neke mere čak i kao praktičar držiš distancu. Krećeš od pozicije apstrakcije, od idealne situacije, od koncepta i prostorne zamisli… Kad snimaš film, onda si na terenu, u stvarnoj si situaciji. Radiš nešto slično onom što se tehnički zove Post Occupancy Evaluation, iako s drugačijim motivima. U vrlo direktnom, subjektivnom i emotivnom kontaktu si sa ljudima koji svakodnevno koriste arhitekturu. I shvatiš koji su konkretni učinci arhitekture.

Obično izostaje feedback. Ne nužno investitora koji naručuju kuću, nego od korisnika koji su silom prilika, 10, 20, ili 50 godina nakon dovršetka projekta nastanili neki prostor, naučili nešto od njega, zavoleli ga, zamrzeli… počeli ga uništavati… ili ga mukotrpno brane i održavaju… Dakle, čitav spektar različitih reakcija i različitih okolnosti. To je kad gledaš iz bottom up perspektive. Još važnije, politička perspektiva postane puno izoštrenija kad kreneš na teren i kad kontekstualizuješ stvari u aktuelni društveni trenutak.

Alehandro Aravena mi je takođe rekao da bi pravio filmove, da nije arhitekta.

To je interesantna mogućnost (smeh). Njemu je toliko dobro krenulo sa arhitekturom, da nije imao potrebe da krene u film. Ja sam imao dovoljno slobodnog vremena. Kako se ni u šta nisam dao potpuno, da me profesionalno proguta, uvek je bilo perioda koji su mogli biti ispunjeni nekim drugačijim ili novim aktivnostima. Nemaš projekte koji te pet godina teraju, nemaš biro sa deset ljudi za koje se moraš brinuti. To je ta sloboda za koju sam se možda i nesvesno izborio, koja mi je omogućila da uđem u film koji traži puno vremena, jako puno angažmana, no takođe je i diskotinuaran, može se na njemu raditi u talasima i prema tome si možeš organizovati život.

Kad govorimo o ljudima koji su na terenu, to je ipak u ovoj našoj produkciji bilo relativno malo… uglavnom nas četvorica.

Da bi se napravio film, uključeno je mnogo više ljudi od onih koji se vide na ekranu. Mnogo više nego što se može zamisliti, ako se ne baviš filmom.

To je istina. Produkcija filma je komplikovan i spor proces. Arhitekti se često žale kako je arhitektura spora. Treba pet godina od ideje do realizacije…. Naravno, zavisi od situacije…

Može da bude i deset.

Može biti svašta. Kod filma je slično… To sa finansiranjem filma može biti još teže nego u arhitekturi. Kreneš sa određenom idejom ili konceptom, razvijaš projekt koji je tada u embrionalnoj fazi. Prezentiraš ga za na konkursima za razvoj ideje i scenarija, dobiješ neke skromne novce, pa to traje godinu dana. A onda još godinu dana tražiš da ti neko plati produkciju, dizajniraš produkciju i tek onda kreneš u snimanje. Pa postprodukcija. A onda kad snimiš nakon tri godine film ili serijal, onda čekaš, recimo, godinu dana da televizija odluči da je pogodan trenutak da te puste. Tako da traje užasno dugo. To je što se tiče vremena.

A što se tiče ljudi, puno je protagonista uključenih… Uz core tim koji je najviše eksponiran, tu je produkcija, montaža, muzika, kolorisanje… to je posao za sebe… Kad govorimo o ljudima koji su na terenu, to je ipak u ovoj našoj produkciji bilo relativno malo… uglavnom nas četvorica.

Snimanje, ton, rasveta…

Rasveta ne, ne radimo sa veštačkim svetlom. Ton, slika, režija i ja. Nas četvorica poslednjih deset godina putujemo Balkanom, ludo se zabavljamo i učimo jedni od drugih.

Bez fantoma iz arhive

Čini mi se da je treća sezona Betonskih spavača najdirljivija. Možda i zbog toga što je prva epizoda prikazana na velikom platnu, na Danima Orisa, u velikoj koncertnoj dvorani Vatroslava Lisinskog u Zagrebu. Kao kino, kao bioskop. Mnogima su oči bile pune suza.

Drago mi je da to čujem. Bio sam uzbuđen, svi smo bili uzbuđeni… kakva će biti reakcija. S druge strane imao sam neku, meni inače nesvojstvenu, količinu samopouzdanja. Jednostavno sam znao da je to dobro. Koliko je dirljivo… to nisam bio siguran.

Prva sezona Betonskih spavača je bila bazirana na mojim istraživanjima turističke arhitekture, druga sezona se nadovezuje na projekt Nedovršene modernizacije – tako se uostalom i zove. Kolektivni zajednički projekt koji smo kao izložbu postavili prvo u Mariboru, posle u Beogradu 2012/2013. A treća sezona je sinteza koja se oslanja na ono što smo Vladimir Kulić i ja radili godinama kroz razne projekte, kao i na izložbi u MoMI, nastavlja se na iskustvo te izložbe gde smo imali i najsnažniji mogući feedback: mogli smo pročitati što o svemu tome misle New York Times, New Yorker, Financial Times, Guardian… Kad imaš takav feedback stvari nekako sednu na svoje mesto i bolje znaš šta je ta neka finalna poruka koju treba poslati.

Od samog početka imali smo projektovane varijante za tri ili četri sezone, ali okvirno. Tematski okvir je postojao, ali su neki projekti mogli prelaziti iz epizode u epizodu. Varijantu od četiri sezone smo odbacili, jer mi se žurilo doći do kulminacije dok su projekti koji nas zanimaju još dostupni ili barem delimično u izvornom stanju i da su neki bitni protagonisti živi… Sad je sve na svom mestu. Slagali smo sezone sa idejom da o arhitekturi što više govore situacija, kontekst, sagovornici… Da to što više bude proživljeno iskustvo ljudi s kojima smo bili u interakciji… Arhiva je korisna, ali nam ona nije mogla biti osnova. Svaka kuća i svaki ključni protagonist moraju biti s nama, ne fantomi iz arhive. To je ono, što se, čini mi se, najviše oseti. Naše kuće, naši protagonisti… oni govore zajedno s nama.

Na kraju krajeva, Jugoslavija kao da je postala neka prljava reč u svim našim društvima. A gde smo živeli 45 godina? I u čemu uopšte živimo danas?

Ovo je direktno usmereno na naše kolektivno iskustvo, sećanje.

I to, ali to sećanje se ne odnosi samo na prošlost nego i na današnjost.

Na život koji smo proživeli, a to nije bilo kratko. Život u socijalističkom sistemu.

Istina, ali film se odvija u dva paralelna vremena, istovremeno. U isto vreme govorimo o prošlosti, ali govorimo apsolutno i o sadašnjosti. Ta sinhronost, simultanost ta dva vremena koja se preklapaju, ponekad se sljubljuju, a ponekad su u radikalnom sudaru. To je srž dramaturgije ove serije. S jedne strane koristiš neke resurse, neke vrednosti koje si nasledio iz prošlih vremena. Ponekad ih razumeš, a ponekad ne, ali rade za tebe. A sa druge strane, vidiš te radikalne prekide, diskontinuitete između naših istorija i naše aktuelne sadašnjosti i budućnosti. Malo je šokantno da govorimo o nekim temama o kojima niko drugi ne govori, jer ne želi to da kaže.

Na kraju krajeva, Jugoslavija kao da je postala neka prljava reč u svim našim društvima. A gde smo živeli 45 godina? I u čemu uopšte živimo danas? I onda kad to ispričaš kroz pitanja prostora, arhitekture, izgrađenog okoliša, institucija koje je taj okoliš osigurao, onda pomisliš… čekaj, čekaj… moramo razgovarati o tome… jer mi u tome živimo. U tom smislu, sasvim je lako reći da mi još uvek živimo u Jugoslaviji, u onome što je ta Jugoslavija izgradila i šta nam je ostavila kao nasleđe. Naravno, ima puno kontroverzi i problema, ali i jako puno dobrih stvari.

Stalno ističem socijalni kontekst, situaciju, kontroverze koje okružuju te kuće, to je ono što ih čini tako stvarnim.

Život nikad nije idealan. Jako je teško predstavljati arhitekturu. Široka publika ne ume da čita planove, fotografije ne pružaju realnu sliku. Snimaju se iz najboljeg ugla, kad je sunčano i kad je svetlost najbolja. U Betonskim spavačima vidimo i loše vreme, prljavštinu, kišu, sunce, oronulost zgrada… Sagledava se kontekst… gde je zgrada smeštena, kako joj se prilazi, šta je oko nje. To je možda i budućnost… kako će se predstavljati arhitektura.

Tako je. Inače se arhitektura, i ova nova, sad izgrađena, u časopisima i na internetskim portalima pokazuje kao realizovana maketa u razmeri 1:1… Jer u njoj još nema života. Ja to zovem maketom. Iako je realizovan objekat, još nema stvarnosti, još nema ljudi, ambijenata, nema još tragova patine, života koji je neizbežan. To smo sigurno uhvatili u seriji. Stalno ističem socijalni kontekst, situaciju, kontroverze koje okružuju te kuće, to je ono što ih čini tako stvarnim. Tako da ova metoda o kojoj govoriš… mislim da je primenljiva i na način na koji bi trebalo govoriti o savremenoj arhitekturi.

Da se približi svakome.

Tako je. To postaje interesantno. Naravno da ima arhitekata i arhitektica koji to već rade, treba pogledati kako Lacaton / Vassal prezentuju svoje projekte – uvek sa naseljenim haosom unutra. Njih taj haos ne odbija, oni ga vole. Privlači ih stambeni ambijent, taj colorful reality, to je ono što pokazuju u svojim radovima… i drugi to rade. Čudi me zašto toga nema više, zašto insistiramo na arhitektonskom puritanizmu… Prilično je odbojno kada se taj stvarni život inscenira, pa sve izgleda kao modni editorial.

Kad se završi kuća, prvo se fotka, a onda ulazi život.

Tako je. I onda vi radite šta hoćete. Ali, nisi projektirao za tu nultu fazu, nego da vidiš šta će se dogoditi nakon toga. I to je ono što treba da te, valjda, veseli, na kraju krajeva.

Na snimanjima, kao i na predavanjima uvek improvizujem, reagujem na trenutak. Zato ponekad bude grbavo, ali je autentično.

Kako je bilo gledati se na velikom ekranu?

Mnogi su se verovatno susreli sa problemom kad daju, recimo, neku izjavu za radio, pa onda čuju same sebe… Prvo ti zvuk sopstvenog glasa bude čudan, pa misliš kako si glup. Zamisli onda kako je tek grozno kad gledaš samog sebe satima… E to sam nadišao. Sad sam potpuno odeljen od sebe samog. Gledam taj lik na filmu kao nekog drugog, to nisam ja. Postoji neka čudna odvojenost koju ne znam objasniti kao psihološki fenomen.

U prvoj sezoni sam se možda još malo mučio s tim. U drugoj, manje, a u ovoj trećoj kao da sam potpuno oslobođen. Uopšte više nemam problem sa greškama, jer ih ja vidim i znam šta je bilo na snimanju. Znam šta sam mogao reći bolje, ali otprilike znam i zašto nisam… Na snimanjima, kao i na predavanjima uvek improvizujem, reagujem na trenutak. Zato ponekad bude grbavo, ali je autentično. Više nemam problem s tim, to je neki drugi lik. Kao da sam ja pisao scenario, a ovo je neki avatar i eno ga tamo na ekranu, ponekad velikom.

To moraju da prevaziđu filmski glumci i svi koji rade na televiziji. Da prevaziđu svoj lik i svoje nelepote.

Pretpostavljam da je tako, jer kako bi inače izdržali. S druge strane, moguće je da glumci jako vole da vide sami sebe na ekranu… to je onaj moment narcisizma. Odvajanje od sebe samog je i proces odrastanja. Valjda kad pređeš pedesetu, uspeš malo odvojiti samog sebe od svojih frustracija.

Implicitna ali itekako prisutna politička poruka

Pretpostavljam da je tako, jer kako bi inače izdržali. S druge strane, moguće je da glumci jako vole da vide sami sebe na ekranu… to je onaj moment narcisizma. Odvajanje od sebe samog je i proces odrastanja. Valjda kad pređeš pedesetu, uspeš malo odvojiti samog sebe od svojih frustracija.Implicitna ali itekako prisutna politička poruka

Serija je završena. Nedostaje li ti film sada? Ta napetost, komplikacije, adrenalin…

Apsolutno. Interesuje me film i dalje, s tim da sam se navikao na pauze, jer je ritam Betonskih spavača bio prilično spor. Između druge i treće sezone imali smo par godina pauze, gotovo ničega nije bilo… vakuum… Hrvatska televizija nije pružala priliku za nastavak saradnje, a onda se mogućnost ipak pojavila. Već imam razvijen novi projekt i videćemo šta će se s tim dogoditi.

Četvrta sezona?

Ne. Novi projekt.

Ovog je bilo dosta? Gotovo je?

Ima još tema, ali postepeno smo kroz sezone podizali tenzije i treća sezona je kulminacija. U tom smislu, čini mi se da je teško nastaviti dalje. Doduše, kontroveze s projektima koje smo pokazali ne staju… Na primer, baš čitam na portalima kako je razrušeni Hotel Marina Lučica u Primoštenu postao novi problem: postavljene su nadzorne kamere, javni prostor je zatvoren, ljudi ne mogu da dođu do svojih maslinika… Neke kuće više ne postoje, neke su radikalno promenjene. Takav je slučaj s bivšim Domom revolucije u Nikšiću… to što se tamo dešava je čudo… haos. Onda sam više u šali rekao ekipi… gle, to nam je četvrta sezona… vraćamo se na mesta gde smo već bili i pratimo šta se dogodilo. Uglavom je sve postalo još lošije. Dakle, ima štofa da se naprave Betonski spavači – povratak u budućnost.

No, imam na stolu drugi projekt koji se već dugo razvija. I dalje ću se baviti arhitekturom, ali na drugačiji način. Biću fokusiran na sadašnjost, ne nužno na arhitektonska remek-dela, već na nama interesantne aktuelne fenomene u kojima se na zdravorazumske načine uspostavlja otpor prema današnjoj totalno komodifikovanoj proizvodnji materijalne okoline, od predmeta do čitavog grada. Pokazuje se da taj zdravi razum danas često deluje sasvim nadrealno. Kao i u Betoncima, politička poruka je implicitna ali itekako prisutna.

Veseli li te da u arhitekturi stalno menjaš uloge? Nemaš stabilnu poziciju, što ti, čini mi se, odgovara.

Jako mi konvenira taj nomadski život u putovanju iz jednog područja u drugo. Iako, poslednjih nekoliko godina postoji stabilna, čvrsta tačka oko koje se sve rotira, a to je nastava na Arhitektonskom fakultetu. Edukacija mi je postala core business i kroz njega intelektualno napredujem više nego kroz išta drugo do sada… nisam to predvideo.

Kad kažem arhitektonska teorija, to nije inherentno mom načinu razmišljanja o arhitekturi. Onda kažem, ne, nisam teoretičar arhitekture.

Da li studentima prikazuješ filmove?

Ne. To je ono što se od mene očekuje, dugoročno… studente voditi u pravcu istraživanja drugih medija… Predajem savremenu i modernu svetsku arhitekturu, jedan od centralnih predmeta, koji je toliko širok da nemaš vremena da ozbiljnije dođeš do filma osim sporadično, u detaljima. Predavanje o radikalnim arhitekturama, 1960-tih, otvaram čuvenom sekvencom iz Antonionijevog filma Zabriskie Point, kad kuća i sve ono što čini potrošačko društvo eksplodira i leti u zrak, uz muziku Pink Floyda. Ima drugih predmeta u kojima ću vremenom, postepeno, možda uvesti film, ali još nisam našao način kako da to organizujem i odradim sa studentima.

A Dani Orisa?

Dani Orisa traju već 23 godine, više ne znam ni koliko ih moderiram, sigurno duže od deset, možda i petnaest godina. Tu isto ne vidim više samog sebe, kao na filmu. Bar ponekad.

Ti si arhitekta, filmmaker, profesor, arhitektonski kritičar, arhitektonski teoretičar…

Obično se kao teoretičar ne predstavljam. Izbegavam. Pitanje je da li postoji nešto što se zove arhitektonska teorija. Da li je ona samo deo istorije arhitekture. Istorija arhitekture, važno je istaknuti – uključuje sadašnjost. Istorija počinje danas, sada i ovde. Uključuje i budućnost. Dakle, diskusija o arhitekturi, to spada pod istoriju… Ima nekih ozbiljnih disciplina koje jasno definišu šta je njihov teorijski okvir, a arhitektura je eluzivna, kompleksna, višeslojna i otvorena. Da li takva disciplina može imati svoju teoriju kao strogu disciplinu? Kad kažem arhitektonska teorija, to nije inherentno mom načinu razmišljanja o arhitekturi. Onda kažem, ne, nisam teoretičar arhitekture. Može kritičar, može hroničar, može istoričar, moderator… Samo uvek bežim od teorije.

Dobro radiš u timu. Umeš da napraviš kontakt sa raznim ljudima i da rezultat bude dobar. Bilo da je film, kritika, knjiga, moderiranje…

Inače nisam nešto druželjubiv, ali isto tako mi je za neku inicijativu potreban drugi. Jako mi je koristan dijalog i interakcija, zajedništvo, u bilo kojem projektu. Tako da te saradnje možda proizilaze iz nekog oblika sebičnosti i spoznaje o vlastitim limitima. Kad nešto krenem da radim sam, imam tendenciju da to užasno dugo traje i da se preispitujem, i da usavršavam… da nikad ne dođe do konkretnog rezultata. Kad imaš saradnike, partnere, sagovornike… onda ipak zajednički prođete kroz sve dileme i morate na kraju krajeva doći do rezultata, jer zavisite jedni od drugih. Tako da te saradnje možda proizlaze iz nekih oblika mojih vlastitih insuficijencija… Nije li to lep način da izađeš iz svojih ograničenja?