Mali urbanizam Bogdana Bogdanovića aktuelan i dan-danas
Tekstovi sabrani u ovoj knjizi pisani su za široku publiku – da bi joj se približila arhitektura, učinila zanimljivom, a i da bi se skrenula pažnja na naizgled sitne, a važne stvari.
Prva knjiga arhitekte i profesora Bogdana Bogdanovića, Mali urbanizam, objavljena je 1958. u sarajevskoj izdavačkoj kući Narodna prosvjeta. Urednici su bili: dr Veljko Korać iz Beograda, dr Rudi Supek iz Zagreba, te dr Andrija Krešić iz Sarajeva. Nedavno ju je opet objavio čačanski Gradac, u ediciji Alef, u jako malom tiražu od 200 primeraka. Urednik je Branko Kukić.
Kada se knjiga objavljena pre skoro 70 godina opet štampa, znači da je aktuelna i danas. Bogdan Bogdanović, enfant terrible naše arhitekture, bio je široko obrazovan, elokventan, odličan esejista, analitičar i pripovedač. Ironija i sarkazam doći će malo kasnije. Pisao je o arhitekturi za Borbu, Politiku, NIN i Književne novine.
U autorskom predgovoru iz onog vremena čitamo: „Većina tekstova sabranih u ovoj knjizi objavljena je u listu Borba, koja je imala stalnu nedeljnu rubriku pod naslovom Mali urbanizam. Uz ove, dodato je i nekoliko tekstova koji i po temi i po karakteru mogu da se pripoje ovoj seriji“.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Prva u nizu od tridesetak knjiga
Kakvo je to vreme bilo? Od kraja rata prošlo je tek desetak godina, zemlja je bila još razrušena, gradilo se ubrzano. Bogdanović ima 37 godina i već izveden Spomenik jevrejskim žrtvama fašizma u Beogradu (1951–1952), stambeno naselje Hidrotehničkog instituta na Avali (1952–1953), te Spomen-groblje žrtvama fašizma u Sremskoj Mitrovici (1959–1960).
Ovo mu je prva u nizu od tridesetak knjiga. Poslednja je objavljena 2009. godine. Pisao je o arhitekturi, politici, društvu, o svetovima koji je stvarao da bi mogao da podnese onaj u kojem je živeo.
Za njega je isključivo racionalni inženjerski kanon uvek bio preuzak. Smatrao je da je za dobru arhitekturu, kao i urbanizam, potrebno raznovrsno znanje humanističkih nauka, da arhitekta mora da bude i filozof i da mora misliti kako će ljudi živeti u gradu, kako će ga razumeti, čuvati i onda voleti.
Smatrao je da arhitekta mora da bude i filozof i da mora misliti kako će ljudi živeti u gradu, kako će ga razumeti, čuvati i onda voleti.
Ovi tekstovi pisani su za široku publiku. Da bi joj se približila arhitektura, učinila zanimljivom, a i da bi se skrenula pažnja na naizgled sitne, a važne stvari. Otud i mali urbanizam – pojam koji je Bogdanović formulisao i od tada ga koristio.
Objasnio ga je detaljno, od italijanskog naziva za nepriznatu arhitekturu – archittetura minore: „Čitavi stari gradovi su ostajali osiromašeni onda kad im je ova arhitektura bila uništena ili potisnuta. To je neka vrsta ‘horske’ arhitekture, zbir oblika i stvari, po sebi ne mnogo značajnih, ako svaku stvar uzmemo i merimo zasebno, ali koje se ipak grupišu u zanosne celine”.
Pisao je i da se veliki urbanizam misli kroz šeme i velike poteze, da se njima određuju stvari na duge rokove, što često prevazilazi ljudski vek. Uz sve to, govorio je, potreban je mali urbanizam, kao začin, fini vez za sve što čini život i donosi živost i boju gradu.
O majstorijama i majstorima malog urbanizma
O čemu su ovi tekstovi? O majstorijama i majstorima malog urbanizma, o beogradskom jezeru i beogradskim vodama, o belezima, antikvarnicama i neonu koji tek što je počeo da se pojavljuje na našim ulicama.
Piše Bogdanović o tremovima, zidovima i baštama, o detaljima na ulici, o kamenu i radosti života. Ali, i o tome da na fasadama mora biti kvalitetna boja, da ulice i ćoškovi moraju biti čisti, da se grad mora voleti i razumeti ako se bavite njime, da se mora održavati i negovati, da je pešak u gradu važan, koliko i prodavnice i noćna svetla.
Piše o arhitektima, pesnicima i umetnicima. Govori i o razmerama gradova, malim i velikim, o tome kako sačuvati staro i graditi novo, kao i da su sunce, voda, čist vazduh i dobro provetravanje krucijalni za dobrobit grada. Kad se sve to sklopi dobija se grad po meri čoveka.
Reaguje u tim kratkim tekstovima na rogobatne nazive, piše o simbolima, obrazuje čitaoce, širi im vidike, ukazuje na detalje, govori o onome čega nema, a moglo bi da bude, kao i onome što je rogobatno ili štetno. Sve su to poučne priče, poetski iskazane, ali nemojmo se zavaravati, ništa tu nije ni površno ni jednostavno.
