Mala devastiranja: Kako smo naružili arhitekturu naših gradova

Apsolutna dominacija kiča, nestručnosti, a često i komšijskog inata, podržana je potpunom nebrigom nadležnih institucija. A rešenje postoji i nije mnogo skupo.

Rušenje starih zgrada ili zidanje novih bezličnih na njihovom mestu, nije jedini vid devastacije arhitekture. To je ono najvidljivije, jer su u pitanju zgrade koje su (bile) pod zaštitom ili na prometnim lokacijama u centru grada.

Međutim, postoji i ono manje vidljivo uništavanje arhitekture, u režiji manjih investitora ili “običnih” građana, na koje se obično ne obraća pažnja ili se jednostavno skreće pogled, po izgovorom da su to mala devastiranja, koja nikome ne smetaju.

Malo po malo i jedna čitava ulica ili čitavo naselje počinju da liče na predgrađa istočnoevropskih gradova, dok su još uvek bili u Varšavskom bloku. Ništa nije usklađeno, niti profesionalno izvedeno, već priručno, kako je ko mogao ili hteo, pa nam zadnjih nekoliko decenija, ne samo gradski centri, već i gradska predgrađa izgledaju ružno.

Ko je kriv za to? Delom su zatajile opštine i druge nadležne institucije, delom sami građani nisu imali ukusa i mere, pa smo dobili prava rugla od gradova. A od čega je sve krenulo…?

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Cigla u zidu: Uloga opeke u arhitekturi Srbije

Zastakljivanje terasa i čuvanje kupusa

Možemo reći da je vidljivi početak devastacija naših zgrada započeo 80-ih godina prošlog veka, kada je generalno država i društvo, zapalo u krizu po svim nivoima. Ako su do tada i postojali primeri “okupiranja” zajedničkih prostorija u zgradi, oni u ovom periodu doživljavaju pravu kulminaciju.

Podrumske ili potkrovne vešernice, koje zbog kolektivnog neodržavanja bivaju u dobroj meri napuštene, pruzete su od strane nekog od stanara zgrade, koji ih pretvaraju u nove stambene jedinice. Ovo je samo ubrzalo proces preseljenja žica za sušenje veša na terase stanova, koje su za tu potrebu morale biti zastakljene. Jer kako da sušite veš na terasi, koja nije zaštićena od kiše i snega?

Ljudi ne mogu da se dogovore ni oko popravke lifta ili osvetljenja u zgradi, a kako će da se usklade po pitanju zastakljivanja terasa.

Naravno, zatvaranje terasa je moralo da se odvija stihijski, jer naši ljudi ne mogu da se dogovore ni oko zajedničkog finansiranja popravke lifta ili osvetljenja u zgradi, a kako će da se usklade po pitanju zastakljivanja terasa. Time smo dobili da, ne svaki sprat, već svaki stan ima svoje zastakljenje, čime su fasadna platna zgrada potpuno devastirana.

Neko je terasu više zatvarao staklenim prizmama ili prozorima, drugi bi malo i ozidali, čisto da taj ugao terase pretvore u ostavu (obično za čuvanje kiselog kupusa), kako se ne bi silazilo u podrum. Naravno, svako od tih zastakljivanja je moralo biti izvedeno u stolariji/bravariji druge boje i materijala.

Žardinjere novobeogradskih baštica bile su različitih formi i materijala, od rasečenih automobilskih guma do betonskih i keramičkih saksija.

Drugi fenomen je nastanak baštica uz zgradu ili na nekim primerima u blizini zgrade. Moderna arhitektura, naročito ona iz 50-ih do 70-ih godina, bila je isuviše hladna, svedena i monotona za prosečnog stanovnika ovih naselja.

Zato su stanari iz prizemnih stanova obavezno krenuli u svojeručno vrtno uređenje ulaza ili drugih okolnih prostora, pa su pored zgrada na Novom Beogradu krenule da niču baštice sa gipsanim figurama (negde su to zaista figure patuljaka), žardinjera koje su bile različitih formi i materijala, od rasečenih automobilskih guma do betonskih i keramičkih saksija, po mogućstvu da bojom i oblikom što više odudaraju od arhitekture zgrade.

Naravno, ceo ovaj pejzažni aranžman morao je biti ograđen nekom ogradom, ponovo u materijalu i boji koji nemaju veze sa arhitektonskim motivima same zgrade, po mogućstvu da to što više podseća na seosku tarabu njihovog detinjstva. Nikada ostvarene želje da se poseduje “kućica u cveću” ili tvrdokorno insistiranje da se živi u gradu, ali da se što više zadrže seoske navike.

Ovo je doživelo ekstremnu pojavu u naselju Cerak Vinogradi, gde su odmah pored naselja nikle ozbiljne bašte sa povrćem, koje su zasadili stariji sugrađani. Srećom, ove bašte nisu tik uz zgrade, pa ne narušavaju izgled naselja više od loše zastakljenih terasa ili parkovskih celina pretvorenih u parkinge, koji su zamenili ili dopunili postojeće, isuviše udaljene od samih zgrada.

Loša nadgradnja

Nastavak ovih devastacija kulminira 90-ih godina, kada širom države kreće ilegalna nadgradnja, kako jednoporodičnih, tako i višeporodičnih zgrada.

Kada su privatne kuće u pitanju, tu se ne može mnogo zameriti, jer su vlasnici najčešće samo dograđivali još koju etažu, ali u postojećem arhitektonskom izrazu, dok sa druge strane, nadgradnja višeporodičnih objekata prošla je više nego katastrofalno.

Nije važno da li je u pitanju zgrada sa dve stambene jedinice ili čitav soliter sa više desetina stambenih jedinica, zajedničko za sve ove nadgradnje jeste da su izvođene najčešće amaterski, od neodgovarajućih materijala, u potpuno neusklađenom arhitektonskom izrazu.

Gotovo da niko nije vodio računa o postojećim građevinskim materijalima i fasadnim motivima, pa su čitava naselja izgubila stilsku uniformnost i sklad forme.

Poseban specijalitet je izgradnja krovnih badža gde se ne zna koja od koje ružnije štrči u odnosu na ostatak zgrade.

Svako je probijao prozore i gradio terase po svom nahođenju, ne vodeći računa o postojećoj arhitekturi, a poseban specijalitet naših ljudi je izgradnja krovnih badža, gde se ne zna koja od koje ružnije štrči u odnosu na ostatak zgrade, ali i u odnosu na susednu nadgradnju. Kao da su se ljudi takmičili ko će ružnije da nadzida svoju zgradu i kao da opštine nisu mogle da izrade tipske projekte nadgradnje, za svaku karakterističnu celinu naselja.

Isto važi i za proširenja zgrada prema ulicama, gde nije ostavljano dovoljno prostora ni da se zakorači na trotoar, adaptacija garaža u stambene jedinice, gde su zidane strehe i postavljane ograde, kao da su u pitanju seoske kućice i naravno neujednačeno postavljanje termoizolacije, čime je svaki sprat dobijao drugačiju fasadnu završnicu. Apsolutna dominacija kiča, nestručnosti, a često i komšijskog inata, kombinovana sa potpunom nebrigom nadležnih institucija.

Reklame i klima-uređaji na fasadama

Dodatni problem javlja se u vidu reklama i klima-uređaja. Reklame i bilbordi su generalno problem svih većih svetskih gradova, čije su zgrade “okićene” marketinškim porukama, pa ta pošast nije mogla da zaobiđe ni našu arhitekturu.

Počelo je sa reklamama manjih piljara, supermarketa, pekara i kafića, pa je kulminiralo sa natpisima kladionica i naravno sa velikim banerima, zategnutim preko celih fasada većih zgrada. Jer neophodno je svaki milimetar zgrade iskoristiti komercijalno, a potpuno je nevažno da li će ta reklama, baner ili koji drugi komercijalni natpis da naruži gradsku arhitekturu.

Ko živi ili radi u centru grada, mora da bude spreman i na pravilno održavanje zgrade u kojoj boravi.

Posebna pošast, koja ruži naše zgrade, bilo one starije, među kojima se neke i pod zaštitom, bilo obične stambene zgrade, predstavlja neograničena količina spoljnih jedinica klima-uređaja.

Potpuno je razumljivo da u 21. veku svako želi da ima klimatizovanu kancelariju ili stambeni prostor, ali haotično kačenje belih kockastih rashladnih jedinica zaista nije neophodno.

Stare javne zgrade moraju imati ugrađene krovne ventilacione/rashladne jedinice ili pak iste prebaciti na dvorišnu fasadu objekta (ako je uopšte moguće), kako se pročeoni fasadni rizaliti ne bi narušavali.

Klime se mogu bar poziciono uskladiti po vertikalnoj i/ili horizontalnoj osi i na neki način zamaskirati, tj. prebojiti. Kod novoizgrađenih objekata, klima-uređaji se postavljaju ili na krov ili ugrađuju ispod terasa, pa zamaskiravaju posebnim prošupljenim kutijama, pa se slična rešenja mogu primeniti i na starije zgrade.

U svakom slučaju, rešenja postoje, a nisu toliko skupa da samo retki mogu da ih priušte. Uostalom, ko živi ili radi u centru grada, mora da bude spreman i na pravilno održavanje zgrade u kojoj boravi. Sa druge strane, zgrade na periferiji mogu još lakše da se dovedu u red, jednostavnim usaglašavanjem sa drugim komšijama, ali je to možda previše da očekujemo kada je Srbija u pitanju.

Povećanje kvadrature kao jedini prioritet

Narušavanje naše arhitekture krenulo je raspadom SFR Jugoslavije. Nadležne institucije su zakazale u uređenju društva, pa su usled pada moralnih, duhovnih i kulturnih vrednosti, počeli da opadaju kriterijumi vrednovanja našeg arhitektonskog okruženja.

Ljudima je postalo nebitno da li će njihova amaterska, priručna intervencija, da naruži zgradu u kojoj žive, jer im je prioritet jedino bilo povećanje korisne stambene ili poslovne kvadrature.

Naravno, iz svih primera se vidi da osobe izvan struke nemaju dovoljno razvijen estetski ukus, pa čim se dozvoli širem građanstvu da dograđuje, proširuje i prepravlja, ono će to raditi na svoju ruku, bez da konsultuje stručnu osobu, nadležnu instituciju, a pre svega neće želeti da se uskladi sa najbližim komšijom.