Magija arhitekture B&B: Ljiljana i Dragoljub Bakić

Svojim harizmatičnim pojavama u javnom prostoru odavali su utisak glamuroznih holivudskih zvezda, a u stvari su bili giganti arhitektonske struke.

Kada nas je 2022. godine u julu mesecu napustila arhitekta Ljiljana Bakić, nisam napisao memorijalni tekst u njenu čast, kakv imam običaj da napišem svaki put kada se na neko lepše mesto preseli neko od poznatih srpskih arhitekata.

To je uvek jedan intimni oproštaj, jer sam lično poznavao gotovo svakoga od njih, pričao sa njima, razgledao njihove projekte (izvedene i neizvedene), slušao savete, ali privatne ispovesti o nekim minulim vremenima, događajima ili kolegama kojih takođe uveliko nema.

Međutim, kako napisati memorijalni tekst u slučaju kada se jedna osoba iz tandema preseli na neko lepše mesto, pa moraš da spominješ sve aktivnosti i projekte na kojima je radila sa svojim partnerom, a koji je i dalje živ.

Već samo to jednom radio i nije mi bilo baš lako, jer sam znao da će sličan tekst morati kad-tad da se ponovi. Nažalost, gospodin Bakić nas je ubrzo napustio, pa sada na dostojan način mogu oboma da napišem jedan sveobuhvatni memorijal.

Srodni članci na portalu Gradnja:

• Inicijativa da se po Dragoljubu Bakiću nazove vrt u okviru bare Reva

Šterićkine „bebe“

Bračni par arhitekata Ljiljana i Dragoljub Bakić ili B&B, kako su sami imali običaj sebe da zovu, upoznali su se krajem 50-ih godina na studijama arhitekture u Beogradu. Ubrzo posle diplomiranja, Ljiljana dobija mesto asistenta kod prof. Svetislava Ličine, a Dragoljub nakon povratka iz vojske biva zaposlen u Enegroprojektu, gde mu se ubrzo pridružuje i Ljiljana.

U to vreme, kao direktor arhitektonsko-građevinskog sektora bila je arhitekta Milica Šterić, inženjer velikog znanja i iskustva, ali i isto tolikog razumevanja za potrebe razvoja ovog sektora unutar giganta kakav je bio Energoprojekt. Uskoro odlučuje da sektor arhitekture podeli na sedam ateljea, gde je na čelo svakog od njih postavila po jednog odgovornog arhitektu, pa je na čelu ateljea 5 bio postavljen arhitekta Dragoljub Bakić.

Ove, tada mlade arhitektonske snage, iznele su mnoga kapitalna arhitektonsko-urbanistička ostvarenja, kako u Jugoslaviji tako i u inostranstvu.

Uporedo sa ovim, gledala je da svojim arhitektama što više da slobodnog prostora da razvijaju autorsku arhitekturu, ali i da iz jednog kolektivističkog ambijenta, gde se kao autor svake zgrade potpisivala čitava kompanija, dođe do uslova gde su arhitekte svojim imenom i prezimenom potpisivala svoja dela.

Tada je na scenu izvela arhitektonske zvezde poput Zorana Bojovića, Aleksandar Kekovića, bračnog para Bakić, a kojima se kasnije pridružuje i Mario Jobst. Ove, tada mlade arhitektonske snage, iznele su mnoga kapitalna arhitektonsko-urbanistička ostvarenja, kako u Jugoslaviji tako i u inostranstvu, iza kojih je stala njihova gigant-kompanija Energoprojekt.

Smislena autorska arhitektura

Bez obzira da li se radilo na projektovanju jednoporodičnog ili višeporodičnog stanovanja, vrtića, hotela, poslovnih ili sportskih objekata, arhitekte B&B su vodili računa da smisleno pristupe projektovanju, da prate najsavremenija tehnička i estetska dostignuća i naravno da autorske osobine arhitekture nikada ne potisnu u drugi plan njenu funkcionalnost.

I nije bilo važno da li se radi o malenom, prizemnom objektu ili o višespratnici, ta zgrada je uvek morala da adekvatno egzistira u prostoru i komunicira sa svojim okruženjem, tvoreći time odgovarajući vizuelni reper jednog grada ili nekog gradskog naselja.

Arhitekte B&B su vodili računa da smisleno pristupe projektovanju, da prate najsavremenija tehnička i estetska dostignuća.

Sportska hala „Pionir“ u sebi nosi elemente evropske post-moderne i japanskih metabolista, a sve to zaokruženo u jednom potpuno neponovljivom arhitektonskom izrazu, osobenom za epohu posleratne autorske arhitekture. A forma ledene dvorane, koja je izgrađena odmah pored „Pionira“, ima formu neverovatne elegancije, koja „klizi“ kroz prostor, baš kao što spretni umetnički klizači ostvaruju svoje figure kližući po ledu.

Šta tek reći za stambene komplekse, gde je tandem B&B na vešt način prevazišao ustaljene forme belo-sivih kubusa, kakvi su tada već uveliko gospodarili vedutama Novog Beograd, Novog Zagreba i drugih novoizgrađenih gradova i gradskih celina.

Šterićkine „bebe“ su radile ono što je bila osnovna uloga svakog arhitekte – da oplemeni neki prostor svojom arhitekturom.

Njihov urbanizam polako dobija čovekomernu dimenziju, a arhitektura počinje da nas vraća u balkansku primordialnost seoskih kuća, sa svojim viševodnim krovovima, zbog kojih kilometrima iz daljine možem prepoznati obrise beogradskog naselja „Galenika“ ili solitera „Y“ u Kragujevcu.

Naravno, sve to je pored karakterističnih oblika, bilo dodatno naglašeno bojom fasadnih elemenata, koji su isticale različite segmente zgrada, ne narušavajući skladnu arhitektonsku celinu. Sve ono što je falilo dotadašnjim ostvarenjima, potonulim u bezlično sivilo betona, prostih kubičnih masa lišenih bilo kakvih arhitektonskih osobina. Šterićkine „bebe“ su radile ono što je bila osnovna uloga svakog arhitekte – da oplemeni neki prostor svojom arhitekturom.

Na sličan način, samo još upečatljivije, sa više arhitektonskih sloboda, bračni par Bakić pristupa u projektovanju dva vrtića „Dečija galaksija“. „Suncokret“ u Višnjičkoj banji ispratio je u potpunosti arhitektonsku formu stambenog naselja, koje i danas gotovo da nema nema premca na polju jednoporodičnog stanovanja, dok je vrtić „Leptirić“ na Dorćolu, dobio baš takvu, futurističku, „galaktičku“ formu, koja se i najmlađim korisnicima posebno dopadala, šta mi je potvrdilo nekoliko arhitekata i jedan istoričar umetnosti, koji su pohađali ovu dečiju ustanovu. Možda je upravo ta arhitektura nesvesno delovala na neke od njih da se kasnije opredele za svoje sadašnje pozive. Magija arhitekture B&B!

Krešendo karijere: Zimbabve

Energoprojekt dobija više poslova u Zimbabveu tokom 80-ih godina, pa te poslove poverava svojim najiskusnijim inženjerima, građevincima i arhitektama. Glavne zvezde su naravno bračni par Bakić, koji na nekoliko projekata dosežu krešendo svoje karijere.

Kongresni centar sa hotelom „Šeraton“ bio je veliki izazov u urbanističko-arhitektonskom pogledu, ali su i na ovom projektu Bakići bili na visini zadatka. Ekspresionistički zaobljene mase u kombinaciji sa najsavremenijim materijalima ostavili su utisak nestvarnog, dok je ključni motiv, višespratnica hotela, dobila staklenu zid-zavesu, čime su autori aludirali na slapove Viktorijinih vodopada. Ovim rešenjem, naše arhitekte su zasenile mnoge prethodne projekte britanskih kolega, koji su do tada, po (post)kolonijalnom ključu dobijali poslove širom afričkog kontitnenta.

Naše arhitekte su zasenile mnoge britanske kolege, koji su do tada, po (post)kolonijalnom ključu dobijali poslove širom afričkog kontitnenta.

Drugi projekat u Harareu bilo je stambeno naselje Cranborne, koje iako u duhu viktorijanske arhitekture, veštom upotrebom opeke kao glavnog fasadnog materijala, uspostavlja potpunu komunikaciju sa prirodnim okruženjem.

Sa upotrebom opeke, kao najodgovarajućeg prirodnog materijala, nastavljaju i na projektu Regionalnog centra za obuku „plavih šlemova“. Ovaj put je arhitektura dobila prepoznatljive „bakićevske“ postmoderne motive, čime su pokazali da i čisto utilitarni objekti mogu biti projektovani/izvedeni u autorskoj arhitekturi.

Društvena aktivnost

Oboje su bili veoma aktivni i u društveno-teorijskom smislu. Ljiljana je više decenija objavljivala članke i naučne radove u nekoliko dnevnih novina, stručnih i naučnih časopisa, kao neku vrstu refleksija na svoja dela, ali i na uspešna dela svojih kolega.

Dragoljub je poslednju deceniju bio aktivno uključen u niz javnih debata i televizijskih gostovanja na temu kritike aktuelnih arhitektonskih dešavanja u gradu Beogradu. Na propuste u urbanističkom i infrastrukturnom projektovanju, ali i skretao pažnju na razne političke mahinacije kojima su kršeni zakoni i čime je struka takođe bivala ugrožena.

Ponekad su njegovi predlozi za rešavanje problema bili vremenski prevaziđeni i neadekvatni da odgovore na izazove modernog doba, jer je i sam kao arhitekta stasao u neko lepše vreme, kada nije bilo sramota biti idealista, ali je opet bilo dobro da se čuje glas struke i kritika upućena onima koji često nisu imali sluha za arhitekturu.

Giganti arhitektonske struke

Za svoja izvedena dela, bračni par Bakić nagrađeni su: Glavnom nagradom Salona arhitekture (1974), Plaketom ULUPUDS-a u dva navrata (1978 i 1991), Velikom nagradom za životno delo  Saveza arhitekata Srbije (1994) i nagrade „Ranko Radović“ (2013).

Nedostajaće nam njihovo prisustvo kao velikih arhitektonskih stručnjaka, ali i kao kultnih ličnosti grada Beograda. Ljiljanu ćemo uvek pamtiti po elegantnim, pomalo zatamnjenim naočarima, a Dragoljuba po upečatljivim vestern brkovima. Svojim harizmatičnim pojavama u javnom prostoru odavali su utisak glamuroznih holivudskih zvezda, a u stvari su bili giganti arhitektonske struke.