Već 125 godina se u Delmenhorstu kod Bremena, od jute, plute, smole, krede i lanenog ulja proizvodi linoleum. Nekada noćna mora svih donaćica, danas je to moderni i poželjni podni oblog.
Zgrada preduzeća smeštena je na površini od 35 hektara u ulici Linoleum. Tu se već više od jednog veka proizvodi podna obloga po kojoj je ulica i dobila ime. Neke proizvodne hale, koje su izgrađene u godinama kad je pokrenuta proizvodnja, tu su još uvek – crvena cigla, uzidani dimnjaci, uski prolazi. Upravna zgrada sazidana je 1970-ih godina. U hodniku ispred kancelarije direktora fabrike Olafa Meika, vise uokvireni stari uzorci linoleuma – fini, orijentalni ornamenti u tamnim bojama.
„Dvadesetih godina pokušavali su da imitiraju orijentalne tepihe da bi i mali korisnik imao utisak da ima nešto luksuzno u kući. To je ručni, veoma komplikovani rad, koji danas više niko ne može da plati. Ne uklapa se u industrijsku proizvodnju, kakvu danas praktikujemo. To je bila klasična manufaktura“, kaže Meik.
Ispred fabrike može da se oseti tipični miris, poznat svakom ko je na bilo koji način već bio u dodiru s linoleumom. Oksidacioni proces lanenog ulja. Sastojci od kojih se proizvodi linoleum su prirodne i obnovljive sirovine, naglašava Meik: juta iz Indije, Bangladeša ili Pakistana, smola iz Azije, laneno ulje iz Kazahstana i Ukrajine. „U Nemačkoj se snabdevamo piljevinom i vapnencem.
Ranije je u Delmenhorstu postojala fabrika jute, odakle smo dobijali tu sirovinu, ali danas je nabavljamo iz Azije. U tu masu dodaju se određene boje i na kraju se ta mešavina stavlja na valjak“, objašnjava Meik, stojeći pored 50 metara duge produkcione trake. Linoleum, koji tu izlazi u toplim žutim bojama, zatim se okomito povlači na gore. Ranije su se te podne obloge proizvodile samo u tamnim bojama – u sivoj, crnoj, smeđoj… Danas je moguće umešati sve boje.
„Potreban je pritisak od 40 tona kako bismo izvukli debljinu od dva, dva i po ili četiri milimetra“, kaže direktor fabrike, dok se iza njega čuje buka mašina. „Linoleum se većinom postavlja u školama, vrtićima, bolnicama, staračkim domovima, sportskim dvoranama, lekarskim ordinacijama – jer ima antibakterijsko svojstvo. Niko ne zna zašto, ali činjenica je da sadrži manje klica.“
Delmenhorst je jedini grad u Nemačkoj, koji ima ulicu pod imenom Linoleum. I to ne bez razloga. Ranije su tu radile tri fabrike koje su se 1926. ujedinile u Nemačke pogone linoleuma, skraćeno DLW. Danas je Delmenhorst jedina lokacija u Nemačkoj u kojoj se proizvodi linoleum. Pogon u Delmenhorstu zapošljava 430 do 450 radnika, godišnji promet iznosi oko 100 miliona evra.
Pedesetih i šezdesetih godina su plastične podne obloge, poput PVC-a, gotovo potpuno izgurale linoleum sa tržišta. Njegovo održavanje je, naime, bilo povezano sa dosta ribanja i glancanja, što je bila noćna mora svih domaćica i čistačica. „To je još razmišljanje deda i baka. Mi smo površine oplemenili tako što ih lakiramo. Održavanje je postalo veoma lako. Može se isto tako oprati i očistiti kao i plastične podne obloge. ‘Glancanje’ više nije potrebno“, navodi Meik. Linoleum, koji za razliku od PVC-a ne sadrži za štetne sastojke po okolinu, ponovno je u modi. Prodaja poslednjih godina sve više raste.
(DeutcheWelle)
