Gde su se izgubile lične karte arhitekture?
Zašto na našim zgradama više niko ne piše ko ih je i kada projektovao? Zbog čega se arhitekte ne potpisuju na svoje radove? Probaćemo da damo odgovore.
Ljudi koji nisu iz arhitektonske struke, ceo život mogu da prolaze pored neke zgrade, a da nikad ne saznaju ko ih je i kada projektovao. Oni koji bi i posegli za nekom knjigom ili enciklopedijom kako bi došli do informacije, neće moći da ih nađu tako lako jer su slabo dostupne najpre zato što ih uglavnom poseduju stručno-naučne institucije, dok u knjižari te knjige koštaju i po nekoliko hiljada dinara.
Dakle, ako običan čovek o nekoj zgradi ili arhitekti može da se informiše isključivo ako ode na Istoriju umetnosti (Filozofski fakultet) ili na Arhitektonski fakultet, odnosno Narodnu biblioteku, onda imamo veliki problem. Zašto jednostavno svaka značajnija zgrada ne poseduje malu tablu s natpisom ko je finansirao, projektovao i u koje vreme izgradio neku zgradu? Možda zato što su neke to izgubile, a neke nikada nisu ni dobile svoju ličnu kartu.
Potpisivanje u predratnoj arhitekturi
Do početka Drugog svetskog rata, bila je uobičajena pojava da na nekoj značajnijoj državnoj ili privatnoj zgradi bude istaknuta tabla s ovim osnovnim informacijama. Ove table ili ploče, od mermera, mesinga ili kog drugog materijala, bile bi kačene na fasadu ili unutar ulaznog hola zgrade, na nekom vidnom mestu, kako bi prolaznici ili posetioci koji ulaze u zgradu imali ključne informacije o njenom poreklu.
Table su se kačile na fasadu ili u hol zgrade kako bi prolaznici ili posetioci imali ključne informacije o njenom poreklu.
Međutim, nije uvek sve bilo tako uređeno. Često bi te table izostajale, bilo zbog investitora, arhitekte ili nekog trećeg činioca. Ponekad arhitektama nije bilo ni važno da li te ploče ima ili nema, već da je zgrada izvedena, a posao naplaćen. U drugim slučajevima, investitor nije želeo da kači ovu tablu na vidno mesto jer mu se estetski nije uklapala u vizuelni dojam, a bilo je i arhitekata koji nisu želeli da kače table jer su bili veoma skromni, pa nisu želeli da se razmeću informacijama o broju zgrada koje su projektovali i izveli.
Trend kolektivizma
Nakon Drugog svetskog rata dolazi do nekih značajnijih promena na ovom polju. Kako su se mnoge državne institucije useljavale u zgrade koje su bile nacionalizovane, komunistička vlast je često uklanjala sve informacije o istorijatu zgrade. Najviše iz razloga brisanja istorije, to jest, imena onih koji su finansirali izgradnju neke zgrade ili bili njeni vlasnici. Tako su i arhitekte bili kolateralna šteta, pogotovo ako su bili pripadnici građanskog (bogatijeg) sloja društva, a gotovo svi znamenitiji su to i bili.
S druge strane, nove zgrade koje su zidane dobijale su svoje ploče/table, ali često s podacima o nazivu građevinskog preduzeća koje je projektovalo i izgradilo zgradu, ali ne i sa podacima o imenima projektanata. Razlog za ovo je trend kolektivizma, to jest, bila je bitna radna zajednica, a ne samo pojedinac, u ovom slučaju arhitekta. Međutim, kada je građena neka značajnija zgrada, na tabli bi pisalo sve, pa i ime arhitekte. Jednostavno, u komunizmu su važila pravila za sve, ali ne i za one „posebne“, kao što su arhitekte koji su bili istaknuti članovi partije.
Loš kvalitet, koautorstvo, „koga je briga“
Noviji period traje već više od dve decenije, ali ne pokazuje nikakve pomake na polju javne autorizacije novoizgrađenih objekata. Iz više razloga, ploče sa informacijama o projektantima se gotovo i ne postavljaju. Na prvom mestu, arhitekte smatraju da je to dužnost investitora, a kako investitor nema uvek neku preteranu želju da to uradi, u većini slučajeva zgrada ostaje neobeležena.
Zatim, tu je i nedovoljno razvijena svest arhitekata da je to uopšte potrebno, jer su njihove zgrade opisane u mnogobrojnim knjigama, enciklopedijama, prezentacijama, fotografijama i internet sajtovima, pa je ovo fizičko obeležavanje gotovo nepotrebno.
Ponovo, tu je nezainteresovanost, zgrada je izgrađena, novac je naplaćen, ali ponekad i stid jer se radilo za problematičnog investitora, to jest, izvedeni objekat poseduje problematične kvalitete. Ponekad je u pitanju i koautorstvo, to jest, arhitekta ne želi da javnost bude upoznata sa činjenicom da je neku zgradu projektovao sa kolegom, sa kojim je sada ili će možda tek biti u zavadi. Najčešće oko tog istog autorstva.
Pitali smo jednog poznatog arhitektu, profesora Arhitektonskog fakulteta, koji aktivno projektuje širom Beograda, kako on misli da ga javnost upamti, jer na njegovim zgradama ne stoje natpisi o autorstvu, a on ne izlaže po izložbama niti učestvuje u enciklopedijama. Dobili smo jednostavan odgovor: „Koga je briga, zgrada je podignuta i ona svedoči o nekom periodu u kojem je nastala, a ja sam naplatio svoj posao i znanje. Sve drugo je nevažno.“
Rešenje?
Gotovo da se i ne nazire. Bilo bi potrebno izraditi najpre oko 200 tabli, za najznačajnije predratne i posleratne zgrade, koje bi finansirao grad Beograd, a spisak tih zgrada, s tačnim podacima bi mogao dostaviti neki radni tim u saradnji sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. S druge strane, oko 100 tabli za nove zgrade mogle bi biti finansirane od strane vlasnika/investitora novih objekata, koji su izgrađeni u poslednjih 25 godina, pod uslovom da te kompanije, državne ili privatne, nisu u međuvremenu bankrotirale.
Kako živimo u državi Srbiji, prognoziramo da će i ovaj noviji period dobiti istorijsku distancu od preko 40 godina i da ćemo svi mi istoričari i zaštitari to raditi u nekim zrelim ili poznim godinama…
Kad ste već ovde…
