Kristal na Ušću: Rekonstruisana zgrada Muzeja savremene umetnosti
Vreme će pokazati da li su nove vrednosti doprinele arhitekturi ovog objekta ali je više nego jasno da je zgradi muzeja posle pola veka postojanja udahnut nov život.
Posle desetogodišnje pauze, Muzej savremene umetnosti, delo našeg arhitektonskog tandema Ivana Antića (1923–2005) i Ivanke Raspopović (1930–2015), projektovano i građeno u periodu od 1960. do 1965. godine, konačno je otvoren za širu javnost 20. oktobra 2017. godine u 10 časova sa izložbom Sekvence. Umetnost Jugoslavije i Srbije iz zbirki Muzeja savremene umetnosti (autor koncepcije izložbe: Dejan Sretenović; kustosi izložbe: Dejan Sretenović, Mišela Blanuša i Zoran Erić), koji su posetioci mogli da pogledaju u bilo koje doba dana i noći prvih sedam dana, odnosno prvih 168 sati rada Muzeja.
Sedmoslojne staklene površine plavičaste boje čine zgradu Muzeja dosta interaktivnijom i dinamičnijom u slobodnom prostoru.
Svečano otvaranje Muzeja obeležila je nesvakidašnja situacija – veliki red ljudi pred glavnim ulazom, koji su strpljivo čekali da posle čitave decenije ponovo zakorače u izložbene prostore ove naše prestižne kulturne institucije.
Na glavnom ulazu, odmah nakon stroge i detaljne kontrole, uobičajene više za međunarodne letove na aerodromima, a najverovatnije zbog najavljenog dolaska visokih državnih zvaničnika, zaposleni iz Muzeja dočekivali su posetioce veoma srdačno. A kako i ne bi, kada su se posle punih deset godina vratili u svoju matičnu kuću, namenski projektovanu muzejsku zgradu za savremenu umetnost.
Kristalna fasada
U toku rekonstrukcije zgrade Muzeja bilo je dosta skeptičnosti oko upotrebe novih sedmoslojnih staklenih površina, koje su bile, istini za volju, dosta tamnije od izvornih. Međutim, kako je rekonstrukcija odmicala i bližio se dan ponovnog otvaranja Muzeja, skepticizam, opravdan brojnim strepnjama da muzejska zgrada može poprimiti naličje tržnog centra, lagano je iščezavao i danas se može slobodno reći da je ipak ovakvim odabirom staklenih površina postignuta nova vrednost. Trebalo bi posebno naglasiti da je za to najviše zaslužna odluka Ivanke Raspopović pre nekoliko godina, a kojom je ovom vrednom objektu posleratnog modernističkog nasleđa udahnut nov život posle pola veka postojanja.
Nova vrednost ogleda se u promenljivosti nijanse plave boje u zavisnosti od doba dana i vremenskih prilika, što zgradu Muzeja čini dosta interaktivnijom i dinamičnijom u slobodnom prostoru, dok refleksija daje mogućnost doživljaja bližeg konteksta i dijaloga sa zelenilom i susednom kulom Poslovnog centra Ušće.
Vazdušasti enterijer
Nesumnjivo prvi utisak muzejske zgrade ostavlja i enterijer na svih pet nivoa, koji je bitno promenjen u odnosu na izvorno rešenje arhitektonskog tandema Antić–Raspopović iz šezdesetih godina prošlog veka. Poseban utisak ostavlja prostor biblioteke koji je diferenciran pomoću staklene pregrade od ostatka izložbenog prostora u prizemlju, inače smešten između dva nivoa na različitim visinama sa veoma jasnim prodorom prema prvom nivou s jedne strane, i ostalog izložbenog prostora u prizemlju, s druge strane. Efekat ovog vazdušastog prostora dodatno pojačava odraz zelenkastih tonova noseće konstrukcije. U drugom delu prizemlja, bliže samom glavnom ulazu, predviđen je prostor za decu, što svakako predstavlja novu vrednost koncepta unutrašnje prostorne organizacije.
Poseban utisak ostavlja prostor biblioteke koji je diferenciran pomoću staklene pregrade od ostatka izložbenog prostora u prizemlju.
Nekadašnji trougaoni prostori salona za odmor (ukupno dva) sa panoramskim pogledom prema Novom Beogradu (tada prema izgrađenom Bloku 21, Saveznom izvršnom veću i kuli Centralnog komiteta SKJ) i čuvenim, takozvanim, MSU foteljama (danas se nalaze u sali Miodrag B. Protić u prizemlju) sačuvali su svoju prostornu fizionomiju, ali sa delimično promenjenim namenama – niži je postao mesto za čitanje literature koju objavljuje i izdaje Muzej, dok je viši u okviru tematske postavke dobio namenu izložbenog prostora sa visećom skulpturom (Hipičigra, Tomislav Kauzlarić, 1967).
Park umetnosti u betonu
Današnjoj javnosti je gotovo nepoznato da se Muzej nalazi u Parku umetnosti, koji je nedavnim novim planom uređenja ovog prostora podeljen na tri nove zone – vode, umetnosti i nauke. Poslednjih dana pred svečano otvaranje Muzeja završene su nove pristupne staze sa novim urbanim mobilijarom i rasvetom.
Međutim, glavna zamerka novog parternog uređenja ogleda se u preteranom korišćenju betona kao podloge glavne staze, što je, najverovatnije, posledica nedostatka finansijskih sredstava za kvalitetniju, humaniju i bolju podlogu (kako je predložio inače danski arhitekta Jan Gel), iako se na pojedinim pravcima pojavljuju staze sa rizlom i tartanom.
Takva konstelacija neminovno će u nekoj skorijoj budućnosti uticati na potrebu sadnje novih sadnica, koje će istovremeno ublažiti novu mikroklimu u ovom delu parka za vreme toplih, letnjih dana, ali i dodatno naglasiti novoupostavljenu osu Muzej Savremene umetnosti – Poslovni centar Ušće.
Test vremena
Iako je bilo dosta kritika od strane posetilaca prvih dana po otvaranju Muzeja, nekih sasvim opravdanih, ali i nekih neopravdanih, ovaj složen i specifičan projektni zadatak, praćen prekratkim rokovima, dosta je uspešno realizovan za naše prilike. Isto tako, ovaj poduhvat predstavlja jednu od prvih rekonstrukcija objekata našeg posleratnog modernističkog nasleđa (pre nekoliko godina završena je rekonstrukcija hotela Metropol).
Međutim, za neku objektivniju i podrobniju kritiku i ocenu vrednosti ovog poduhvata neophodna je određena vremenska distanca. Zato se sada može govoriti isključivo o prvim utiscima, a vreme će pokazati da li su uočene nove vrednosti doprinele arhitekturi ovog objekta.
Tekst i fotografije: Goran V. Anđelković
Pogledajte celu fotogaleriju:
