Kreće Slavija – Pola veka nedoumica i nerazumevanja

Višedecenijski projekat na uobličavanju najpoznatijeg gradskog trga u Beogradu možda će konačno dobiti svoj epilog. 

Naslov ovog teksta preuzet je iz dnevne štampe iz 70-ih godina, u kojem se vidi jedno od predloženih idejnih rešenja za urbanističko-arhitektonsku rekonstrukciju trga Slavija (tada Dimitrija Tucovića). U tom trenutku je taj poduhvat delovao veom realan i veoma ostvariv, uzevši u obzir mnoge druge zgrade i komplekse, koji su dve decenije uveliko zidani po Beogradu.

Inače, ovo je jedno od „humanijih“ rešenja koja su nastala tih godina, ali su sva ona imala velike propuste, koji su pod pozitivnim naletom razvoja naše socijalističke Jugoslavije, bila zanemarivana. Ljudi su imali stabilna radna mesta, većina je imala svoje stanove (dobijene od preduzeća ili uzeta za simboličan kredit), išlo se na godišnje odmore, a gradovi su se transformisali da bi uskladili svoje tadašnje funkcije i politički identitet novog društva.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Muzička fontana na Slaviji koju niko ne čuje
• Rušenje Sajma: Provokacija ili neprijatna realnost?

Gradilo se s obe strane Save

Gotovo da nije bilo, ne grada, već varoši, koja nije dobila neko novo stambeno naselje, namenjeno radnicima neke novootvorene fabrike ili za potrebe vojske. Pa Novi Beograd je primarno zidan za pripadnike JNA, kako aktivne, tako i one koji bi otišli u penziju, a koji bi birali da se ne vrate u svoja rodna mesta, već da ostanu u Beogradu. Akcenat jeste bio na izgradnji Novog, ali se gradilo i po „starom“ Beogradu.

Nove saobraćajnice, tuneli, sportske hale, stadioni, poslovne zgrade (državnih preduzeća) građeni su po starom gradskom jezgru, manje ili više vodeći računa od postojećem kulturno-istorijskom okruženju. Samo je Slavija tih decenija nekako ostala skrajnuta, dobivši uređen kružni tok sa bistom istorijske ličnosti po kojoj je tada ponela ime i hotel „Slaviju“ sa prepoznatljivom fasadom u staklenoj zid-zavesi.

Okolo su bile predratne zgrade, a prema Terazijama se sa desne strane pružao pogled na „Mitićevu rupu“, parcelu namenjenu zidanju predratne robne kuće „Mitić“, za koju grad ni u tom trenutku nije imao rešenje.

Rukovodeći se tadašnjom državnom politikom, da se na istoriju ne smemo vraćati, pristupilo se i idejama za preuređenje Slavije.

Naravno, rukovodeći se tadašnjom državnom politikom, da se na istoriju ne smemo vraćati, naročito u našoj prestonici, koja je morala poslužiti kao uzor našeg novog modernog socijalističkog društva, iz istih pozicija se pristupilo i idejama za preuređenje Slavije.

Sve predratne zgrade, koje su frontovima izlazile na trg, bile su predviđene za rušenje, a na njihovim mestima nikli bi novi, moderni objekti kao u bilo kom novoizgrađenom urbanom jezgru nekog od gradova Jugoslavije. Ali taj senzacionalistički naslov KREĆE SLAVIJA rastegao se u pola veka slabog, nejasnog i ponekad pogrešnog kretanja.

Konkursi su se smenjivali, arhitekte i urbanisti su razmatrali i nudili rešenja, čak je i Dafiment banka 1992. godine raspisala jedan za svoju novu poslovnu zgradu (nikada izvedenu), a kao da se ništa nije pomeralo sa mrtve tačke.

Čak je i nova zgrada Narodne banke Srbije (Jugoslavije), započeta sa zidanjem polovinom 80-ih godina, nakon jednog od najvećih jugoslovenskih javnih konkursa, na kojem je pobedio projekat arhitekte Gruje Golijanina, nije bila dovršena sve do 2005. godine.

Projekte arhitekata, nažalost, naknadno prekrajaju političari i investitori, pa svi mogu biti srećni ako se bar nešto pozitivno izvede.

U tih dvadeset godina mnogo šta se promenilo po pitanju urbanističkog rešavanja Slavije i njenog okruženja, pa je zgrada sa svojom i tada inovativnom arhitekturom, doživljena kao stakleni mastodont, ugnježden među predratnim kućicama i zgradicama.

Ali i na novom konkursu iz 2005. godine za trg Slavija, od arhitekata i urbanista se tražilo da daju inovativna rešenja, u kojima bi sačuvali samo one zaštićene predratne i posleratne objekte, dok bi sve ostalo bilo rušeno i menjano novim stambeno-poslovnim zgradama.

Kada pogledamo prvonagrađeno rešenje arhitekata Tamare Petrović i prof. Miloša Komlenića, možemo zaključiti da se težište interesovanja pomerilo i da će prostor pre ili kasnije, umesto prostranih saobraćajnica, manifestacionog trga ili parkovskih celina, biti gusto načičkan zgradama komercijalnog sadržaja. Što ako pogledamo na bilo koju globalnu poslovnu metropolu, nije daleko od njihovih rešenja.

Naravno, ovde se malo više insistira na grabljenju kvadrata i malo manje na oplemenjavanju prostora nekim drvećem ili skulpturama, ali to je već nije problem arhitekata, jer se oni u svojim projektima potrude da maksimalno izađu u susret kako državno-privatnom investitoru, tako i svim budućim korisnicima javnog prostora.

Njihove projekte, nažalost, naknadno prekrajaju političari i investitori, pa svi mogu biti srećni ako se bar nešto pozitivno izvede. Retko viđena pojava u razvijenom svetu, da nekog moćnika tako malo zanima izgled grada (u kome i sam živi), a tako mnogo procenat zarade.

Aktuelna dešavanja na Slaviji

Nakon tri decenije nedoumica šta raditi i da li išta raditi na trgu Slavija, prelaz na veoma liberalni kapitalizam uslovio je dalju sudbinu tog prostora.

Doduše, inicijativa gradskih vlasti je izostala, pa smo dočekali 2012. godinu sa još jednim anketnim konkursom, ovaj put za centralni prostor trga, ali bez ikakve kreativne, funkcionalne ideje koja bi bila realizovana.

Podeljene su nagrade originalnim projektnim rešenjima, a na centralnom prostoru, umesto izmeštene biste Dimitrija Tucovića, izgrađena je svetleća muzička fontana!? Pomalo jeftin teatralni spektakl za grad kakav je Beograd.

Očigledno, država nije želela da se bavi ikakvim sadržajem, izuzev parka između ulica Kralja Milana i Nemanjine, koji je katastrofalno loše izveden (iako je projekat sasvim korektno zamišljen), pa je krenuo da se raspada godinu-dve posle izvedbe.

U ceo poduhvat se finansijski uključuje i fudbaler Dejan Stanković, koji je već imao iskustva u investicijama u svetu nekretnina.

Sva druga ulaganja u prostor su preusmerena na privatne investitore, koji su polako počeli da lobiraju za kupovinu nekoliko okolnih lokacija. Blok između Slavije i parka Manjež postao je interesantan kompaniji „Stefial“ u vlasništvu Dragana Ruvarca, koja se uveliko pročula po gradnji poznatih zgrada „parižanki“ na nekoliko atraktivnih lokacija po Vračaru i Dorćolu.

Kako je ceo blok, zbog otkupa ruševnih kuća i stanova unutar zgrada s kraja 19. do sredine 20. veka, postao veoma skupa investicija, u ceo poduhvat se finansijski uključuje i fudbaler Dejan Stanković, koji je već imao iskustva u investicijama u svetu nekretnina. Ovako velika lokacija je imala svoje zahteve.

Za početak, da se za potrebe izgradnje budućeg kompleksa organizuje javni, po mogućstvu internacionalni konkurs, kako bi se došlo do što kvalitetnijih rešenja, ali i da bi žirirani projekti imali veću težinu, ali i da se odluči o daljoj sudbini postojećih objekata.

Konkurs je održan, ali odziv nije bio baš zapažen, jer su mnoge arhitekte bile svesne da je to samo još jedan u nizu anketnih konkursa kojim se investitor ne može usloviti da zida po prvonagrađenom rešenju, već da mu to bude prilika da vidi arhitektonsko-urbanističke ideje.

Nijedno rešenje ni približno nije uzelo u obzir zahtev investitora da se parcela u potpunosti iskoristi stambeno-poslovnom površinom.

Mnogi od učesnika konkursa su nadmetanje doživeli više kao priliku da ispolje svoju kreativnu crtu, a manje da odgovore na zahteve konkursa, jer ni jedno rešenje ni približno nije uzelo u obzir zahtev investitora da se parcela u potpunosti iskoristi stambeno-poslovnom površinom.

Da, to je ono što rukovodi svakog savremenog investitora u Srbiji; kvadrati su na prvom, drugom i trećem mestu, a arhitektura je tek prateći faktor. Ako je moto nekadašnjih arhitekata modernista bio – „Forma sledi funkciju“, čime se aludiralo na davanje prednosti funkcionalnosti objekta, koja je dalje uslovljavala arhitekturu, sada možemo reći da „Forma sledi kvadraturu“. I to ne tako funkcionalnu kvadraturu, već kvadraturu što većeg broja stambenih ili poslovnih jedinica.

Prvonagrađeno rešenje biroa AKVS dalo je revolucionarne, humane stambene jedinice, ali je iskorišćenost parcele bila nedovoljna. Zato investitor upošljava biroe CEP i Time studio da projektuju kolosalni kompleks, sa preko 200 stanova u četiri zasebne lamele i ukupnom površinom od više hiljada kvadrata. Da su odbili, našao bi se neki drugi biro da to isprojektuje, pa je bar posao poveren birou sa velikim iskustvom, koji može da se izbori sa uslovima parcele i zahtevima investitora.

Remorker je ponudio najbolje što je umeo, nije savršeno, ali su na neki način svojom kreativnošću ublažili masivnost novog objekta.

Na red je došla i arhitektura, jer je valjalo „obući“ tog mastodonta, pa je investitor napravio i uži pozivni konkurs za 5-6 biroa, koji su davali svoja rešenja isključivo za fasadu kompleksa. U tom užem nadmetanju pobedio je biro Remorker Architects, koji nije bez razloga pozvan, jer su njihove maestralne rekonstrukcije nekoliko starih beogradskih objekata, osvojile i prestižne arhitektonske nagrade, čime su privukli pažnju nekoliko velikih investitora.

Međutim, nije tako jednostavno raditi fasadu za već osmišljen ili izveden objekat, bili vi renesansni arhitekta Andrea Paladio, koji je nedovršenu tržnicu u gotskom stilu zaodenuo u klasičnu, renesansnu arhitekturu ili ruski arhitekta Androsov, koji je potpuno modernistički konstruktivni sistem Palate glavne pošte, arhitekte Josipa Pičmana, zaodenuo u strogu, konzervativnu, akademsku fasadu u kamenu.

Remorker je ponudio najbolje što je umeo, nije savršeno, ali su na neki način svojom kreativnošću ublažili masivnost novog objekta. Čak je i nekoliko ljudi, nezavisno jedni od drugih, u njihovom rešenju prepoznalo Le Korbizjeov Unite d’habitation (Zajedničko stanovanje), kako zbog ikonične fasade, tako i zbog masovnog stanovanja i prisustva drugih zajedničkih sadržaja.

Mislimo da smo uspeli u projektovanju zgrade koja neće biti neprimećena, koja će inicirati osećaj, navoditi na diskusiju.

Naravno, Le Korbizje je svoju zgradu predvideo kao socijalnu komunu, a ova zgrada na Slaviji će biti komuna za (kvazi)elitu. Tim Remorker Architectsa je vrlo jasan u definisanju svoje uloge u ovom velikom projektu:

“Posao Remorker Architects bio je da za King’s Circle Residence, objekat već zadatog gabarita i isprojektovane funkcije ponudi fasadni omotač. Naš zadatak bio je osmišljavanje fasade koja će biti reprezentativna, po svim arhitektonskim ukusima, izraz savremene arhitekture, ali uz poštovanje nasleđa, osobenosti tog kraja i na koncu, duha Beograda. Uz predloženu i, drago nam je, prihvaćenu blagu izmenu volumena i korekciju konstruktivnog sklopa, ponudili smo ekstravagantno rešenje prikladno atraktivnosti lokacije. Mislimo da smo uspeli u projektovanju zgrade koja neće biti neprimećena, koja će inicirati osećaj, navoditi na diskusiju. Verujemo da to i jeste krajnji cilj arhitekture.

Realizacijom kompleksa King’s Circle Residence na Slaviji, veliki višedecenijski projekat na uobličavanju ovog najpoznatijeg gradskog trga biće jedan je korak bliže ostvarenju. Kada kompleks bude izgrađen, budućim generacijama ostaće zadatak da daju svoj doprinos, osmišljavanjem objekata na sada praznim parcelama oko Slavije među kojima je i susedna, popularno nazvana Mitićeva rupa. Verujemo da će naše buduće kolege pristupiti razvoju ovih parcela sa istim žarom i posvećenošću koji su vodili tim Remorker Architects.”

Kovačević i Rašković su svesni da su zgrade od njihovih kolega Tobolara i Zlokovića imale vrednost i da nije bilo nužno da i one budu srušene,

I sve bi ovo i prošlo nekako, da investitor, uz podršku grada, nije otkupio i porušio nekoliko vrednih zgrada iz predratnog perioda. Investitor je time dobio na stotine skupih kvadrata, a grad je procenio da vrednost novog objekta ima prednost u odnosu na vrednost starih zgrada, pa je preporučio Zavodu za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, da isteklu zaštitu više ne obnavlja.

Dakle, nisu važne one trošne kućice, koje nisu bile ni vredne obnavljanja, kako naglašavaju istoričar umetnosti Marko Bogdanović i arheolog Rade Milić, već isključivo ovih nekoliko objekata od kraja 19. do sredine 20. veka, koji su mogli biti sačuvani, pogotovo što iza njih stoje imena arhitekata Stevana Tobolara i Milana Zlokovića, prvi predstavnik čeških arhitekata, koji su u međuratnom periodu ostavili zavidnu produkciju u Beogradu, a drugi jedan od najznačajnijih profesora Arhitektonskog fakulteta u Beogradu.

Arhitekta Bojan Kovačević nije imao komentar na rušenje tih objekata, već je više kritikovao ono što će novo biti podignuto, dok je profesor Ivan Rašković stao u odbranu svojih kolega, navodeći realne činjenice da su trošne kuće svakako morale biti srušene jednog dana i da je na njihovo mesto došla prihvatljiva savremena arhitektura.

Obojica arhitekata su svesni da su zgrade od njihovih kolega Tobolara i Zlokovića imale vrednost i da nije bilo nužno da i one budu srušene, ali su shvatili da je potpuno apsurdno kritikovati nešto što je grad u startu prepustio bagerima investitora, a što oni nisu mogli da spreče.

Nisam saglasan sa apsurdnim predlozima da se svaka lokacija gde se sruši jedna ili nekoliko straćara mora pretvarati u park ili u muzej.

Što se tiče kritika šire, nestručne javnosti, ona su delom opravdana, a delom nemaju nikakve osnove. U potpunosti sam saglasan sa kritikama što su neke vredne zgrade, koje su bile deo urbane baštine grada Beograda tek tako prepuštene rušenju, ali nisam saglasan sa apsurdnim predlozima da se svaka lokacija gde se sruši jedna ili nekoliko straćara mora pretvarati u park ili u muzej (to ni jedna svetska metropola ne radi, već prodaje placeve za zidanje novih zgrada), niti da u Beogradu moraju da se zidaju replike starih zgrada, kako bi se udovoljilo željama širih masa, kojima je ukus ostao na arhitekturi 20-ih i 30-ih godina.

Između već izgrađene zgrade Narodne banke Srbije i hotela Hilton, sa svojim modernim fasadnim formama, bilo je za očekivati da na mestu udžerica nikne jedan ili više modernih objekata, koji će se time uklopiti u postojeće okruženje. A to okruženje nije više romantična varoš sa početka 20. veka, već moderna poslovna metropola, koja će ovim dobiti dugo očekivani poslovni distrikt.

To što se nekom pojedincu ne dopada u kom pravcu se Beograd razvija, uopšte se ne uzima za ozbiljno razmatranje, jer o tim stvarima ne odlučuje narod već politika i kapital. Kralj Milan nije pitao narod kada je rušio osmanske kuće i zidao evropske zgrade, među kojima i železničku stanicu. Kralj Aleksandar nije pitao narod kada je takođe rušio zgrade iz 19. veka i što je zidao u prevaziđenom ruskom ampir-akademizmu, ali je Beograd tada dobio bar neku monumentalnost, koju nije stigao ranije da dobije.

Tito nije pitao narod da li da napusti stari centar i većinu sredstava uloži u izgradnju nove socijalističke prestonice, gradeći je u potpuno modernoj korbizjeovskoj arhitekturi. Neće ni aktuelni političari da narod pitaju u kom pravcu će Beograd da se razvija, ali je na stručnjacima da im skrenu pažnju i koliko je moguće koriguju njihove zamisli, ne i da ih stopiraju u sprovođenju istih jer je to potpuno apsurdno i nemoguće.

Investitori vide da se niko ne buni, da im sve i svašta prolazi, pa što bi usavršavali arhitekturu kada to od njih ne traže njihovi klijenti.

Čak i ta elita koja kupuje stanove i poslovni prostor često nema sluha za neku kvalitetniju arhitekturu ili stanove sa boljim rasporedom, pa im je samo bitno koliko kvadrata ima stan i gde je njegova lokacija. Investitori vide da se niko ne buni, da im sve i svašta prolazi, pa što bi usavršavali arhitekturu kada to od njih ne traže njihovi klijenti.

Kakvog su ukusa kupci stanova i koliko su investitori uporni da im u tome podilaze, imamo sreće što je investitor ipak pristao na neku modernu arhitekturu i da nije napravio čitav blok u vidu jedne velike kič „parižanke“, koja bi imitirala „stari duh Beograda“.

Nisu arhitekte krive što žele da projektuju kvalitetne, savremene zgrade i ne očekujte da oni beskompromisno brane svoje stavove pred investitorima, jer je to veoma teško kada se pred vama nalazi investitor bez sluha za kvalitet i kojem država izlazi u susret po pitanju svih zamisli i prohteva.

Nisu naše arhitekte ništa manje talentovane od svojih kolega iz Hrvatske, Slovenije ili kojih drugih evropskih država, ali su njihovi investitori daleko prosvećeniji, a država daleko uređenija, pa im je dozvoljeno da vizionarski stvaraju jednu napredniju arhitekturu.