Kompletan vodič za boje: Kako odabrati završnu obradu zidova za vaš dom

Da li izabrati poludisperziju, lateks ili akrilnu boju i koliko to zapravo košta? Kada se u jednačinu ubaci još i dekorativna tehnika – situacija postaje još komplikovanija. Ali imamo odgovore!

Završna obrada zidnih površina je veoma važna prilikom uređenja enterijera jer zidovi zauzimaju veliku površinu i zbog toga značajno utiču na krajnji izgled prostora.

Koju ćemo završnu tehniku obrade zidova izabrati najviše zavisi od potreba, ali i budžeta. Naš stručni sagovornik Vukašin Zlatek iz firme Epoks će vam pojasniti kako najlakše odabrati prave boje za vaš dom.

Srodni članci na portalu Gradnja:

• Ova tekstura dekorativne tehnike je prvi izbor arhitekata

Koju ćemo završnu tehniku obrade zidova izabrati u najviše zavisi od potreba, ali i budžeta.

Ukoliko se odlučite za krečenje, zidove je potrebno prvo pripremiti. Priprema za klasično krečenje podrazumeva malterisanje i gletovanje zidova od opeke, blokova, betona itd.

“Danas se malterisanje uglavnom izvodi mašinski i često je takva obrada prilično gruba tako da zahteva dodatni sloj glet mase kako bi se dobila glatka podloga za krečenje” – kaže za naš portal Vukašin Zlatek.

Gletovanje se izvodi u dva ili po potrebi u tri sloja. Klasično ručno gletovanje danas polako istiskuju brži i efikasniji načini gletovanja kao što su mašinsko gletovanje i gletovanje sa namenskim valjcima. U svakoj opciji se razlikuje samo način kako će se glet masa naneti na zid, izravnavanje tako nanete mase se i dalje radi ručno.

Klasično ručno gletovanje danas polako istiskuju brži i efikasniji načini gletovanja kao što su mašinsko gletovanje i gletovanje sa namenskim valjcima.

Nakon gletovanja potrebno je prebrusiti osušenu glet masu da bi se dobio što ravniji i ujednačeniji sloj. I to se takođe danas vrlo često radi sa specijalizovanim mašinama za brušenje koje su priključene na namenske usisivače.

Na tako pripremljenu površinu se nanosi jedan sloj akrilne podloge koja će ujednačiti upojnost podloge i ukloniti preostale čestice prašine sa zidova koje mogu da smanje prionljivost boja za glet masu. Takva podloga je spremna za nanošenje bilo koje boje za zidove.

Kao podloga za krečenje se u praksi takođe sreće i neki od sistema suve gradnje – suvo malterisanje, obloga zidova gipsanim pločama na potkonstrukciji ili pregradni gipsani zidovi. U tim slučajevima priprema podloge za krečenje podrazumeva bandažiranje spojeva gipsanih ploča i gletovanje.

Najpovoljnije i najlakše rešenje: Poludisperzivne boje

U standardnoj stanogradnji najprisutnije je krečenje pripremljenih zidova poludisperzivnim bojama. To je ujedno i najjeftinije rešenje za završnu obradu zidova.

Potrošnja ovih boja, koje se zovu i posne boje, se kreće oko 3–4 m²/kg za dva sloja.

One ostavljaju deblji film materijala na zidovima i iz tog razloga priprema podloge za njih ne mora da bude savršena kao za disperzivne boje. Nanose se valjcima i četkama ili mašinski.

Pokrivnost im je dobra ali ponekad zahtevaju i dodatni sloj treći sloj kako bi se dobio ujednačen ton na zidu.

Iako mogu da se toniraju, to mogu da budu samo pastelne nijanse jer poludisperzivne boje ne mogu da se toniraju u jake i intenzivne boje. Nisu otporne na vlažno brisanje i relatvno lako se zaprljaju.

“Pokrivnost im je dobra ali ponekad zahtevaju i dodatni sloj treći sloj kako bi se dobio ujednačen ton na zidu” – kaže Vukašin Zlatek.

Cena im se u zavisnosti od proizvođača kreće oko 1.500 din za kantu od 25 kg. Najpoznatiji proizvođači na našem tržištu su Jub, Bekament, Helios, Maksima, Zvezda itd.

Kvalitetnije boje, lakše za održavanje: Disperzivne boje

Disperzivne boje su kvalitetnija opcija u odnosu pa poludisperziju. Otporne su na vlažno brisanje, a taj koeficijent zavisi od količine pigmenta u materijalu i varira od proizvođača do proizvođača i od proizvoda do proizvoda.

Mogu da se toniraju i u svetle i u tamnije nijanse i imaju pun i lep izgled u obe varijante.

“Dugotrajnije su od poludisperzija i lakše za održavanje. Mana je im je da su i skuplje oko tri puta od poludispezija” – kaže naš sagovornik.

Dugotrajnije su od poludisperzija i lakše za održavanje. Mana je im je da su i skuplje oko tri puta od poludispezija

“Majstori znaju da su i nešto teže za rad i takođe ne postoji mogućnost parcijalnih popravki na zidu već se ceo zid mora ponovo ceo prekrečiti” – kaže Vukašin Zlatek za naš portal.

Debljina filma koji ostavljaju na zidovima je manja od poludispezivnih boja i samim tim mogu da pokriju veću površinu – oko 8 m²/kg u dva sloja. Ovo za sobom povlači i da priprema podloge za disperzivne boje mora da bude savršena jer je svaki nedostatak uočljiviji nego kod primene poludisperzije.

Pokrivnost im je bolja od poludisperzija.

Najkvalitetnije boje za enterijer: Akrilne boje

Akrilne boje su i najkvalitetnije i ujedno najskuplje. S njima se uspešno mogu farbati i zidovi i stolarija. Pokrivna moć im je velika zahvaljući kvalitetu pigmenta i iznosi oko 16 m²/1l.

“Veoma su postojane, otporne na vlagu, dugotratrajne i lake za održavanje, elastične i paropropusne” – kaže naš sagovornik.

Za najbolje rezutate zahtevaju idealno pripremljenu površinu i, pošto se relativno brzo suše, nešto su teže za rad. Mogu se nanositi ručno i mašinski.

Perive boje za kupatila i hodnike: Lateks

Osnovna prednost lateks boja u odnosu na konvencionalne boje jeste njihova ekstremna otpornost na vlagu i vlažno brisanje, hemikalije, visoke temperature i na habanje generalno.

“Iz tog razloga se najčešće koriste u visokofrekventnim prostorima kao što su bolnice, vrtići i javne ustanove” – kaže naš sagovornik.

Moguće ih je tonirati u različite nijanse i dobiti mat, polumat ili sjajan završni izgled.

Mana im je cena nešto veća u odnosu na konvencionalne boje, skuplje su od disperzivnih boja oko 3 puta. Takođe, priprema podloge pre njihovog nanošenja mora biti perfektna.

Za perive zidove sa teksturom: Dekorativne tehnike

Dekorativne tehnike kao jedan od načina obrade i uređenja zidova u enterijeru zahtevaju poseban tekst. Ovde ćemo samo spomenuti neke od mnogobrojnih vrsta, istaći njihove generalne karakteristike, mane i vrline.

Na tržištu postoji veliki izbor dekorativnih tehnika. Specijalizovane prodavnice i proizvođači nude različite vrste dekorativnih zidnih tehnika koje mogu da zadovolje najrazličitije ukuse i potrebe. Arhitekte najčešće biraju San Marco dekorativne tehnike koje zastupa i novosadski Arteco.

Najčešće zastupljene tehnike su travertino, sahara, mikrocement, špatulat, kulir, razne imitacije betona, drveta, teraca, metala, mermera, granita itd.

Umerenim korišćenjem dekorativnih tehnika može se postići jedinstven i glamurozan izgled.

Uglavnom se koriste da istaknu neki deo enterijera i da unesu u enterijer nešto što se konvencionalnim bojama i materijalima ne može postići.

“Pošto su često intenzivne i po boji i po strukturi, retko ćemo viđati u enterijerima da su zastupljeni na svim zidnim površinama jer bi takva prekomerna upotreba remetila sklad celog prostora. Ali umerenim korišćenjem se može postići jedinstven i glamurozan izgled” – kaže Vukašin Zlatek.

Zajedničko za sve dekorativne tehnike je da se moraju nanositi na ravnu i kompaktnu površinu. To može biti malterisan zid, gipsana ploča, keramičke pločice itd, ali po pravilu se ne sme nanositi na okrečen zid ili ogletovan zid upitnog kvaliteta jer postoji opasnost od odvajanja postojećeg sloja od zida na koji se nanosi dekorativna tehnika.

Boja ili glet masa će primiti vlagu iz materijala dekorativne tehnike i tada zbog same težine/debljine dekorativne tehnike može doći do slabljenja veze između glet mase/boje i same podloge.

U praksi se taj problem može delimično rešiti i sa nekom kvalitetnom dubinskom podlogom, ali savet je da se dekorativna tehnika uvek nanosi na stabilnu (“jaku”) površinu.

Na šta treba obratiti pažnju

Kao i sve druge zidne obloge tako i tehnike imaju svoje mane i vrline. Mana je to da je za njihovo izvođenje potreban poseban specifičan alat i stručan i iskusan instalater kako bi se postigao zadovoljavajući rezultat, a pošto dekorativne tehnike nisu toliko zastupljene u enterijeru i obradi zidova, nije svaki moler stručan i vičan njihovoj ugradnji.

Takođe, materijal za izvođenje je skuplji od standardnih materijala tako da je konačna cena izvođenja neke dekorativne tehnike sa materijalom veća od standardnih zidnih obloga. U praksi se ta cena kreće između od 25 evra/m² pa naviše.

Dekorativne tehnike su uglavnom perive, tj. otporne na vlažno brisanje. To im je, naravno, prednost jer su lakše za održavanje i dugotrajnije, ali isto tako to jednog dana ako tu zidnu površinu treba urediti nekako drugačije – postaje mana.

“Pošto ne može da se nakvasi, može da se skine jedino mehaničkim putem što može biti problematično, ili da se ponovo pregletuje. Takođe, jedna od prednosti je i da se neke tehnike mogu aplicirati i na spoljnim površinama” – zaključuje za naš portal Vukašin Zlatek.