Mogu li Luka Beograd, Beogradska šećerana ili Hipodrom postati nova mesta za okupljanje kreativaca u Beogradu?
Pre koju nedelju se dogodilo ono što su mnogi očekivali da će se pre ili kasnije dogoditi – zgrada BIGZ-a je prodata novom vlasniku, što je zapečatilo sudbinu više desetina zakupaca, mahom umetnika, muzičara i drugih predstavnika alternativne scene. Poznato nam je šta će biti sa zgradom, ali se to ne može reći za njene do skorašnje (pod)stanare, koji su unutar njenih zidova, za skoro dve decenije ostavili neizbrisiv trag. Ne možemo reći ništa negativno na konto činjenice da će novi vlasnik u potpunosti rekonstruisati i izvršiti prenamenu zgrade, ali moramo ozbiljno razmotriti sve predloge za neki novi prostor koji bi kao alternativa bio ponuđen našim kreativcima.
BIGZ dve decenije pod znakom pitanja
Zgrada državne štamparije, kako je objekat poneo ime po izgradnji, projektovana je od strane arhitekte Dragiše Brašovana. Iako izgrađena 1940/41. godine, usled Drugog svetskog rata svoj rad započinje nakon okupacije i razaranja grada, gde je u vreme nastanka bila jedna od najmodernijih i najfunkcionalnijih objekata, za koju arhitekta Brašovan osvaja i jednu od prestižnih arhitektonskih nagrada. Pod novim imenom državnog preduzeća koje je posle rata tu useljeno, BIGZ – Beogradsko izdavačko-grafički zavod, neometano funkcioniše sve do početka 2000-ih godina, a 1992. godine zgrada biva i zaštićena kao kulturno dobro.
Nakon političkih promena i pokretanja procesa masovnih privatizacija širom države, preduzeće BIGZ, sa svojom matičnom zgradom 2002. godine dolazi na red za prodaju. Većinski vlasnik tada postaje kompanija MPC, dok su manjinski vlasnici ostali mali akcionari u vidu fizičkih i pravnih lica. Ovakva vlasnička struktura dosta je otežala dalje funkcionisanje zgrade, jer je za bilo koji korak u rekonstrukciji kompanija MPC morala da ima saglasnost od svih vlasnika. Kako to nije bilo moguće, a nije bio moguć ni otkup manjinskog vlasništva, sudbina zgrade se našla u pat poziciji.
Ovo nije smetalo školama plesa, borilačkih veština, muzičarima i umetnicima da u zidovima zgrade pronađu svoje novo utočište.
U nekoliko navrata su pokrenute inicijative da se uz pomoć inostranog investicionog partnera i mešovitih inostrano-domaćih projektnih timova, izvede rekonstrukcija objekta, ali to nije moglo biti postignuto iz dva razloga. Prvi je da ponuđena arhitektonska rešenja nisu zadovoljavala uslove zaštite objekta (jedno rešenje je predviđalo da se zgradi drastično promeni izgled, a sve to je potpisala jedna zvezda arhitekture) i drugi da se sa bilo kojim aktivnostima tog tipa nisu slagali manjinski suvlasnici. Postignuta je kohabitacija unutar vlasničke strukture, tj. zgrada je mogla da bude korišćena, ali bez nekih značajnijih intervencija na izmenama fasade ili enterijera.
Da bi ovo na bilo kakav način funkcionisalo, kompanija MPC zgradu BIGZ-a otvara za izdavanje drugim korisnicima, kojima na prvom mestu nije smetalo zatečeno stanje. Funkcionisala je strujna i vodovodno-kanalizaciona mreža, kao i liftovi (na mišiće), a sve drugo se nalazilo u blagoj fazi raspada. Ovo nije smetalo školama plesa, borilačkih veština, muzičarima, umetnicima i vlasnicima nekoliko klubova da u zidovima zgrade pronađu svoje novo utočište. Zakup koji je na ovaj način naplaćivan bio je dovoljan da se isplaćuju režije (struja, voda, grejanje), a bilo koje drugo održavanje i obnavljanje zgrade sa ovim sredstvima nije bilo moguće.
Kako da preživi duh mesta
Naravno, ovo stanje nije moglo da traje doveka. Ne samo što se neki stari objekat na taj način devastira, nego zato što po nepisanom pravilu džentrifikacije, ovakav ili sličan objekat uvek pronađe novog vlasnika, koji ga u neko dogledno vreme rekonstruiše i prenameni.
Džentrifikacija je arhitektonsko-sociološka pojava, kod koje stari, napušteni kvartovi grada, sa industrijskim i stambenim objektima, nakon niza decenija propadanja, bivaju ponovo aktuelizovani od strane novog investitora, prenamenovani i naseljeni novom klasom stanovništva. Ovakav vid ekstremnog menjanja izgleda grada i njegove socijalne strukture, u mnogim evropskim i svetskim gradovima, pokazao se kao veoma negativan jer ubija duh mesta koji se nekim dugoročnim procesom na tom mestu formirao. Ova činjenica ne sprečava mnoge veće gradove da uveliko nastavljaju s džentrifikacijom, kako bi što lakše i uspešnije uredili neki deo grada, gde samim tim stambeno-poslovni kvadrati takođe dobijaju na vrednosti.
Sa druge strane, jedna umerena džentrifikacija nije toliko pogubna, jer je to često jedini način da se pojedini objekti sačuvaju od propadanja, a njihova pojedinačna prenamena ne mora nužno da znači promenu celokupne socijalne karte celog kraja. Kao jedan od pozitivnih primera umerene džentrifikacije događa se na donjem Dorćolu, na kojem pored starih zgrada i njihovih stanara, već više od jedne decenije niču i novi objekti, koji se u poslednje vreme, pod budnim okom Zavoda za zaštitu spomenika, svojom arhitekturom sve više uklapaju u svoje postojeće okruženje i formiraju jednu novu, izmešanu strukturu stanovnika.
Slična situacija se dogodila i sa zgradom BIGZ-a, koju nije mogla država da rekonstruiše bez ikakvog plana šta u nju da useli, pa je novi privatni investitor Marera Properties, koji je postigao dogovor sa manjim udeonim vlasnicima, ponudio nabolje rešenje, sa rekonstrukcijom i prenamenom objekta, bez ikakvih izmena gabarita i fasade. Takođe, ovaj investitor već uveliko otkupljuje i rekonstruiše stare objekte, što smo videli na primerima industrijske zgrade preduzeća Beko i Palate Beograđanke, na čijim rekonstrukcijama i adaptacijama je angažovan projektni biro Remorker Architects.
Luka Beograd i Šećerena kao alternative
Ovim je pitanje zgrade rešeno, ali šta će se desiti sa zakupcima-kreativcima? Grad Beograd se nije bavio njihovim pitanjem jer su jednostavno mislili da njihov broj nije tako velik i da će nakon iseljenja iz zgrade BIGZ-a svako od njih pojedinačno naći neki prostor u kojem bi mogli da nastave sa svojim stvaralačkim radom.
Možda bi davanje predloga za početak pomoglo u rešavanju njihovog pitanja, za koje je još ranije valjalo tražiti alternativno rešenje. Za početak, glavni uslov za sve ove ljude jeste da im radni prostor bude u krugu bližeg ili daljeg centra grada i da to budu neki industrijski objekti ili upravne zgrade neke odavno ugašene kompanije. Samim tim, svi objekti ovakve prirode koji se nalaze na daljoj periferiji otpadaju jer se njihovom udaljenošću gubi poenta stvaranja i radnog okruženja kreativaca.
Ako posmatramo obodni centar Beograda, postoje dve lokacije na koje bi ovi, ali i mnogi drugi kreativci mogli da se premeste. Jedno od tih mesta je svakako Luka Beograd, koja u skorije vreme neće doživeti nekada najavljenu urbanističku rekonstrukciju i transformaciju u novi stambeno-poslovni centar, što znači da bi ta lokacija bar u narednih deset godina mogla da posluži kao novi generator alternativne scene grada.
Uslov je da prostor budu u krugu centra i da to budu neki objekti neke odavno ugašene kompanije.
Druga, možda još bolja i dugoročnija, a ne tako udaljena od BIGZ-a, svakako je kompleks Beogradske Šećerane, koji bi pored rekonstrukcije i prenamene nekih objekata u stambeno-poslovne, mogao da jedan dobar deo njih preoblikuje u umetničke ateljee, radionice, studije i galerije i od celog kompleksa stvori jedan zabavno-kreativni distrikt, čija namena neće biti menjana. Time bi Beograd mogao da se pohvali jednom interaktivnom i za domaće i inostrane posetioce nadasve zanimljivom urbanom destinacijom, koja se nalazi na samo 5-10min. vožnje od užeg gradskog jezgra. Sa ostatkom grada lokacija je povezana autobuskim i tramvajskim linijama, a bilo bi više nego dovoljno mesta za parkiranje automobila.
Ima li grad sluha?
Naravno, na ovoj ideji valja već sada poraditi i što pre aktivirati ovu lokaciju, kako bi ona postepeno, kroz nekoliko etapa, mogla da se uređuje i naseljava kreativnim zakupcima. Ako bi se ova ideja ostvarila, lokacije kao što su Savamala, Cetinjska ili Dorćol Platz bile bi samo mali eksperimenti i uvertira za ono što bi Šećerana mogla da postane.
Inače, za lokaciju Šećerane i Beogradskog hipodroma rađeno je nekoliko anketnih konkursa, što znači da je lokacija već istraživana i da su poznati njeni potencijali. Naravno, ostaje još da se vidi da li grad Beograd ima sluha za jedan ovakav, više nego ambiciozni projekat, ali i da li beogradski kreativci žele ili mogu da čekaju na njegovu realizaciju.
Kad ste već ovde…
Meni se čini da napuštena šećerana na Čukarici ima veliki potencijal za dobar hotelski kompleks. Zanimljiva arhitektura, veliki kompleks i međuprostor, blizina Ade, jezera, Ada mola i hipodroma, jaka saobraćajnica koja vodi sa juga je uz kompleks… Naravno potrebna je rekonstrukcija šireg obima, ali mislim da bi se isplatilo investitoru. Predlozi tipa umetnička kolonija deluju lepo, ali teško da će neko dati tolike pare za takvu namenu. Nije realno.
Kao i uvek, jako dobro napisan text :))
Pored mnogi mana, glavna prednost projekta „Beograda na Vodi“ jeste njegova gravitaciona sila i veličina koji su bili dovoljno jaki i snažni da izbace železničku liniju iz njenog tradicionalnog pravca. Ovo je dovelo do brojnih problema, ali i konačno dovelo do situacije da se grad razvije duž obala svojih reka – u prostornom i ekonomskom smislu.
Stara šećerana ima veliki potencijal da postane novi poslovni distrikt najprofitabilnije grade privrede, a to je IT industrija. Ima dovoljno prostornih i lokacijskih kapaciteta da (za razliku od drugih mesta) ponudi vitalnu artenativu, drugačiji ambijent, blizinu rekreativnog sadržaja i dovoljan broj parking mesta. Ali, zašto velike IT kompanije?
Vera Backović u svojoj knjizi „Džentrifikacija kao socio-prostorni fenomen“ obrađuje i primer Beograda. Ona prepoznaje akterska i institucionalna ograničenja koja rezultuju pojavom takozvane „nepotpune džentrifikacije“. Šta to znači?
To znači da se džentrifikacija kod nas ne može sprovoditi kao spontani proces kojeg pokreću umetnici i kreativnidelatnici. Njihov broj je premali, a prostori i susedstva koje treba džentrifikovati prevelika i van granica njihove moći.
Druga mogućnost je „komercijalna džentrifikacija“. To je scenario privatne intervencije nosioca značajne količine kapitala, čiji je glavni motiv profit. Taj mehanizam nam je jedini na raspolaganju.
Dve najveće grupe „džentrija“ kod nas su mladi profesionalci koji rade u stranim firmama i kompanijama (pre svega, IT industriji) i dijaspora – povratnici iz inostranstva. Oni su glavni akteri potražnje i imaju dovoljno kapitala (ekonomskog, kulturnog i simboličkog) da jedan prostor ili deo grada regenerišu, džentrifikuju i revitalizuju.
Jednostvano, ma koliko imali dobro volju i zalagali se, rani usvajači, kreativci i umetnici nemaju kritičnu masu i nerciju da pokrenu proces promena. „Cetinjska“ je jedan od pokušaja gradskih vlasti da ponudi alternativu Savamali, ali se proces preporoda tog prostora odvija dosta sporo – jer je reč o velikom broju zgrad akoje su devastirane u velikoj meri.
Možda jedino, da se uz privatno-javno partnerstvo, zajendo sa nevsladinim organizacijama, kreativci i umetnici okupe u Šećerani na 10 godina, uz odgovarujeće finasiranje i podršku. Investitor koji bi tu inicijativu podržao, po mom uverenju – može da zaradi barem 3-5x uloženog novca.
Zakon difuzije inovacije (Diffusion of Innovations) – dostupno na: https://en.wikipedia.org/wiki/Diffusion_of_innovations nam skreće pažnju na faze, postupak i proces kojim se inovacija i džentrifikacija sprovode u praksi.
Inovatori čini 2.5% procesa, dok je cilj doći do 13.5% ranih usvajača. Onda sistem „klikne“ i dolazi do fenomena „masovne penetracije na tržištu“. Drugim rečima, do generisanja oogromne količine profita. $$
IT kompanije svoj poslovni model upravo baziraju na Zakonu difuzije inovacija – naročito StartUp kompanije. Nordeus je, na primer, izdao i knjigu „Design Thinking – Kako da stvarata proizvode koji ljudi žele“.
Intervencija IT kompanije „Levi9“ na tržište nekretnina kroz projekat „K-District“ i revitalizaciju starog industrijskog kompleksa fabrike „BEKO“ skreće nam pažnju na sve pozitivne aspekte ujedinjenja javnog i privatnog partnerstva, u kome su arhitekte i arhitektura glavni protagonisti.
Digitalizacija i globalizacija tržišta rada otvorio je veliki broj novih zanimanja koji (u proseku) donose preko 1.000 evra prihoda mesečno. Posledično, to je stvorilo kritičnu masu „džentrifikatora“ na strani potražnje. I dok projekat „Beograd na Vodi“ jeste akter ponude koji zadovolja potražnju dijaspore, još uvek se nije pojavio igrač koji će zadovoljiti potražnju nove generacije kreativne klase koji ima potrebu za prostorom koji objedinjuje rad i stanovanja, zabavu i rekreaciju, kulturu i obrazovanje. Toga, još uvek nema.
Situacija sa koronom samo će još više mlade pomeriti ka „internet preduzetnišvu“ i radu za inostrane kompanije. Zašto? U cilju da opstanu na tržištu, strane firme će delegirati posao ljudima iz ekonomski manje razvijenih sredina – kako to naša jeste. S druge strane, mladi i ambiciozni ljudi (nezadovoljno uslovima koji im nude domaći privatnici) rešenje svog stambenog pitanja, razvoja karijere i vođenja životnog stila koji im odgovara tražiće upravo na Internetu – odnosno u kompanijama koji svoje radnike regrutuju globalno.
Ono što u toj jednačini nedostaje jeste prostor dovoljnog standarda organizacije, kvaliteta i opreme u kom će se akteri sa strane potražnje i akteri na strani ponude sresti u istom mestu?
Kao u onoj pesmi „ja hoću život, bolji život, da ga zgrabim poput tigra“, možda urbanisti i arhitekte ne trebaju da čekaju da ih neko pozove. Umesto toga, možda arhitekte trebaju biti ti akteri na strani ponude, koji imaju su prepoznali situacije, definisali probleme i ponudili rešenja, uz jesnu i snažnu viziju buduće urbane regeneracije Beograda i beogradskog primorja, u kojima arhitektura zauzima centralnu, (a ne kao do sad) sporednu ulogu.
Konkurs za novu zgradu kompanije Vega IT pokazala je svima koliku tranformacionu moć arhitektur i arhitekte drže u svojim rukama. Od babe napraviše lepoticu. Da li nove, do sada neviđene mogućnosti unapređenja i profitabilnsoti, leže u ujedinjenim snagama biroa kao što su ZABRISKIE, Remorker Architects, Kuzmanov & Parner i Synthesis Quatro i mogim drugim. Ukoliko imaju jasnu zajedničku viziju i naprave sistem u kome mogu fleksibilno da sarađuju, ja verujem da jeste.