Kjoto: Azijski Rim u raljama masovnog turizma
Kako je stara arhitektura grada skromnih dimenzija i visina, objekti su gotovo nesagledivi od turista, dok primarna funkcija istaknutih hramova bledi jer postaju deo komercijalne ponude.
Različitost čini našu planetu lepšim mestom. Različiti smo po izgledu, mentalitetu, kulturi i običajima, ali i po onome u šta verujemo. Bez obzira na raznolikost religijskih dogmi i načina praktikovanja vere, svi delimo jednu zajedničku osobinu: kroz istoriju gradimo verske objekte i ostavljamo ih kao deo kulturne baštine.
Iako se verski objekti grade primarno zbog svoje funkcije, najistaknutiji primeri sakralne arhitekture istovremeno predstavljaju reperne tačke koje izlaze iz religijskog okvira i postaju deo komercijalne ponude jednog mesta. Jedno od takvih mesta je i Kjoto, azijski Rim, sa oko 1.600 budističkih hramova i 400 šintoističkih svetišta.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Reka turista koja teče Kjotom
Uprkos činjenici da se nalazim u gradu sa tako bogatim kulturnim nasleđem, moj dolazak u Kjoto iz Osake u startu je bio razočaravajuć. Izlaskom iz železničke stanice, odmah sam se priključila reci turista koji su došli iz istog razloga kao i ja. Kako sam bila iznenađena tolikim masovnim turizmom, uz svoju prvu maću u Kjotu, pročitala sam da ovaj grad sa 1,4 miliona stanovnika godišnje poseti 50–60 miliona ljudi, uključujući i domaće turiste. Poučena iskustvom, odlučila sam da se ne držim top-liste turističkih preporuka.
Posle popijene maće otišla sam u hostel, ostavila svoj ruksak i krenula u suprotnom pravcu od centra. Pešačila sam petnaestak minuta kada sam već naišla na prvi budistički hram, odnosno na jedan kompleks ograđen zidom. Prošla sam kroz kapiju i ugledala objekat velikih dimenzija, opasan otvorenim tremovima sa svih strana. Pored njega je stajao jedan sličan objekat, a okruživali su ih manji pomoćni objekti. Najveći objekti, otvoreni za posetioce, bile su dvorane za molitvu i meditaciju.
Pomerljivi dvodelni zidovi
Ostali objekti, poput zvonika, biblioteke i smeštaja za monahe, bili su zatvoreni za javnost. Ispred drvenih stepenica koje su vodile do ulaza u hram morala sam da izujem patike. Uputstvo je bilo jasno: obuća se mora staviti u plastičnu kesu, koja se nosi sa sobom. Kišobran sam takođe ostavila ispred hrama u poseban stalak za kišobrane.
Popela sam se na otvoreni trem i ušla u prostranu prostoriju. Prostorija je bila bez pregradnih zidova, predmeta i slika. U tom trenutku bila sam jedina osoba u njoj. Na suprotnoj strani od ulaza nalazio se kip Bude.
Ceo taj prostor, koji me je podsetio na crkveni oltar, bio je odvojen od ostatka prostorije drvenom ogradom. Tatami prostirka prekrivala je pod, dok je krovna drvena konstrukcija bila vidljiva. Zatvoreni deo hrama bio je povezan sa tremom pomoću pomerljivih dvodelnih zidova – unutrašnji su bili od kliznih panela obloženih belim papirom, dok je spoljašnji zid imao drvena okna koja su se pomerala nezavisno.
Pored očuvanja čistoće prostora, ulazak u verski objekat bez obuće prvenstveno pokazuje poštovanje svetog mesta.
Iako je povezivanje unutrašnjeg sa spoljašnjim prostorom preko pomerljivih zidova koncept koji svi volimo, ne mogu da se ne požalim da mi je bilo hladno celo vreme, naročito bez obuće na nogama. Ulazak u privatan prostor bez obuće uobičajena je praksa u Japanu. Na recepciji svakog hostela morala sam da izujem patike i ostavim ih u ormariću, a da obujem papuče koje su mi oni dali.
Najveće iznenađenje bilo je kada sam morala da se izujem ispred kabine u prodavnici i da na glavu stavim platnenu kesu kako bih garderobu koja se navlači preko glave zaštitila od šminke na licu. Održavanje higijene tela i prostora duboko je ukorenjeno u životnim navikama Japanaca. Pored očuvanja čistoće prostora, ulazak u verski objekat bez obuće prvenstveno pokazuje poštovanje svetog mesta.
Opazila sam jednu sličnost između japanskih budističkih hramova i pravoslavnih crkava: prenos jednog graditeljskog stila je ostao nepromenjen kroz vreme.
Zadivljujuće je kako je budizam jednostavno i u harmoniji sa prirodom oblikovao svoju arhitekturu. Pregledna četvrtasta forma, minimalizam, simetrija, upotreba drveta u eksterijeru i enterijeru, pomični zidovi, prepoznatljivi krovovi sa povijenim ivicama prema gore i nenametljivi ukrasi ključne su reči u opisu japanskog budističkog hrama. Gradili su se i hramovi koji su kompleksniji, veći i bogatije dekorisani, ali su i oni daleko skromniji od monoteističkih božijih kuća.
Ipak, opazila sam jednu sličnost između japanskih budističkih hramova i pravoslavnih crkava: prenos jednog graditeljskog stila je ostao nepromenjen kroz vreme. Budistički hramovi u Kjotu gradili su se intenzivno od osmog do devetnaestog veka u ukalupljenom arhitektonskom stilu. Nakon mojih kratkih istraživanja, saznala sam da postoje tri stila, od kojih se jedan retko viđa.
Stilske razlike nisam primetila, štaviše, na kraju su mi svi hramovi, osim onih najistaknutijih, delovali isto. Poput srpske crkvene arhitekture, naročito ove savremene. Doduše, u današnjem vremenu Japanci su skoro i prestali da grade budističke hramove, dok je kod nas, kao reakcija na ratove i ideološke prepreke prošlog veka, u poslednjih 30 godina izgrađeno više crkava nego tokom celog 20. veka.
Iznenadila sam se kada mi je rekao da istovremeno praktikuje budizam i šintoizam, što je česta pojava među Japancima.
Za razliku od našeg regiona, ali i mnogih drugih država i kultura, Kjoto je jedan od retkih gradova koji je uspeo da sačuva svoju versku arhitekturu bez ratnih razaranja i oštećenja. Postoje zapisi o tome da je grad namerno izuzet sa liste bombardovanih gradova u Drugom svetskom ratu zbog svog kulturnog nasleđa. Međutim, dok Kjoto obiluje hramovima, u Osaki i Tokiju ih skoro da i nema. Očigledno je da za njih nije bilo mesta u posleratnoj urbanizaciji.
Da li je znatno smanjenje gradnje verskih objekata odraz savremenog japanskog društva, u kojem ljudi sve manje imaju vremena i interesovanja za verske prakse? Hisa, prijatelj moje prijateljice, poslednjeg dana mog boravka u Kjotu dao mi je odgovor na ovo, ali i na milion drugih pitanja. Taj dan, koji smo ceo proveli zajedno i u kojem je on bio moj domaćin, bio mi je jedan od najlepših dana na azijskom putovanju. Pričali smo o disciplinovanom sistemu, strogoj hijerarhiji u društvu, poštovanju autoriteta, predugim radnim satima i nedostatku slobodnog vremena u Japanu.
Ispitivala sam Hisu o tome kako on praktikuje svoju religiju. Iznenadila sam se kada mi je rekao da istovremeno praktikuje budizam i šintoizam, što je, kako sam saznala, česta pojava među Japancima. Kod kuće se svakodnevno moli i meditira, ali retko posećuje verske objekte, jer u budizmu i šintoizmu nema grupnih rituala poput liturgije. „Vama onda i hramovi ne trebaju“, našalila sam se, praveći paralelu sa crkvama, u kojoj se vernici okupljaju radi zajedničke molitve.
Objekti su izgrađeni tehnikom tradicionalne drvene gradnje, bez upotrebe metalnih spojeva, već preciznim uklapanjem drvenih delova i korišćenjem drvenih klinova.
Zajedno smo posetili budistički hram Kijomizu-dera na padinama planine Otova. Obojen jarkim bojama, u kojoj dominira narandžasta, kompleks iz osmog veka je poznat po velikoj verandi koja spaja objekte, pružajući pogled na grad i okolnu prirodu. Objekti su izgrađeni tehnikom tradicionalne drvene gradnje, bez upotrebe metalnih spojeva, već preciznim uklapanjem drvenih delova i korišćenjem drvenih klinova.
Među objektima primetila sam malu česmu. Svideo mi se natpis iznad nje: „Molimo vas da tretirate vodu s najvećim poštovanjem“. Ipak, lepota ovog mesta narušena je prevelikim brojem nas stranih posetilaca, obučenih kao da idemo na planinarenje. U atmosferi preplavljenoj ljudima koji su došli samo da vide objekat i da ga fotografišu, teško je da se korisnik hrama, budista, prepusti molitvi i meditaciji.
Kada se ulazak u božiju kuću počne naplaćivati, duhovna suština se tu i gubi.
Masovni turizam remeti mir stanovnika mesta, opterećuje infrastrukturu, stvara buku i gužvu te podiže cene, naročito nekretnina. Kako je stara arhitektura Kjota skromnih dimenzija i visina, objekti su gotovo nesagledivi od turista. Gužva u saobraćaju je kao u Beogradu, a cene smeštaja su prilično visoke.
Primarna funkcija istaknutih verskih objekata bledi jer postaju deo komercijalne ponude. Na pitanje kako religijske prakse najbolje očuvati pod uticajem masovnog turizma, teško je odgovoriti. Ipak, smatram da, kada se ulazak u božiju kuću počne naplaćivati, duhovna suština se tu i gubi.
