Kako se menjao način kupanja ljudi kroz istoriju

Danas ustaljen higijenski ritual svakog od nas, kupanje je u antičko doba predstavljalo odavanje počasti bogovima, dok se tokom srednjeg veka smatralo za greh.

Nedavna istraživanja su otkrila prosečnu učestalost tuširanja u pojedinim zemljama. Dok se u Latinskoj Americi, predvođenoj Brazilom, Meksikom i Kolumbijom, ljudi obično tuširaju 8 do 12 puta nedeljno, u ogromnoj većini drugih ispitanih zemalja širom sveta prosek je oko 6 do 8 tuširanja na sedam dana.

Kupanje se tokom ljudske istorije prožimalo kroz zdravstvene potrebe, ali i religiozne, duhovne, pa čak i društvene aspekte, a ono što danas imamo kao individualne higijenske navike i pripreme za socijalizaciju nekada je bio i kolektivni, pa čak i grešan čin.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Od lakta do metra: Kako su se kroz istoriju menjali merni sistemi
• Rimski putevi predstavljeni kao mapa podzemne železnice

Kupanje kao počast bogovima

Najstariji zapisi o kupanju potiču od Egipćana i za njih je čin kupanja predstavljao svetinju, odnosno način da očiste svoju dušu i odaju počast bogovima.

Kupanje se odvijalo u kolektivnim prostorima i bilo je društvena aktivnost, koja je uključivala i upotrebu prirodnih ulja i krema, piše Giovana Martino.

Pored Egipta i druge drevne civilizacije, poput Vavilonaca, Grka i Rimljana, imale su prostore za društveno kupanje. Najstarije kupatilo na svetu, poznato kao Mohenjo-daro, nalazi se u Sindu, u Pakistanu i datira iz 3.000 godine p.n.e.

U kraljičinom kupatilu u palati u Knososu bio je i toalet sa tekućom vodom – koji se smatra prvim u istoriji.

Prvi toalet s tekućom vodom se u arhitekturi negde oko 2000. godine pre nove ere i to u palatu u Knososu na Kritu. Svi spratovi bili su snabdeveni vodovodnim cevima i kanalizacijom: tu su kupatila, bazeni za pranje nogu i nužnici ispirani vodom. Kraljičina kada, izrađena od alabastera, udubljena je u patosu, a u njenom kupatilu bio je i toalet sa tekućom vodom – koji se smatra prvim u istoriji.

Javna kupatila za tri hiljade ljudi

U drevnim civilizacijama, prostori za kupanje bili su posmatrani kao religiozno mesto za socijalizaciju i kolektivnu brigu o sebi. Za Grke, ovi prostori su bili povezani i sa bavljenjem sportom, posebno plivanjem.

Međutim, može se reći da su Rimljani zapravo ti koji su podigli status kupatila, stvarajući prostore koji su mogli da prime više od tri hiljade ljudi.

Ovakvi objekti imali su bašte, saune, tople i hladne bazene, svlačionice, biblioteke, pa čak i prostore za obedovanje.

Kako se širilo, Rimsko carstvo je gradilo nova kupatila podržana sofisticiranim sanitarnim sistemom za snadbevanje i odvod vode.

Sve ovo bilo je podržano od strane Carstva koje je kako se širilo, gradilo nova kupatila podržana složenim sanitarnim sistemom za snadbevanje i odvod vode.

Istočne civilizacije imale su slične sisteme, dok je u tursko-arapskim kupatilima, poznatijim kao hamami, koja pritom i danas postoje, pažnja bila usmerena i na depilaciju, masaže, hidrataciju, izbeljivanje zuba i šminkanje.

Zadovoljstvo pretvoreno u greh

Dok je istočna kultura, ne samo turska i arapska, već i japanska i kineska, zadržala naviku kupanja kroz istoriju, Zapad je ovu praksu prekinuo tokom srednjeg veka, kada se moral katoličke crkve upleo u mnoge društvene navike.

U srednjem veku, Grgur I, koji je bio papa od 590. do 604. godine, kvalifikovao je ljudsko telo kao „odvratnu odeću duše“  i upravo je ta ideologija pretvorila zadovoljstvo u greh, a čin pranja tela u požudu.

Od tada je široka katolička populacija zapustila higijenske navike, što je dovelo i do niza zdravstvenih kriza i epidemija koje su obeležile ovo mračno doba.

Prema nekim zapisima, Luj XV okupao je se samo dva puta za vreme svog života.

I tako, dok su drevne civilizacije redovno koristile javna kupatila, koristeći velike bazene, glinu i prirodna ulja u cilju čišćenja, ali i povezivanja sa svojom religijom i druženja, ljudi u srednjem veku su počeli da koriste drvene kade za kupanje i to samo jednom ili dva puta godišnje, bez obzira na svoj društveni položaj.

Za svakodnevnu negu koristili su samo mokre krpe i parfeme. Prema nekim zapisima, Luj XV okupao je se samo dva puta za vreme svog života.

Od 18. veka situacija počinje da se menja

Uprkos krstaškim ratovima i kontaktu sa različitim kulturama i narodima, Zapad je svoje navike promenio tek sa prosvetiteljstvom u 18. veku, kada je kupanje naučno povezano sa zdravstvenim problemima.

Međutim, kolektivno kupanje kao individualna navika i dalje nije bilo prihvaćeno od većine stanovništva, te su se ljudi kupali kod kuće.

Ipak, poteškoće u pristupu vodi i sanitarnim uslovima u domovima rezultovale su da se navika kupanja efektivno ne obnovi još neko vreme na Zapadu.

Kada su navike počele da se menjaju, u domovima nije postojala posebna prostorija za kupanje, te su se drvene kade postavljale na raznim mestima i svi su koristili istu vodu.

Od početka 20. veka počeli su radovi na izgradnji sistema koji će dopremati vodu do domova.

Tek krajem 19. veka kuće na Zapadu bile su opremljene i kupatilima. Sa pristupom vodi i pronalascima sa istoka, poput tuša i kada, kupatila su počela da liče na ono što nam je i danas poznato.

Mnogi gradovi bili su podvrgnuti sanitarnim radovima i od početka 20. veka počeli su radovi na izgradnji sistema koji će dopremati vodu do domova.

Opšta prihvaćenost i komercijalizacija

Sa Drugim svetskim ratom, većina evropskih kuća je imala pristup privatnim kupatilima. Od ovog perioda kupanje je počelo da se ponovo prihvata kao trenutak brige o sebi, postajući generalno i određeni vid komercijalnog proizvoda.

Mediji i reklame počinju da povezuju niz proizvoda sa kupanjem, poput efikasnih tuševa i luksuznih kada, a tu je i čitava kozmetička industrija sa svojim poput uljima, šamponima i kremama.

Saune i javni bazeni danas održavaju neke stare navike u životu, a da, međutim, ne predstavljaju društvenu moć prošlih vremena.

Ako je, s jedne strane, čin kupanja uspeo da zaobiđe hrišćanski moralizam kroz kontakt sa drugim kulturama i naukom, postepeno se obnavljala i društvena navika koja je uključivala kupanje.

Danas saune i javni bazeni postoje kao društveni prostori širom sveta kao mesta socijalizacije i društvene interakcije. A arhitekte su tu da ih osmisle upravo da podstiču ove vrednosti.