Kako sačuvati nacionalno nasleđe u vihoru rata?

Dok širom zemlje zahvaćene ratom nestaju simboli prošlih vremena, posebno rastužuje činjenica da se uništavaju i sasvim apolitična dela umetnosti.

Naravno, reč je o Ukrajini, i reč je o sovjetskom nasleđu u arhitekturi i umetnosti. I, za razliku od drugih zemalja, stvari su u toj zemlji počele izmicati kontroli i razumu još od početka 2014. godine, da bi se sa ruskom vojnom intervencijom sve ovo prenelo na viši nivo. Koji preti oštećenju i uništavanju ogromnog fonda modernističke umetnosti, i odricanju od nacionalnog nasleđa, a sve u ime zaštite nacionalnog nasleđa.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Grad koga zovu Ponedeljak transformiše se po svojim pravilima

Vidi šta smo ti uradili od nasleđa, mama

Svaka od zemalja bivšeg socijalističkog bloka se suočavala sa nasleđem ideologije i arhitekture socijalističkog modernizma (kao njegovog manifestnog oblika) na svoj način. Negde je shvaćeno da su neke zgrade koristile, recimo, azbest, pa su morale biti srušene kao opasne za ljudsko zdravlje (primer monumentalne modernističke Palate Republike u Istočnom Berlinu koja je sadržavala čak 5.000 tona azbesta i morala biti srušena 2006. da bi 2020. na njenom mestu bila napravljena replika Berlinskog dvorca, teško oštećenog u Drugom svetskom ratu).

Mnoge robne kuće i slične zgrade koje su imale loše karakteristike i nisu ni predviđene za trajanje vekovima, zamenjene su drugima – primera za to imamo svuda. Negde, kao u centralnoj Aziji ili Azerbejdžanu, sovjetski modernizam, naročito sa elementima islamske, persijske i turkijske arhitekture, pomno se čuva i to su danas svojevrsne atrakcije, o čemu smo pisali više puta – primer je monumentalni Hotel Uzbekistan u Taškentu sa svojom rešetkastom fasadom.

Neki su prosto odlučili da „skupe“ sve spomenike na jednom mestu i naprave parkove skulptura. Jedan takav izvanredan park je Szoborpark ili Memento Park u Budimu, gde se nalaze sve skulpture iz vremena socijalizma koje su nekada bile razmeštene po gradu.

Italija se nikada nije posebno potrudila da se udalji od fašističkog nasleđa i vrlo često na fasadama piše „Sagrađeno 1934. ili 12. godine Fašističke ere“.

Negde se desilo ono što se na engleskom naziva „repurposing“, odnosno nalaženje novog smisla starim simbolima. Tako je u Tbilisiju statua Majke domovine, rad Elgudže Amašukelija (1958), sada univerzalno ima značenje Majke Gruzina (Kartvlis Deda), i to je to – kao i u Jermeniji, gde je u Jerevanu statua Majka Jermenija, rad Are Arutjunjana (1967) takođe dobila značenje isključivo jermenskog naroda – po principu „ništa sovjetska domovina, ništa šira značenja“, iako su dekorativni sovjetski elementi sačuvani da bi se očuvao integritet dela koje je arhitektonski oblikovao Rafail Izraeljan.

Pa opet, vrlo je zabavno gledati kako se Italija nikada nije posebno potrudila da se udalji od fašističkog nasleđa (pisali smo o naselju EUR u Rimu nedavno), i vrlo često na fasadama piše „Sagrađeno 1934. ili 12. godine Fašističke ere“ – na šta posetioci šokirano pitaju – „Šta je ovo?“, da bi Italijani lakonski i sa osmehom rekli „Aaa, pa to je istorijsko i kulturno nasleđe!“

Gde je tu Ukrajina ili krstaški rat protiv sovjetske estetike

U Ukrajini se od 2014. godine sprovodi proces „dekomunizacije“, što je ispočetka izazivalo podsmehe tipa „da li je i Heineken pivo sad zabranjeno?“ (zbog crvene petokrake), ali stvari su vremenom poprimile mnogo zlokobniji ton.

Umesto promene naziva mesta u stare nazive, došlo se do faze rušenja sopstvenog nasleđa. Pritom, očevidna je nakana da se sledi primer Poljske, ali je taj primer nemoguće slediti iz prostog razloga što je Poljska bila socijalistička tek od kraja 40-ih a Ukrajina već od početka 20-ih i broj umetničkih dela i zgrada nastalih u periodu od te tri decenije je ogroman.

Pa ipak, ima znakova razuma – skulptura Majka Domovina na oblama Dnjepra, rad Jevgenija Vučetića (završen posthumno, 1981), ukrajinskog sovjetskog skulptora srpskog porekla (možda i najslavnijeg, uz Zuraba Ceretelija), dobio je „mejkover“ tako što je nedavno sa štita koji Majka drži uklonjen grb SSSR i postavljen grb Ukrajine i sada se zove Ukrajina-Mati.

Međutim, drugde su stvari mnogo mračnije, i u samoj zemlji se dižu glasovi protiv ovog kulturocida.

Tužno je da se uništavaju i sasvim apolitična dela umetnosti, kao što su mozaici sportista iz sovjetskog doba tokom renoviranja stadiona u Lavovu.

Ukrajina je, kako rekosmo, donela zakone koji zahtevaju uklanjanje spomenika i imena ulica koji veličaju komunističku prošlost zemlje, sa izuzetkom lokaliteta zaštićenog kulturnog nasleđa.

Međutim, remek-dela sovjetskog modernizma su u opasnosti zbog nepromišljenog ili ignorantskog pristupa zakonima, smatra stručnjak za arhitekturu i fotograf Dmitro Solovjov, koji se stavio na čelo pokreta očuvanja tradicije Ukrajine. Naravno, tu su, kao i kod nas, investitorski urbanizam, prezir prema modernizmu, korupcija u kojoj je moguće skinuti prethodnu zaštitu neke zgrade, i slično.

Solovjov je otvorio Instagram nalog na kome okuplja građane koji se bore protiv uništavanja nasleđa, dokumentuje ga, te piše i knjigu pod naslovom Ukrajinski modernizam, koju će objaviti britanski izdavač Fuel. Tužno je da se uništavaju i sasvim apolitična dela umetnosti, kao što su mozaici sportista iz sovjetskog doba tokom renoviranja stadiona u Lavovu (centru ukrajinskog nacionalizma).

Grad Kijev je već dvaput raspisivao tender za lokaciju i dvaput ga je poništavao, zbog protesta građana, ali se sumnja da to neće biti poslednji put.

Neki drugi lokaliteti su pod naletom investitora – Žitna pijaca u Kijevu, jedna od ikoničnih zgrada prestonice, koju su 1980. godine projektovali Valentin Štolko i Olga Monina, ima izuzetan konkavni betonski plafon koji se nadvija nad ogromnom pijacom, u kojoj sve manji broj trgovaca prodaje meso, sir i povrće – i kako Solovjov kaže, liči na gotičku crkvu, a umesto fresaka se nalaze slike koje ilustruju 1.500 godina trgovačkih aktivnosti u Kijevu.

Nepotrebno je reći da se na ovom mestu planiraju nove kule, a grad je već dvaput raspisivao tender za lokaciju i dvaput ga je poništavao, zbog protesta građana, ali se sumnja da to neće biti poslednji put.

U naselju Otrjadnij (Vidradnij), na „novostrojkama“ iz 60-ih nalazili su se sovjetski mozaici, ogromnih proporcija, rad umetnika Ivana Apolonova, Aleksandra Dorotina i Valerija Karasa, a svi su teško oštećeni osim jednog – a imali su „svetovne teme“ kao što su ukrajinske šumske životinje (jež, sova, jelen, itd.) ili proizvodnju keramike i tekstila (lončarstvo, pređu, vunovlačarstvo) ili čak i ukrajinsku narodnu muziku.

Ako hoćete da napravite muzej Prvog svetskog rata ili sadašnjeg rata, onda ga napravite, zašto uništavati postojeći muzej?!

Najgoru sudbinu mogu doživeti Spomenici Muzeja Drugog svetskog rata pored Ukrajine-Mati. Solovjov na svom Instagram nalogu upozorava na martovsku najavu rukovodstva o demontaži svih spomenika na teritoriji kompleksa, koja izazvala je neverovatno ogorčenje građana.

Solovjov kaže: „Žele da od muzeja naprave muzej svih ratova. Ovo je čudno, jer je nastao kao muzej Drugog svetskog rata, a sadašnji direktor Jurij Savčuk je za to trebao znati kada je stupio na dužnost. Ako hoćete da napravite muzej Prvog svetskog rata ili sadašnjeg rata, onda ga napravite, zašto uništavati postojeći muzej?! Žrtve i pobede Ukrajinaca nad nacistima više nisu aktuelne?!”.

Sa ogorčenjem on navodi „da je u martu 2024. već demontirano 70% izložbe sa sprata, 50% izložbe iz prizemlja nije dostupno posetiocima, a njihova sudbina mi je nepoznata”.

Kompleks Muzeja Drugog svetskog rata stvorio je 1980–1982. godine kreativni tim vodećih ukrajinskih vajara, arhitekata i inženjera, uključujući Viktora Jelizarova i Vasilja Borodaja. Ansambl slavi dostignuća i žrtve ukrajinskog naroda u borbi protiv nacista i objekat je kulturnog nasleđa.

U vrtlogu rata koji uništava Ukrajinu, sada i sami građani upravljaju svoj slepi bes prema sopstvenom nasleđu, uništavajući svoju zemlju i kulturu još i više.