Kako je Savski most završio na suvom
Sudbina Starog savskog železničkog mosta je već odavno odlučena i anketom građana zapečaćena. A da li je moralo sve baš tako da bude ili su ovo okolnosti koje se događaju i u drugim, daleko razvijenijim državama?
Kraći istorijat mosta može nam poslužiti kao podsetnik njegovog istorijskog značaja, to jest, vrednosti kao potencijalno kulturno dobro grada Beograda. Ovo naglašavamo jer sam most nije zaštićen kao kulturno dobro, a prethodnom zaštitom su obuhvaćene određene celine sa jedne i druge strane reke Save, ali se nigde most pojedinačno ne spominje.
Naravno, silueta mosta spada u okvir zaštićene vedute grada, mada bi i sam most morao biti na istom nivou zaštite kao i arhitektonski objekti jer samim tim i njegova dalja sudbina ne bi na ovaj način bila dovedena u pitanje.
Srodni članci na portalu Gradnja:
Most je poslednji put rekonstruisan 2008. godine, kada su mu proširene kolovozne trake zarad povećanja protočnosti saobraćaja.
Most je izgrađen od strane nacističkog okupatora 1942. godine i odmah je poneo ime Most Princa Eugena. U tom trenutku je bio jedini most koji je spajao Beograd i Zemun, to jest, levu i desnu savsku obalu, a samim tim i bio jedini put kojim su zarobljenici odvoženi u logor na Sajmištu, ali i prevoženi nazad u kamionu „dušegupki“, u pravcu Jajinaca.
Po uzoru na vojsku Kraljevine Jugoslavije, koja je tokom Aprilskog rata 1941. godine srušila Most Viteškog kralja Aleksandra (Brankov most), okupatori su prilikom povlačenja 1944. godine nameravali da sruše Savski most, kako bi sebi olakšali povlačenje i usporili napredovanje jedinica NOV i Crvene armije. Ovaj poduhvat je osujetio beogradski učitelj Miladin Zarić, koji je živeo u zgradi nedaleko od mosta (današnja Karađorđeva ulica, zgrada nosi tablu sa ovim informacijama) i koji je primetio kada su i na kojim mestima okupatori minirali most, da bi ga u pravom trenutku razminirao, to jest, prekinuo kontaktne kablove koji bi aktivirali eksploziv.
Ovaj herojski poduhvat se već decenijama prepričava u Beogradu, a ušao je i u mnoge istorijske udžbenike u poglavljima koja se bave oslobođenjem Beograda u Drugom svetskom ratu. Posleratna vlast je odlučila da most i dalje ostane u upotrebi jer je bio kvalitetno izgrađen, od tada najsavremenijih materijala, a i intenzitet saobraćaja u Beogradu nije bio na tom nivou da bi se njegov protok na mostu dovodio u pitanje.
Tramvajem u 21. vek
Sve se menja 1984. godine, kada gradski čelnici odlučuju da preko mosta provuku tramvajske šine, čime su stari i novi deo Beograda dodatno povezani. Ovaj projekat je nosio naziv „Tramvajem u 21. vek“, što je bio polovični i zastareli odgovor na potrebu uvođenja metroa u Beogradu, koji je do tih godina energično zastupao i planirao arhitekta Branislav Jovin. Beograd je nažalost izgubio trku za metroom, ali je zato novi i stari Beograd povezan tramvajima i to baš preko starog Savskog mosta, koji je već tada počeo da oseća uvećani kapacitet drumskog i šinskog saobraćaja i pokazivao znake zamora.
Naredna etapa dogodila se u drugoj polovini 90-ih, kada predsednik izvršnog odbora Skupštine grada Beograda postaje arhitekta profesor Spasoje Krunić. Po njegovim rečima, gradska uprava je već tada razmatrala kako da reši nedostatak mostova u Beogradu, kako onih koji bi rešili gradske obilaznice, tako i one koji bi rasteretili saobraćaj u centru grada. Kako se Krunić priseća, jedan most je bio planiran da spoji Novi Beograd sa Čukaričkom padinom, dok je drugi bio predviđen da se izgradi iza železničke stanice, u blizini starog Savskog mosta, čija bi uloga bila da prihvati sve gušći saobraćaj iz Nemanjine ulice, koji se i danas za prelazak na novobeogradsku stranu usmerava na Gazelu, Savski i Branko most.
Tada je planirano da stari Savski most postane pešački, a njegovu ulogu preuzme novoplanirani most. Međutim, politička smena je i ovu ideju ostavila po strani. Most je poslednji put rekonstruisan u periodu od 2007. do 2008. godine, kada su mu proširene kolovozne trake zarad povećanja protočnosti saobraćaja, ali to nije moglo da uspori njegovo rapidno propadanje, koje su do poslednjih godina najbolje osetili vozači putničkih automobila, svaki put kada bi klizeći po šinama izbegavali kratere u asfaltu.
Konkurs i novi Savski most
Nada da će problem starog Savskog mosta biti rešen pojavio se 2017. godine, kada je za potrebe rekonstrukcije i proširenja mosta raspisan javni konkurs. Na konkurs su pristigli radovi koji su davali različita rešenja sanacije i rekonstrukcije mosta, uvodeći dodatne saobraćajne trake uz kompleksna statička ojačanja.
Jedan od članova žirija, pored građevinskih inženjera, bio je i predstavnik Zavoda za zaštitu spomenika grada Beograda, arhitekta Rade Mrlješ, koji je želeo da se pre svega sačuva prepoznatljiva lučna konstrukcija mosta, ali je nakon prispelih radova bio preglasan građevinskim inženjerima, koji su procenili da je rekonstrukcija postojećeg mosta teško izvodiva i opredelili se da prvo mesto dodele radu koji je podrazumevao uklanjanje postojećeg i izgradnju novog mosta, koji bi svojom lučnom konstrukcijom ponovio siluetu starog.
Glavna prednost novog mosta bila bi njegova širina, koja bi sa postojećih 16m porasla na 32, to jest, 35 metara
Pobedničko rešenje potpisali su inženjeri iz Saobraćajnog instituta CIP. Kako Mrlješ naglašava, ovo je bila neka vrsta kompromisnog rešenja i čuvanja memorije na stari Savski most, koji nažalost nikada nije proglašen kao kulturno dobro. Rešenje se dopalo i gradskim čelnicima, pogotovo što je efikasno rešavalo problem protoka saobraćaja u delu Beograda koji se ubrzano izgrađuje (Beograd na vodi). Kako je istakao građevinski inženjer Aleksandar Bojović, jedan od članova konkursnog žirija, glavna prednost novog mosta bila bi njegova širina, koja bi sa postojećih 16m porasla na 32, to jest, 35 metara čime bi se dobila jedna savremena konstrukcija, koja bi ispunila sve tehničke zahteve.
Međutim, postavilo se pitanje, koja će biti dalja sudbina postojećeg mosta? U početku, ideja je bila da se most ne uništava, nego da se demontira i izmesti na drugu lokaciju gde bi u neku ruku nastavio da služi svojoj svrsi. Prvi predlog je bio da se njime povežu zemunska obala i plaža „Lido“ na Velikom ratnom ostrvu, čime bi most postao pešačko-biciklistički. Međutim, pojavile su se i druge ideje koje su dodatno zakomplikovale sudbinu Savskog mosta.
Anketa sa dva predloga
Krajem 2019. godine gradski čelnici predlažu online anketu, gde bi sami građani glasali za dalju sudbinu Savskog mosta i kao rešenja njegovu demontažu i preseljenje na kopno, u prostor parka Ušće, gde bi most bio pretvoren u neku vrstu skulpture, dok bi ispod njega bio izgrađen ugostiteljski sadržaj. Takođe, ovim rešenjem predviđeno je da Novi Beograd i Ada Ciganlija budu povezani novoprojektovanim mostom, a gde bi kompletni radovi koštali oko 15 miliona evra.
Drugo predloženo rešenje bilo je demontaža i premeštanje uzvodno, gde bi kao pešačko-biciklistički most spojio Novi Beograd i Adu Ciganliju, gde bi radovi koštali 14 miliona evra.
Zapečaćena sudbina
Iz jednog ugla, ovo je bio fer i demokratski način rešavanja problema, ali ne i bez svojih manjkavosti. Jedan deo javnosti se pobunio jer su anketom obuhvaćena samo dve varijante, dok je nekolicina arhitekata izjavila da su gradski čelnici morali prvo da konsultuju struku pre nego što su građanima na izbor dali navedene varijante. U anketi u kojoj nije moglo da se prati odakle je i koliko puta ko glasao, pobedilo je rešenje sa preseljenjem na suvo.
U svetu se često pojavljuju ankete, na kojima se građani izjašnjavaju o nekim gotovo nebitnim stvarima koje se tiču uređenja gradova (npr. o bojama poštanskih sandučića) ili o onim parametrima koji ne mogu da ugroze interese grada ili privatnog investitora. Na primer, nude im se različite opcije arhitekture nekog budućeg objekta, ali ne i spratovnost, tj. gabariti, koje je pre toga već usvojila neka gradska komisija. Na taj način, građanima se pruža iluzija o demokratičnosti samih odluka, ali problemi ostaju isti i mogu biti manji ili veći u zavisnosti od stepena uređenosti nekog društva.
Što se tiče sudbine starog Savskog mosta, ona nakon rezultata ankete deluje zapečaćeno. Realno, njegova rekonstrukcija i pretvaranje u savremeni saobraćajno-pešački most gotovo je nemoguća, tj. iziskivala bi isuviše resursa, a dobijeni rezultat nikada ne bi mogao da u potpunosti odgovori na sadašnje i buduće izazove.
Izgradnja mosta „blizanca“, koju neki zagovaraju tek je apsurdna jer se ne može postići efekat kao u slučaju Brankovog mosta, koji ne poseduje lučnu konstrukciju. Opcija koja je predlagana krajem 90-ih takođe je isključena jer se planirane saobraćajnice iz tog vremena ne poklapaju sa onima koje su obuhvaćene novi urbanističkim planiranjem i projektovanjem Beograda na vodi. Varijanta da se most izmesti, ali da zadrži svoju primarnu ulogu – premošćavanja dve rečne obale, i dalje je opcija koju zagovara jako puno građana. Naročito ako se stari Savski most na neki način „penzioniše“ i umesto tramvaja i automobila nastavi da nosi bicikliste i pešake. Možda bi to bio romantični epilog za ovog vremešnog osamdesetogodišnjaka. Da li je moguće preinačiti odluku grada nakon rezultata ankete? Možda i jeste…
Kad ste već tu…
Prvi put cujem da neko ima most viska i da ne zna sta ce sa njim.Da ne nabrajam sada Budimpestu,Bec itd.koliko oni imaju mostova i nije im ni jedan most visak. Postovana gospodo Vi nemate most viska,vec manjak puteva koji vode fo njih i onih buducih. Manjak puteva i njihova ne funkcionslnost su razlog za veliko zagadjenje u gradovima zbog cestog zaustavljanja i zastoja na ulicama pri cijoj izgradnji se nije mislilo bar 50god.unapred vec su i one suzavane neadekvstnom urbanizacijom i cak suzavanjem postojecih zbog izgradnje zgrada i sl.