Kako je Novosađanin stigao do najpoznatijeg japanskog biroa

Saznajte kako izleda raditi kod Toyo Itoa, kakvi su Japanci u poslu i, na kraju, kakve su plate.

Arhitekta iz Novog Sada, Nikola Carević, na doktorskim studijama u Barseloni dobio je priliku da radi u jednom od najznačajnijih arhitektonskih biroa današnjice – Toyo Ito. Kao deo tima, tokom tri i po godine, radio je na projektima za novo barselonino sajmište FIRA 2000, u vrednosti od 550 miliona evra, kao i projekat za spa centra u gradu Torrevieja kod Alikantea.

Ali vratimo priču na početak, i hajde da saznamo kako se uošte dobija posao u biru Toyo Itoa?

Kao grom iz vedra neba, organizovan je konkurs o kome je brujao ceo fakultet. Nas 25 odabrano je u uži krug prema svojim tehničkim ali i jezičkim sposobnostima. Biro je bio japanski ali je projekat bio u Španiji pa je stoga bilo fundamentalno tečno znati u isto vreme i španski i engleski jezik. A ako uz to znate da baratate 3ds Maxom, programom za trodimenzionalno modelovanje, materijalizaciju i renderovanje, šanse su vam rasle jer je to bio jedan od uslova na konkursu.

Summa summarum cele priče oko dobijanja posla je ona standardna ali tako tačna misao – “biti na pravom mestu u pravo vreme”.

Sam odlazak na gradilište na razgovor sa šefovima posle prvih testova bio je neverovatan, kao neki san, ali sa mnogo nervoze i iščekivanja.

Posle nekoliko dana ponovo sam dobio poziv, a on je imao samo jedno značenje – “dobrodošao”. Summa summarum cele priče je ona standardna ali tako tačna misao – “biti na pravom mestu u pravo vreme”.

Kako izgleda raditi u tako poznatom arhitektonskom birou?

Nije lako. Nije kao ono standardno „u početku je bilo teško ali posle…“, jer morate stalno da se dokazujete pošto bukvalno svakog dana neko nepozvan dođe da ostavi svoj portfolio i da se predstavi.

Ono što je jako značajno jeste upoznavanje drugih ljudi i kultura, načina rada, metodologije, ponašanje i sistematizacije ali i ophođenja na dnevnom nivou s ljudima toliko drugačije kulture.

Mislim da je jako zabavno ali u isto vreme i jako stresno. Sećam se da sam nekoliko puta, kada nešto nisam dobro odradio, krišom radio bukvalno ceo vikend ne bih li u ponedeljak došao na posao i sve bilo na stolu onako kako treba.

Nekada sam krišom radio bukvalno ceo vikend ne bih li u ponedeljak došao na posao i sve bilo na stolu onako kako treba.

O dnevnim ispravkama, nadogradnjama i dovijanjima ne treba uopšte da vam pričam, s obzirom da je bilo potrebno vreme da se razume formalna kompleksnost tako velikih projekata. Ponekad je bilo jako frustrirajuće ali sam morao da taj unutrašnji nemir pretvorim u spoljašnju vedrinu (smeh).

Poslovi ali i zahtevi često su imali milimetarsku preciznost kako u konceptualnom tako i u organizacionom i izvršnom smislu, pa ste zaista morali da budete jako nabaždareni kako bi uspeli da odgovorite na sve izazove ali ono što sam tada zapazio, posle nekih dve godine rada je da svi ti projekti ipak, i pored sve žurbe, imaju svoje vreme. A to je tako važno.

Mi smo mnogo studirali, pravili prototipove, odabirali boje i materijale, studirali razmeru, detalje. Mislim da je bilo jako ozbiljnog rada oko svake moguće sitnice i svake mega celine. I to mi je i dan danas veoma bitno iskustvo koje prenosim na sopstveno projektovanje i izvođenje.

Na kojim ste sve projektima učestvovali?

Projekat novog sajmišta FIRA 2000 ogroman je i podeljen u različite sekcije. Ja sam radio na projektu FIRA 2000, odnosno na dva tornja visina 112 metara od kojih je jedan bio hotel a drugi poslovna zgrada. To je bio glavni projekat na kome sam radio skoro od početka pa sve do kraja.

Glavni akcenat u studijama za hotel bio je algoritam, tačnije skup algoritama po kojima se dobijala formula za formu. Toranj je posedovao neverovatnu torziju i sve mi je to bilo čudno ali smo u birou imali ispomoć u vidu velike inženjerske grupe ARUP koja je konstruisala, između ostalog, Gugenhaim u Bilbau i koji su znali da iskontrolišu naš algoritam pokreta. Sve u svemu jedan i previše naučni koncept koji je ogrezao u preskupi tehnološki formalizam bez neke dublje kulturološke sadržine.

Ta skupa tvrdoglavost Toyo Itoa da kopira prirodu i njena svojstva preobraćajući arhitekturu u viši geometrijski red prirode je bio za mene nešto neverovatno.

Isti onakav tehnološki formalizam kakav krasi drugi značajan projekat na kome sam radio jako dugo u birou, a to je projekat spa centra u gradu Torevieja na Mediteranskoj obali koji je imao čudan ali poetičan koncept morskih školjki – objekata koje su se nasukale na peščanoj plaži, odnosno, u urbanom parku.

Ta skupa tvrdoglavost Toyo Itoa da kopira prirodu i njena svojstva preobraćajući arhitekturu u viši geometrijski red prirode je bio za mene nešto neverovatno, čudesno, ali je cena u ekonomskom i vremenskom smislu bila jednostavno preskupa. Detalji i spojnice koje su morale da se rade za takve objekte su koštale milione evra, baš kao i mnogobrojni prototipovi i svaka je bila drugačija jer su sva tri objekta (školjke) bili totalno organskog nepravilnog karaktera.

Na žalost, zbog ekonomske krize samo se jedan objekat izveo. Mali grad kakav je Torrevieja i ceo region Alikantea nije mogao da plati to novo tehnološko čudo. Danas gradilište stoji napušteno i ruinirano, ali je u meni sve to ostalo sagrađeno kao neko neverovatno arhitektonsko iskustvo koje vadim iz svojih intelektualnih dubina kada zatreba (smeh).

Kako je posao organizovan?

Prava reč koja objašnjava suštinu rada i organizacije u japanskom birou jeste – hijerarhija. Postoji direktor biroa (zadužen za funkcionisanje unutar firme) – Shuichi Kobari San, pa direktor celog gradilišta, odnosno, celog projekta – Watanabe Fujie San, pa onda direktori svake zgrade ili urbanog dela ponaosob pa tek onda mi ostali radnici koji odgovaramo ovim poslednjima. Pa čak i tu među običnim smrtnicima imamo podelu na one koji rade u birou i one koji idu na gradilište. Ja sam tek posle godinu i po dana prvi put mogao da odem na gradilište kao arhitekta koji kontroliše izvođenje našeg projekta.

Radno vreme bilo nam je od 10 do 21 h. Odlazak poslednjim autobusom i naša umorna lica predstavljali su svakodnevnu matricu koja se ponavljala.

Japanci su jako, kako svi znamo, posvećeni i usredsređeni. Njihov rad protiče u mnogim satima razgovora i konsultacija ali kada sednu za sto – lete! Da ne kažem da nam je radno vreme bilo od 10 do 21 h. Odlazak poslednjim autobusom iz industrijske zone L’Hospitaleta u 21.15h i naša umorna lica predstavljali su svakodnevnu matricu koja se ponavljala.

Ono što je interesantno je da su sve to jako mladi ljudi i da je najstariji u birou imao 45 godina u to vreme. Šefovi su imali između 38 i 45 godina ali su imali takvo znanje i takvu posvećenost da ja to pre nisam video niti osetio.

Jeste li imali direktne kontakte s Toyom Itom? Šta on zapravo radi?

Toyo Ito je posećivao biro u Barseloni svaka dva meseca i uvek u pratnji svog prvog inženjera, drugog čoveka biroa, Sasaki Sana, koji je inače bio i glavni strukturalni inženjer Arate Isozakia.

Itova funkcija je bila odabir verzija fasada, prozora, materijala, detalja i svega mogućeg što je činilo naš projekat, a sve te verzije, tačnije njihove studije, smo u dogovoru s njim razvijali tokom ta dva meseca. Ono što čini njegov rad je kontrola razvoja različitih verzija i njihov odabir, tačnije, selekcija.

Ono što čini njegov rad je kontrola razvoja različitih verzija i njihov odabir, tačnije, selekcija.

U tom smislu moram da kažem da je veliki rad i inovacija padala na sub-šefove koji su projekat često poznavali mnogo bolje od samog autora. Zato mi je i bilo krivo kada sam lično prisustvovao inovacijama mog šefa Sawamure i Miyoshia, a čija imena nikada nisu bila objavljena, baš kao ni ostalima u birou. Makar kao saradnika u knjigama i svetskim časopisima.

Egoizam zvezde i misija anonimnosti drugih važnih saradnika, kao i kletva savršene (poslušne) hijerarhije je bio jači od svega i mislim i znam da je i u drugim velikim biroima u Barseloni (Charles Ferrater, b720, Jean Nouvel, EMBT) vladala ista moda. A znam da je to neke ljude u birou duboko pogađalo s razlogom.

Dolazak glavnog šefa iz Tokija je značio beskrajne sastanke a uveče standardno – večera u nekom prelepom skupom restoranu. I upravo na prvoj večeri na kojoj sam prisustvovao sam i bio predstavljen Toyo Itou koji mi se obratio sa molbom da mu pričam o arhitekturi i šta ona za mene znači. Što je za jednog, tada 27 godišnjaka, bilo jako teško i iznenađujuće s obzirom da je s druge strane bio neko tako poznat i značajan gledajući te u oči punih 10 minuta koji su kao i uvek prolazili kao večnost.

Toyo Itou mi se za večerom obratio s molbom da mu pričam o arhitekturi i šta ona za mene znači. Tih 10 minuta prolazili su kao večnost.

Posle toga je sve bilo lakše. Led je bio probijen a vrhunac je bila ceremonija otvaranja novog sajmišta FIRA 2000 koja je bila nezaboravna. Družili smo se i ćaskali a najpoznatijim arhitektima Barselone i Toyo Itoom baš kao da smo bili stari poznanici, jedući japanske specijalitete i pijući sake koji su specijalno za tu priliku donešeni iz Japana.

Kako ste se prilagodili stilu japanske arhitekture?

Teško. Oni poseduju neki drugi senzibilitet, a to je jako važno i značajno u kreaciji. Mislim da im je Azija u srcu i ruci, što je jako lepo. Ali smo mi, jedina tri Evropljana u birou, uvek imali problema da uđemo u projektantski proces i da razumemo mnoštva kompleksnosti.

Isto tako u povratnoj sprezi i Japanci su bili “Lost in translation” verziji, jer mnogi od njih nisu ni znali u početku španski koji nikada do kraja nisu dobro savladali a to je donosilo barijeru u projektovanju i konsultacijama sa klijentima, građevincima, snabdevačima… Često bio prevodilac, a ne samo arhitekta. A kada kažem prevodilac ne mislim samo na jezičku funkciju već prevodilac evropskih pogleda na svet i način na koji mi shvatamo njihove forme, što je njima uvek bio problem da razumeju (smeh).

Koje su tendencije u japanskoj arhitekturi?

Formalizam. Japansko društvo duboko je ogrezlo u tu paradigmu tehnološkog razvoja. Pod tom prizmom oni se sve više udaljavaju od svoje tradicije, filozofije arhitekture i koncepcije za koju sve manje ima fizičkog prostora, sve manje vremena.

Jednom mi je moj šef priznao, okrećući se okolo da ga neko slučajno ne bi čuo, “Japan je jako ružna zemlja”.

Jednom, u neformalnom razgovoru na večeri, mi je moj šef Sawamura priznao, kao da mu je bilo na srcu okrećući se okolo da ga neko slučajno ne bi čuo – “Japan je jako ružna zemlja”. (smeh)

Trend je neka čudna globalizacija kroz prizmu azijske koncepcije i sve to zavijeno u neki čudni američki kosmopolitizam koji drma celo društvo.

Oni su meni bili kao neki azijski vanzemaljci koje sam duboko cenio zbog raznih detalja koje su mi otkrivali. Tu ubrajam i spremanje i prezentaciju hrane koji je prava umetnost. Za mene je svaki njihov tanjir, na način na koji mi je bio poslužen, bio kao neko najlepše arhitektonsko delo.

Mislim da im se u hrani mnogo više krije taj japanski kod nego u arhitekturi koja je totalno osakaćena post-kapitalističkim shvatanjem tržišta i okupacije prostora ali i simplifikacije paradigme reči – proizvod.

Kolike su plate orijentaciono u birou Toyo Itoa?

Kao što Japanci kažu – “mi plaćamo arhitekturom”. Tako da su plate, čak i ove šefovske, bile skromne i nisu predstavljale ništa posebno. Ali je moglo da se preživi (smeh).

Plate su bile manje nego u mnogim biroima po Barseloni gde je, na primer, radila moja buduća žena i neki moji drugari, a to je svima, pa i meni, bilo uvek jako čudno. Ali to je bila cena koju sam bio spreman da platim.

Da li je student arhitekture iz Srbije spreman da radi odmah u tako velikom birou?

To nije tako matematičko pitanje kako se predstavlja. Dakle, svako ko iole ima želje i znanja može da radi u najvećim biroima sveta. Ako niste ambiciozni, radni i nemate širinu, nikada nećete doći do tih visina pa makar se rodili odmah pored Ajfelove kule.

Ako niste ambiciozni, radni i nemate širinu, nikada nećete doći do tih visina pa makar se rodili odmah pored Ajfelove kule.

Ono što sam ja iskusio je da ne zaostajemo po znanju za drugima ni najmanje a imao sam prilike da pored Japanaca, upoznam Špance i Latinoamerikance. Mislim da smo u nekim aspektima, kao što je istorija ali i koncepcija savremene arhitekture, daleko ispred njih i na to sam bio ponosan.

Mi imamo komparativni metod mnogo jači od njih, oni to sve posmatraju mnogo linearnije, nekako sve malko više konfekcijski jer im se to dešavalo ispred nosa, a mi smo morali da čitamo i osetimo iz knjiga (smeh).

Tako da je savet mojim sugrađanima – samo napred! Bez straha. Sve je moguće.

Foto: Nikola Carević, Toyo Ito, Mario Lopez