Za dobrog arhitektu nije preterano važno ko je poručilac njegovog dela, tvrdi istoričar umetnosti Marko Stojanović.
Iza nas su ostali predsednički izbori, pa je možda trenutak da se osvrnemo i na temu arhitekture i politike, naročito poziciju arhitekte u odnosu na politička dešavanja u prostoru u kojem oni žive i stvaraju.
Za razliku od drugih grana umetnosti (jednim delom i arhitektura je umetnost), koje nemaju potrebu da se prilagođavaju aktuelnim društvenim događajima, arhitektura, naročito javna, bila je usko vezana za politička dešavanja unutar države u kojoj nastaje. Razlog ovoj uslovljenosti je zato što slikar mora da kupi jedino boje i platno, čija cena je podnošljiva za jednog umetnika, dok arhitekta zavisi od investitora koji mora da izdvoji višestruko veće sume novca, kako bi se jedno arhitektonsko delo ostvarilo.
Retko koji arhitekta je posedovao sredstva i preduzimačke sposobnost, pa igrao ulogu investitora za svoje projekte, koje je kasnije prodavao zainteresovanim klijentima. Tokom hiljadugodišnje istorije, arhitekta je morao da balansira između svojih želja, ideja i projekata i želja, interesa i ukusa investitora. Često sa promenljivim uspehom…
Iako su nacisti zatvorili Bauhaus, Mis van der Rou nije smetalo da za njih 1933. godine projektuje zgradu Rajhsbanke.
Kada se projektuje individualna porodična kuća ili privatna poslovna zgrada, arhitekta je imao šanse da se izbori za veći stepen autonomije u kreiranju svog dela. Međutim, kada su investitori bili država ili crkva, te slobode su bile znatno umanjene i bile su uslovljene velikim kompromisima jednog arhitekte prema krunisanim glavama, predsednicima ili crkvenim velikodostojnicima. Arhitektura više nego bilo koja druga grana umetnosti, počiva na odrazu prostorno-vremenskih okolnosti u kojima nastaje. Iskazati duh jedne epohe na javnim zdanjima bila je neka vrsta dužnosti svakog investitora. Naročito je bilo teško ako se poslovalo sa tvrdokornim, konzervativnim, autoritarnim i radikalnim moćnicima, koji su svoje političke ideje nastojali da iskažu kroz jedan upečatljiv arhitektonsko-urbanistički izraz. U koliko je autor delio takva mišljenja, ili se lakše prilagođavao uslovima, arhitektura je nesmetano jednostavnije nastajala, a arhitekta gotovo uvek dobijao epitet – režimski.
Svaki arhitekta je ličnost za sebe, pa su i stavovi arhitekata po ovom pitanju podeljeni. Kreću se od veoma isključivih arhitekata, koji ne žele da prave neke veće kompromise po pitanju svoje arhitekture i stvaraju isključivo za klijente koji poseduju određenu svest i umetnički senzibilitet, do onih koji stvaraju isključivo po ukusu investitora. Možda se nekome ne dopada nečija arhitektura, ali „režimski arhitekta“ je gotovo uvek morao biti odličan stručnjak, pa se i uspeh njegovih dela gotovo nikada nije dovodio u pitanje. Jedini uslov koji je morao biti ispunjen jeste da je arhitekta morao biti blizak vlasti, a ponekad i da se direktno uključuje u politiku. Nekima je čak uspevalo da budu politički neutralni, a da opet sa uspehom posluju s vladajućim političkim aparatom.
Kao najbolji primer u svetu, uzeo bih arhitektu Mis van der Roa. Za razliku od njegovog savremenika, arhitekte Alberta Špera, koji je svoju karijeru izgradio projektujući totalitarnu arhitekturu Trećeg rajha, Mis nije baš birao investitora za kojeg bi radio. Njemu je kao jednom od pokretača, kasnije i direktora škole Bauhaus, bilo važno da promoviše postulate moderne arhitekture, u nekom od prihvatljivih oblika. Jedno od prvih značajnijih Misovih dela bio je spomenik streljanim nemačkim komunističkim liderima Karlu Libnehtu i Rozi Luksemburg, koji je izveden 1926. godine. Bio je to ekspresionističko-kubistički memorijal, s jasnim obeležjima komunističke ideologije.
Iako su nacisti zatvorili Bauhaus, Misu nije smetalo da za njih 1933. godine projektuje zgradu Rajhsbanke. Potpuno pročišćen modernistički projekat sa izvesnom crtom monumentalizma. Naravno, u posleratnom periodu doživljava krešendo svojim poslovnim zgradama, izvedenim u čeličnom konstruktivnom sistemom, obloženom staklenom zid-zavesom, od kojih je najznačajnija zgrada Sigram, dovršena 1958. godine. Ove zgrade ubrzo postaju jedan od glavnih motiva posleratne internacionalne moderne i vizuelni identitet kapitalističkog sveta na čelu sa SAD-om.
Brašovanov iskorak ka politici totalitarnih režima
Imamo i mi jedan ovakvog genijalnog autora, koji čak nije ni birao arhitektonski stil u kojem je projektovao, jer je u svakom podjednako kvalitetno izvodio vredna ostvarenja. U pitanju je arhitekta Dragiša Brašovan. Mnogi ga pamte po biserima međuratne moderne, poput zgrade BIGZ-a ili Komande ratnog vazduhoplovstva, ali i posleratne moderne kao što je hotel Metropol. Međutim, mnogima promiču njegova odlična ostvarenja u nekoj od varijanti eklekticizma, poput sokolskog doma u Zrenjaninu ili kuće političara i industrijalca Đorđa Genčića (današnji Muzej Nikole Tesle).
Brašovan je dobio zadatak da reši savsku obalu sa pristaništem. Odličan projekat, iako u duhu totalitarnog monumentalizma.
Nakon uspona totalitarnih režima u Evropi, Brašovan 1936. godine izvodi palatu Dunavske banovine u Novom Sadu, čija arhitektura se ugleda na ostvarenja nastala u tadašnjoj fašističkoj Italiji. Možda još značajniji iskorak ka politici totalitarnih režima, predstavlja Brašovanova saradnja sa arhitektom Trećeg rajha, Vernerom Marhom, koji je 1941. godine izradio projekat rekonstrukcije Beogradske tvrđave za potrebe olimpijskog stadiona i drugih pratećih objekata. Brašovan je tada dobio zadatak da reši savsku obalu sa pristaništem, koja se protezala od podnožja Beogradske tvrđave, duž savske obale prema Čukarici. Ostao je sačuvan likovni prilog segmenta koji obuhvata deo Savskog amfiteatra, u kojem su raspoređeni monumentalni objekti sa naglašenim arkadnim lukovima, kao glavnim motivom koji je zastupljen od trijumfalne kapije do trema zgrade lučkih magacina. Odličan projekat, iako u duhu totalitarnog monumentalizma, ali pomalo neočekivan jer nastaje gotovo u isto vreme kada i zgrada BIGZ-a.
U suštini, za jednog dobrog arhitektu nije preterano važno ko je poručilac njegovog dela. Dok nastaje kvalitetna arhitektura, najvažnije je da arhitekta poseduje sposobnost pronalaženja potencijalnog investitora, dovoljno prosvećenog da prihvati njegove ideje, koje moraju biti na nivou projektnog zadatka. U slučaju javnih objekata, da autor bude u toku sa aktuelnim dešavanjima, ali po mogućstvu bez privatnog političkog angažovanja, čime ne ugrožava svoj profesionalni integritet. Veoma teško, ali ne i neizvodljivo.
[accordion title=“O autoru teksta“ close=“0″]
Marko Stojanović, diplomirani istoričar umetnosti, vlasnik je jedinstvenog showrooma Shamliza u Beogradu. Aktivno se bavi temama arhitekture i urbanizma u glavnom gradu.[/accordion]
