Do stana u Beogradu može da se dođe i po tri do pet puta nižoj ceni od prosečne – za 300 do 500 evra po kvadratu.
Takav stan građani mogu da dobiju pod uslovom da se udruže i praktično sami budu investitori zgrade u kojoj će kasnije živeti. Članovi inicijative „Ko gradi grad“ čvrsto veruju da je to ostvarivo.
Ideja je da pokušamo da vidimo da li postoji mogućnost da se dođe do stana iako se nema novca onoliko koliko je potrebno da se digne kredit. Zamislili smo da grupa ljudi organizuje zajednički troškove i resurse i tako bi se rešila pojedinačna i kolektivna stambena pitanja – kaže Marko Aksentijević, jedan od autora projekte „Pametnija zgrada“, koji je osmislila inicijativa “Ko gradi grad“. Inicijativa je, kako kaže, pokrenuta u decembru, kada je organizovan prvi skup.
– Tada se pojavilo 30-ak ljudi koji su zainteresovani za taj eksperiment. Pričali smo o motivima i rizicima. Ljudi su skeptični da se upuste u nešto s drugim ljudima koje ne poznaju dovoljno dobro. Više veruju sebi da mogu da otplate skup kredit nego drugima. Zato je bilo teško da se i ranije na ovaj način dođe do krova nad glavom – smatra Aksentijević.
“Ko gradi grad” sada pokušava da nađe pravi model kako bi to moglo da funkcioniše, budući da nijedan takav projekat nije realizovan.
– Ne znamo kako će i šta će ispasti na kraju, ali razmišljamo kako je najbolje to organizovati, urediti odnose itd. Niko se nije bavio sličnim pitanjima ranije i načeli smo neke teme koje su važne za ulaženje u taj projekat, poput toga kolika je realna cena građevinskih radova, da li to košta manje nego što se obično plaća, kako nabaviti sve dozvole da bi se legalno ušlo u ceo taj proces – navodi Aksentijević.
Kooperativnu gradnju nije izmislila inicijativa “Ko gradi grad”. Taj model postoji u mnogim zemljama, na primer u Francuskoj. Stambene zadruge sličnog tipa su postojale i u nekadašnjoj Jugoslaviji.
Svako ulaže koliko ima
Koliko bi ko novca morao da uloži u taj stan trebalo bi da bude dogovor grupe koja se okupi. “Svako bi ulazio s novcem koji poseduje, a prebijale bi se stvari i na drugi način. Neko, na primer, može da donese više materijalnih resursa, neko više vremena da juri dozvole, neko više ekspertskog znanja. Grupa treba da se dogovori i na koji način će meriti resurs kojim neko raspolaže”, kaže Aksentijević
(24 sata)
