Zelenilo uzvraća udarac: Kako izgleda grad koji je napušten pre 100 godina

Gradom koji je nekada vrveo od života danas odjekuju samo koraci radoznalih turista, uglavnom nesvesnih velikog egzodusa koji se ovde desio pre jednog veka.

Grad Kajakoj (tur. Kayaköy) ima veliku školu vrlo dostojanstvenog izgleda. U njemu postoje uske ulice, oivičene kućama, koje se uvijaju i uzdižu sa obe strane strme doline. U centru grada nalazi se drevna fontana, a tu su i crkve, od kojih jedna, smeštena na vrhu brda, ima pogled od milion dolara na plavi Egej.

Ali, tokom najvećeg dela poslednjih 100 godina, u njemu nije bilo ljudi. Jer Kajakoj, u jugozapadnoj turskoj provinciji Mugla, pravi je grad duhova. Napušten od svojih stanovnika i progonjen prošlošću, on predstavlja spomenik zamrznut u vremenu – fizički podsetnik na neka mračnija vremena u Turskoj.

Sa obroncima prošaranim nebrojenim građevinama koje se raspadaju i koje polako guta zelenilo, kao i beskrajnim pogledom na nestale živote, ovaj grad tokom leta izgleda istovremeno fascinantno i zastrašujuće, pod vedrim nebom i žarkim suncem, a ovaj utisak još je jači u hladnijim godišnjim dobima, uvijen u planinske ili morske magle.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Kineski gradovi duhova: Niko nema para da kupi stan

Prisilno preseljenje doprinelo propasti grada

Pre nešto više od jednog veka, Kajakoj, ili Levisi kako je bio poznat, bio je užurban grad sa najmanje 10.000 Grka, pravoslavnih hrišćana, od kojih su mnogi bili zanatlije koji su mirno živeli zajedno sa muslimanima, turskim zemljoradnicima u regionu.

Ali, nedugo nakon preokreta koji se desio po izbijanju Mladoturske revolucije 1908. godine, čije je načelo bilo „Otomansko carstvo Otomanima“, njihovi jednostavni životi bili su naprosto raskomadani.

Tenzije sa susednom Grčkom nakon okončanja grčko-turskog rata 1922. godine dovele su do toga da su obe države sa svoje teritorije iselile ljude koji su bili povezani sa „onom drugom“ zemljom.

Za Kajakoj to je značilo prisilnu razmenu stanovništva sa Turcima islamske veroispovesti koji su živeli u Kavali, u današnjem grčkom regionu Makedonije i Trakije. Međutim, novopridošli muslimani navodno nisu bili previše zadovoljni svojim novim domom, te su brzo krenuli dalje i tako nesvesno doprineli propasti Kajakoja.

Većina novopridošlica nije volela da živi u Kajakoju jer su zidovi kuća bili ofarbani u plavo, navodno da bi se odagnale škorpije ili zmije.

Među malobrojnim naseljenicima koji su ostali bili su baka i deka Ajsun Ekiz, čija porodica danas drži mali restoran blizu glavnog ulaza u Kajakoj, nudeći osveženje turistima koji dolaze da razgledaju grad. Priče o tim teškim godinama prenosile su se kroz generacije.

„Grci su plakali jer nisu hteli da odu, rekli su mi baka i deka“, kaže za CNN Ekiz, koja posetiocima sada prodaje ručno izrađeni nakit. „Neki su čak ostavili svoju decu da ih čuvaju njihovi turski prijatelji jer su mislili da će se vratiti. Ali nisu, nikada,” dodala je ova Turkinja.

Ekiz kaže da je porodica njenih predaka bila pastirska, te su se baka i deka i njihova deca lako prilagodili životu na ivici grada. Većina njihovih „transplantovanih“ sugrađana, navodi ona, nije volela da živi u Kajakoju jer su zidovi kuća bili ofarbani u plavo, navodno da bi odagnale škorpije ili zmije.

Delovi te plave boje i dalje se mogu videti na preživelim zidovima oko 2.500 kuća koje čine Kajakoj, iako je i nekoliko drugih ukrasnih detalja „preživelo“ nakon decenija u kojima su bili prepušteni zubu vremena.

Tokom godina, malter sa fasada počeo je da se kruni pa su ostali goli zidovi.

Ipak, ono što je preostalo još uvek vredi istražiti kao svedočanstvo koje govori o drevnom načinu života na ivici modernog doba.

Džejn Akataj, koautorka knjige „Vodič kroz Kajakoj“, kaže za CNN da je jedan od razloga za napuštanje grada možda bila opipljiva tuga koja se nadvila nad ovim mestom nakon tragičnih događaja iz 1920-ih.

Priroda je takođe odigrala svoju ulogu u nestanku karakteristika grada koje su bile načinjene ljudskom rukom. „Bilo je zemljotresa, bilo je nepogoda. Klima, vreme, kišne oluje… sve je to uticalo na ovo zanimljivo mesto“, kaže ona.

„A takođe, tokom godina, malter koji ove kuće drži na okupu počeo je da se kruni, a stvari se raspadaju ako se ne brinete o njima“, dodala je Akataj.

Većina kuća, izgrađenih u veku pre napuštanja grada, sada je ostala bez krova, a njihove urušene zidove „oživela“ je bujna vegetacija.

Danas posetioci plaćaju ulaznicu od tri evra u malom kiosku na glavnom putu pre ulaska u Kajakoj. Znakovi na ulazu u turski grad duhova pokazuju gde se nalaze škola, crkve i česma, te zaista vredi izdvojiti nekoliko sati da biste sve to obišli.

Sa malo posetilaca osim povremenih grupa turista tokom špica sezone, ovde je lako pronaći vreme za osamu, zamišljajući kako je grad nekada vrveo životom, i to ne samo na starom gradskom trgu, gde su se lokalni muškarci okupljali da piju čaj i razmenjuju priče.

Šuma među zidinama

Većina kuća, izgrađenih u veku pre napuštanja grada, sada je ostala bez krova, a njihove urušene zidove „oživela“ je bujna vegetacija. Ako se bolje zagledate u fotografije, moći ćete da vidite kako zelenilo zapravo pokriva ceo grad. Po svemu sudeći, ovde će jednog dana biti šuma koja raste između zidina.

Neke od kuća imaju jame u svojim podrumima, koje su se nekada koristile za štavljenje kože – obućarski zanat je ovde bio uobičajena profesija.

Mnoge pak još uvek imaju netaknute cisterne – ključne za skladištenje vode u gradu bez vodovoda. „Voda za piće se nosila na magarcima“, kaže Ekiz.

Ona se takođe s nelagodom priseća kako su stanovnici, u nedostatku odgovarajućih sanitarija, koristili isečenu staru odeću umesto toalet papira. Nakon što bi „poslužile svrsi“, te krpe bile bi spaljivane kao gorivo ili razbacivane po baštama kao đubrivo.

Uprkos svemu, Ekiz kaže da je Kajakoj bio relativno prosperitetan grad, te da je nekada bio glavno komercijalno središte ove oblasti, nadmašujući obližnju luku Fetije – koja je sada napredan urbani centar i popularna turistička destinacija.

Svaka kuća pažljvo udaljena od suseda

Iako je ovo očigledno bila blisko povezana zajednica, Ekiz naglašava da je svaka od ovdašnjih dvospratnica pažljivo udaljena od svog suseda. „Sve kuće su izgrađene tako da niko nikome ne blokira sunčevu svetlost“, kaže ona.

Jedna od najistaknutijih zgrada u gradu je Gornja crkva, velika struktura izbledelih ružičastih zidova od štukature i sa bačvastim plafonima. Nažalost, zgrada je zapečaćena zbog svog oronulog stanja, iako se u privlačnim pogledima na nju može uživati iz više uglova.

Na najvišoj unutrašnjoj tački grada, ruševine stare škole u Kajakoju pružaju pogled na glavnu crkvu i kuće ispod. Danas se na stubu iznad zgrade vijori turska zastava.

Posmatrajući ovu scenu, Jigit Ulas Oztimur, turista iz turske prestonice Ankare, opisuje Kajakoju kao „mračno ogledalo naše prošlosti“.

„Ovo je nekad bilo hrišćansko selo, a ono što sada vidimo je gorak odraz onoga što se dogodilo“, kaže on. „A pošto je većina zgrada netaknuta, možete osetiti kakav je život bio ovde“.

Odražavajući kulturu onih koji su ovde živeli, manja crkva podseća na klasične male strukture koje se često nalaze iznad sela na grčkim ostrvima.

Iako u gradu postoje obeležene pešačke staze, lako je izgubiti se lutajući pustim Karakojem, a tome doprinose i neke od uličica koje se najednom pretvaraju u ćorsokak. Otvorena vrata i stepeništa mame na svakom uglu, iako se zbog oronulog stanja mnogih zgrada posetioci mole da se uzdrže od ulaska.

Preko doline, krivudavim ulicama, vredi se popeti i do manje crkve, preko strmog uspona kroz stenje i borove šume. Odražavajući kulturu onih koji su ovde živeli, crkva podseća na klasične male strukture koje se često nalaze iznad sela na grčkim ostrvima.

To je mala, skromna zgrada sa kupolastim krovom i nezastakljenim prozorima. Unutrašnjost joj je potpuno prazna, baš kao što je ceo jedan vek prazan i čitav grad u kome su nekad živele vredne grčke zanatlije.