Ingenioznost Stojana Maksimovića videla se još u studentskim danima

Jedan od tvoraca plana Novog Beograda, arhitekta Jovan Mišković Lala, prisetio se u svojim memoarima uspešne studentske saradnje sa velikanom naše arhitekture.

Arhitektonsku javnost u Srbiji u utorak je potresla vest da je u gradiću Nahantu, u državi Masačusets u SAD, preminuo jugoslovenski i srpski arhitekta Stojan Stole Maksimović, van stručnih krugova najpoznatiji kao idejni tvorac ikoničnog Sava centra, ali i projektant zgrade Opštine Novi Beograd.

Ovim tužnim povodom, na adresu naše redakcije javio se gospodin Aleksandar Mišković, koji nam je poslao segment memoara svog oca, arhitekte Jovana Miškovića Lale, u kome je ovekovečena zanimljiva epizoda iz Maksimovićevih studentskih dana koju vam, uz redakcijsku opremu, prenosimo u celosti.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Preminuo arhitekta Stojan Stole Maksimović (1934-2024)

Poznanici još od prijemnog ispita

Na Arhitektonski fakultet beogradskog Univerziteta sam se upisao u jesen 1952. godine, posle položene velike mature u senćanskoj gimnaziji i položenog prijemnog ispita. Naša generacija je bila prva posle rata koja je polagala prijemni ispit, te nas je na godini bilo svega oko 65 studenata, za razliku od prethodnih generacija kada se upisivalo i po 200 do 300 polaznika.

Već na prijemnom sam upoznao Stojana Maksimovića, koji je došao iz valjevske gimnazije, a posle mi je bio prisan kolega, kompanjon u radu, prijatelj pa i kum. To poznanstvo i saradnja u prvoj dekadi prakse, imaće dosta uticaja na moj rad.

Prvo smo neke teže ispite zajedno spremali i polagali. Ali, već u proleće na drugoj godini (pred kraj semestra) smo se dogovorili da uzmemo program raspisanog javnog konkursa za dobijanje idejnog arhitektonskog rešenja za Dom zdravlja u Gradačcu (Bosna) te da pokušamo uraditi taj konkurs.

Dogovor je bio da ja za vreme raspusta taj program ponesem u Adu (moje rodno mesto), a on će po završenom letovanju doći kod mene i onda ćemo prionuti na posao.

Improvizacija usled nedostatka iskustva

Bila je to smela i pretenciozna odluka, jer smo mi odslušali tek četiri semestra na kojima su se predavali samo osnovni predmeti (nacrtne geometrije, matematike, statike, građevinska konstrukcija i sl.), a od projektovanja odslušali smo i odvežbali samo jedan semestar (četvrti) i to „Osnove projektovanja“ koje nam je držao docent Smiljanić.

Stojan je otišao na more, a ja u Adu i poneo program. Ja sam program čitao, pravio neke grafike, šeme, veze pojedinih funkcija, sve to u razmeri 1:200. Nacrtao sam površine pojedinih odelenja. Malo sam proširio i situaciju, nacrtao neke osnove i preseke i tu stao.

Stigao je i kolega Maksimović, ali smo slabo nalazili vremena za rad. Išli smo na Tisu da se kupamo, čitamo štampu i kartali se. No, ipak smo program sad zajednički dobro proučili i već počeli da nešto i skiciramo. Naravno, sve je to bilo rogobatno, ali počeli su da se pojavljuju i prvi obrisi, gabariti, iako je sve to bila improvizacija zato što nismo imali iskustva.

Preturali smo mi i neke časopise i gledali neka rešenja zdravstvenih objekata, ali je sve to bilo bez odslušanih predavanja i bar neke provere kroz vežbe, odnosno grafički rad. Pored toga ja sam spremao i ispit iz „Drvenih konstrukcija“ pa sam i za to morao da angažujem vreme.

Ponovo na okupu

Vreme je brzo prolazilo i došao je septembar. Stojan i ja smo se spremili, stvari utovarili na brod koji je plovio Tisom za Beograd i otputovali, ja da polažem ispit, a Stojan svojoj kući. U Beogradu smo za taj posao zagrejali i kolegu Prvoslava Jankovića.

Ja sam položio ispit i time prebrodio rigorozum za upis ne samo petog, već i šestog semestra, odnosno postao sam kandidat arhitekture, kako se to tada govorilo. Nažalost, ja sam morao da se vratim svojoj kući.

Početkom oktobra, kada je počinjalo predavanje, došao sam i ja u Beograd. Stojan i Prle su na moje veliko čuđenje, izradili rešenje i počeli da ga iscrtavaju na hameru. Pozvali su i mene da im pomognem.

Navalili smo i danonoćnim radom sve listove iscrtali, napisali tehnički izveštaj, kako smo umeli i znali i u poslednjem momentu poslali sa pošte dva zapečaćena rada. Nismo živeli u iluziji da će rad biti zapažen, a ja sam bio svestan da to i nije bio moj rad, iako su me oni potpisali da sam saradnik.

Arhitekta Martinović nas pozva da mu priđemo i čestitajući nam saopšti da smo dobili drugu nagradu na konkursu. On je dobio prvu.

Predavanja i vežbe su uveliko tekli. Bila je već polovina novembra. Vreme je bilo tmurno i kišovito. Stojan i ja smo bili na vežbama baš iz projektovanja kod prof. Zlokovića, a Prvoslav kod prof. Kliske.

Palo je veče i bližio se kraj vežbama. Na vratima sale pojavio se asistent prof. Kliske, arh. Uroš Martinović i upitao da li se tu nalaze studenti Maksimović i Mišković. Neko odgovori da smo tu. On nas pozva da mu priđemo i čestitajući nam saopšti da smo dobili drugu nagradu na konkursu. On je dobio prvu.

To mu je telefonom javio prof. Kliska pošto je bio član žirija. Još nas je zamolio da javimo to Prletu, jer tog dana nije došao na vežbe zbog bolesti. Radosti nije bilo kraja. Naravno da smo odmah odjurili do Prleta.

Stojan i Prle, pa i ja, bili smo najmlađi studenti koji su dobili nagradu na konkursu, pa možda i koji su do tada ikada učestvovali na javnom konkursu.

Ta vest je na fakultetu bila malo čudo. Arhitekta Uroš Martinović nam je rekao da nas je prvo tražio u sali diplomaca, pa zatim u sali apsolvenata, pa je išao kod studenata devetog semestra, pa kod studenata sedmog semestra, ali nas tamo nigde nije bilo. Neko mu iz grupe sedmog semestra reče da smo mi studenti petog semestra.

Neshvatljivo, do tada su na konkursu ponekad učestvovali studenti završne godine ili apsolventi. Stojan i Prle, pa pošto je pisalo i moje ime, znači i ja, bili smo najmlađi studenti koji su dobili nagradu na konkursu, pa možda i koji su do tada ikada učestvovali na javnom konkursu. To je sve bilo iznenađujuće tim pre što smo svo troje upisali fakultet posle gimnazije, a ne srednjotehničke škole.

To se rasčulo po fakultetu pa i gradu i svi su nam sa dobrom željom čestitali. Radosti je bilo i kada su izašli u „Politici“ rezultati sa našim imenima. Ni nagrada nije bila mala, zanemarljiva, pa sam nešto para i ja dobio, posle toga smo se nas troje nekako još više zbližili.

Sledeće godine, odnosno leta, Stojan je uzeo program za konkurs Dom zdravlja u nekoj hrvatskoj varošici i hteo je da ga radimo zajedno, ali ja nisam mogao da prihvatim pošto sam morao celo leto da radim. Stojan je taj konkurs radio i opet je dobio neku nagradu. Time se već videla njegova buduća sposobnost.