Nema Sartra – nema ni Monmartra: Kako će izgledati Kosančićev venac

Ideja starog plana da se napravi jezgro kulture grada u starom ambijentu prepušteno je slučaju, zbog čega je ambijentalna celina Kosančićevog venca ugrožena.

Kosančićev venac jedan je od najstarijih i najreprezentativnijih delova Beograda. Pored svoje uloge u predstavljanju istorijskog nasleđa Beograda – područja nekadašnje „Savske varoši“, Kosančićev venac je i jedan od najreprezentativnijih činilaca panorame Beograda.

Gledajući Beograd sa novobeogradske strane, posmatrač može vizuelno doživeti hronološki razvoj grada. Panorama počinje Kalemegdanskom tvrđavom, da bi se nakon Pariske ulice ova ambijentalna celina pretopila sa predratnom varoši sa reprezentativnim arhitektonskim objektima iznad kojih se izdiže zvonik Saborne crkve. Pogled prelazi preko Kosančićevog venca do Brankovog mosta, posle kog se ističu objekti modernističke i savremene arhitekture iznad kojih se kao pandan zvoniku Saborne crkve izdiže Beograđanka.

Čitav život Srba na Varoš kapiji

Najveće vrednosti ove zone upravo su komunikacija sa Savom i elementi kulturno istorijskog nasleđa Beograda. Branislav Nušić je područje oko Kosančićevog venca opisao rečima „čitav život Srba je sabran tu, na Varoš kapiji“, upravo uzimajući u obzir činjenicu da su svi elementi grada i svakodnevice – od škole i crkve, preko kafana do groblja bili zastupljeni na ovoj površini.

Planom detaljne regulacije iz 2007. godine, ove vrednosti su bile prepoznate, i urbanističkim parametrima je bila u potpunosti zaštićena ambijentalna celina starog jezgra grada. Od metoda urbane obnove, u tom Planu se prepoznaju rekonstrukcija i revitalizacija, odnosno procesi koji vraćaju celinu Kosančićevog venca u najreprezentativnije stanje. Istim planom predviđeno je oživljavanje prostora oko Memorijalnog centra Narodne biblioteke prema projektu Borisa Podreke, kao i uvođenje novih objekata kulture koji ujedno formiraju i vidikovac ka reci.

Upravo je Plan detaljne regulacije iz 2007. godine težio stvaranju mesta komunikacije ove istorijske celine sa njenim prolaznicima.

Odsustvo raznovrsnosti sadržaja na ovoj lokaciji za Beograđane stvara sliku Kosančićevog venca kao gotovo mitskog, sakralnog mesta koje se obilazi sa posebnom dozom svečanosti, za šetnju kroz neku raniju epohu, ali koja ostaje nedodirljiva u svojoj lepoti. Upravo je Plan detaljne regulacije iz 2007. godine težio stvaranju mesta komunikacije ove istorijske celine sa njenim prolaznicima.

U čitanju plana toliko se šarenoliko opisuje kulturno nasleđe zone Kosančićevog venca, da je gotovo nemoguće ne pomisliti na Monmartr kao smernicu za oživljavanje ove ambijentalne celine. U urbanističkom projektovanju, to bi moglo da se prevede kao otvaranje površine Narodne biblioteke kao memorijalnog platoa, omeđenog malim slikarskim ateljeima i ugostiteljskim objektima prilagođenim potrebama Univerziteta umetnosti.

Međutim, kako u našoj planerskoj praksi ne postoji nivo planiranja između Plana detaljne regulacije i arhitektonskog projekta, Plan je ostao kao opisna struktura, sa tabelarnim bilansima površina, čime se razrada ostavlja na milost i nemilost arhitektama i investitorima.

Stariji i lepši Kosančićev venac

Planom detaljne regulacije predviđeno je kreiranje 9.372 kvadrata objekata javne namene, na osnovu čega su jedan za drugim nizani arhitektonski konkursi za Memorijalni centar, Gradsku galeriju i Đumrukanu.

Veliki problem ovakvog postupka planiranja ogleda se u preteranoj heterogenosti arhitektonskih rešenja, koja pojedinačno u potpunosti odgovaraju uslovima pojedinačnih konkursa, ali u celini stvaraju previše vizuelnih informacija koje odstupaju od ambijentalne celine Kosančićevog venca. Namera da Kosančićev venac počne da komunicira sa posetiocima, rezultirala je preteranom, neusaglašenom komunikacijom.

U prostorima poput Kosančićevog venca, najoptimalnija arhitektonska rešenja mogu se kreirati metodom interpolacije – „umetanja“ novih objekata na način na koji se oni uklapaju po svojim gabaritima ili materijalizaciji sa okruženjem.

Ipak, to u domaćoj praksi otvara novu vrstu problema, vezanu za potrebu da se određeni delovi grada prave kao „stariji i lepši“, a da objekti koji nemaju odrednice susednih objekta postaju dominantne. U stvaranju „starijeg i lepšeg“ Beograda, prva asocijacija su istovetne luksuzne bele višespratnice sa kovanim gvožđem koje su rasute po celom gradu.

Stil ovih zgrada može se možda povezati sa Parizom, eventualno Bečom, ali u Beogradu predstavlja izmišljanje tradicije, na način koji u arhitektonskom oblikovanju Beograda nikad nije postojao. Upravo jednim takvim objektom počinje potez obuhvaćen Izmenom i dopunom Plana detaljne regulacije Kosančićevog venca.

Izmene i dopune

Prema izmenama Plana, koje su sada u fazi Javnog uvida, fokus je na definisanju objekata i kompleksa javnih službi, odnosno objekata kulture, i na formiranju mreže saobraćajnica, koje će posebno sa aspekta pešačkog i biciklističkog kretanja doprineti povezivanju Kosančićevog venca i Karađorđeve ulice.

U valorizaciji objekata, deset objekata je valorizovano kao „objekat bez vrednosti sa stanovišta službe zaštite“.

Objekti javnih službi, međutim, nisu definisani detaljnije na osnovu prethodnog plana, već kroz integraciju konkursnih rešenja. Ovakav proces možda ne bi bio problematičan, da konkursi nisu sprovedeni potpuno nezavisno jedan od drugog. Iz ambicije arhitektonskih biroa da samo njihov objekat predstavlja kontrast istorijskom okruženju, dobija se jak front savremene arhitekture koji menja hronološku panoramu grada.

U ovakvim procesima veoma je teško pronaći tačnu meru između vraćanja ambijenta u prvobitno stanje i uvođenja savremenih arhitektonskih poteza. Ipak, ovome je morala da prethodi integralna studija, na osnovu koje bi se razrađivali segmenti.

U ovom delu procesa, najvažniju ulogu imaju Republički zavod za zaštitu spomenika kulture i Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. Valorizacija postojećeg građevinskog fonda, kao i prepoznavanje arheoloških lokaliteta, morali su biti dominantan faktor izrade Izmena i dopuna Plana detaljne regulacije.

U valorizaciji objekata, deset objekata je valorizovano kao „objekat bez vrednosti sa stanovišta službe zaštite“. Od ovih deset objekata, četiri čine „neparni“ ulični front Kosančićevog venca (Kosančićev venac 21, 25, 27 i 31). Iako pojedini objekti jesu lošeg boniteta, upravo je posledica ovakve valorizacije objekata kreiranje površine za stanovanje, koju će ispuniti „stariji i lepši“ objekti, koji kao da se rugaju stvarnom istorijskom okruženju.

Prema istoj valorizaciji, kao objekti bez vrednosti prepoznati su i objekti koji formiraju front Karađorđeve ulice, odnosno četiri objekta između Velikih i Malih stepenica. Među njima se izdvajaju Fakultet primenjenih umetnosti i mesto nekadašnje Đumrukane, koji čine veliki procenat „donje zone“ panorame Beograda.

Istorijske panorame Beograda kakvu znamo više neće biti, a otvoriće se prostor za investitorsku gradnju.

Od romantične vizije beogradskog Monmartra, ako se usvoji ovakva valorizacija objekata, možda neće ostati ništa. Skoro pa se može reći da će stari objekti postati raritet u ovoj zoni. Ako se govori o ulozi oba zavoda za zaštitu spomenika, u kontekstu ovog plana, bilo je neophodno da se striktno definišu smernice, za šta zavodi imaju ovlašćenja, ali izgleda da nisu spremni da ih primenjuju.

Istorijske panorame Beograda kakvu znamo više neće biti, a otvoriće se prostor za uvođenje savremenih objekata koji neće nužno afirmisati ambijentalnu celinu. Posmatrano iz ugla estetike, jedan objekat koji kontrastira okruženju može istaći i vrednosti postojećih objekata i sopstvenu savremenost, međutim kada je takvih objekata više, stvara se vizuelna disharmonija.

Iako je na konkursu za Gradsku galeriju i objekat na mestu Đumrukane arhitektonski biro ARCVS ponudio rešenja koja su ujednačenog vizuelnog jezika i materijalizacijom komuniciraju sa Kalemegdanskom tvrđavom, različitim vrednovanjem rešenja na konkursima došlo je do odabira objekata koji čak ni međusobno, a tek u vezi sa celinom Kosančićevog venca – nisu usklađeni.

Javni prostori u milosti projektanata

Povezivanje Kosančićevog venca sa Karađorđevom ulicom jedna je od starijih težnji u povezivanju Beograda sa obalom. Novim planom predviđeno je jasno definisanje poteza ulice Male stepenice, kao i uvođenje kosih liftova uz Velike i Male stepenice, kojim će biti olakšano savladavanje uspona. Zbog neposredne blizine Laguma i arheoloških lokaliteta, možemo da se nadamo da će Zavod za zaštitu spomenika učestvovati u ovom procesu kako ne bismo dobili reprizu epizode sa Gondolom.

Srećom, konkursna rešenja arhitektonskih biroa ARCVS i Zabriskie su vrednost zelenila u nekoj meri ipak prepoznala.

Kao i obično u savremenim planovima u Beogradu, javni prostori i zelenilo zauzimaju mali procenat lokacije, i to koncipiran kao zelenilo uz pešačku promenadu, koja zasigurno neće biti zelena površina. Iz ugla planerske struke, napravljen je propust, odnosno prepušteno je arhitektama da u okviru projekata integrišu zelenilo. Srećom, konkursna rešenja arhitektonskih biroa ARCVS i Zabriskie su vrednost zelenila u nekoj meri ipak prepoznala, ali to je moglo i da se ne desi, zbog čega je Planom ovaj aspekt morao da bude detaljnije pokriven.

U konkursnim rešenjima objekata primetna je težnja za kaskadiranjem terena prema reci, čime se dobija kontinuirano prožimanje pešačkih trasa i objekata. Pobedničko rešenje objekta Đumrukane, studija Zabriskie, iako bespotrebno megalomansko u svom volumenu, prosečeno je pešačkim vezama koje prolaze uz objekat i povezuju Velike stepenice sa novoplaniranom promenadom. Potreba projektanata da njihov objekat učestvuje u funkcionalnom povezivanju Kosančićevog venca i Karađorđeve ulice doprinela je kvalitetnoj dopuni oskudne mreže pešačkih poteza koju nudi Izmena plana detaljne regulacije.

Na sličan način rešene su pešačke komunikacije i u sklopu objekta Gradske galerije. Podražavanjem kalemegdanskih bedema u sklopu savremene arhitektonske forme dobija se pešačka veza između Kosančićevog venca i Karađorđeve ulice, koja formira vizuelnu celinu sa tvrđavom. I na ovom primeru, pukim slučajem u urbanističkom planiranju, i prepoznavanjem ambijentalnih vrednosti od strane projektanata, pešačke saobraćajnice su sprovedene na kvalitetan način, znatno promišljenije nego što to nudi Izmena plana.

Nema Sartra – nema ni Monmartra

Urbanističko planiranje u Beogradu odavno ne ispunjava svoje osnovne funkcije i pravi propuste u izmenama čak i najboljih planova koji su doneti. Ideja starog plana da se napravi jezgro kulture grada u starom ambijentu prepušteno je slučaju (ili nizu slučaja), zbog čega je ambijentalna celina Kosančićevog venca ugrožena.

Uprkos težnji da se definišu pešačke putanje i javni objekti, izmena plana detaljne regulacije nije gotovo ništa detaljno regulisala, kao da ni u jednom momentu prostorni obuhvat izmene nije sagledan kao jedinstvena celina. Možda je ovo mogao biti samo „Plan detaljne regulacije kosih liftova na Velikim i Malim stepenicama“, pa da se o arhitekturi i ne govori, ali ako je arhitektura javnih objekata jedan od predmeta ovog plana, njoj se moralo pristupiti integralno, uzimajući u obzir sve aktere prostora.

Tek bi onda možda postojala mogućnost da se panorama Kosančićevog venca ne pretvori u haotičnu sliku koja više podseća na razbijeni kaleidoskop nego na celinu koja svedoči o postepenom razvoju i širenju grada.

Beograd verovatno treba da ima svoj Monmartr, ali za sada se čini da to ipak neće biti Kosančićev venac.

„Pošo Sartr na Monmartr“ – al’ ga nije našao.

Kad ste već ovde…

• Čemu služi zelenilo u gradu i zašto mora da postoji