Arhitekta koji je odlučio da postane umetnik – Nikola Mihajlović Kori
Od đaka koji je maštao da upadne na budžet, preko inženjera koji je dobio otkaz, do jednog od najpoznatijih domaćih umetnika – ovo je priča o Koriju.
Nikola Mihajlović Kori jedan je od vodećih street art stvaralaca u našoj zemlji. Njegovi radovi se nalaze na zidovima gradova u Srbiji, regionu i svetu, a njegovi murali i slike krase mnogobrojne stanove i kancelarije širom sveta.
Razgovarali smo s Nikolom o njegovim počecima, o tome kako i zašto je napustio arhitektonsku profesiju, te o prekretnicama u karijeri i njegovom prepoznatljivom senzibilitetu.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
- Anamorfni mural pretvorio montrealsku ulicu u peščanu dinu
- Arhitektonske skulpture izvedene od samo jednog lista papira
Šta te je nagnalo da kao osnovac prvi put uzmeš sprej u ruke?
Najviše su to bili grafiti i tagovi koje sam viđao po gradu, kao i oni koji su se pojavljivali u domaćem časopisu Extreme Sport, gde je u svakom broju predstavljana i naša grafiti scena.
Vozio sam roške, slušao rep i hip-hop i dobar deo dana provodio na ulici. Grafiti su bili neizostavni deo tadašnje subkulture, kao i danas.
Odakle potiče nadimak Kori?
Nadimak mi je ostao iz Counter Strikea, od prvog srednje. Tada sam bio fan Slipknota. Mislim da je to bilo 2001. godine.
Nisam imao jasnu viziju o svojoj budućnosti kao arhitekte, ja sam spontan tip.
Kako se tvoj stil razvijao tokom tinejdžerskih godina?
Teško. Nisam imao dovoljno novca da izlazim na zidove tako da sam većinu svojih piseva uradio na papiru. Takva situacija me je ohladila od cele priče tokom srednje, da bih se kasnije na faksu vratio na zid, ali ovog puta u nešto drugačijoj formi.
Sa spreja i grafita sam prešao na valjak i ekstender i velike formate – murale. U isto vreme sam eksperimentisao i sa drugim street art tehnikama: stencilima, cut outovima, plakatima, stikerima…
S kakvim nadama si upisao arhitektonski fakultet?
Da ću da upadnem na budžet i očistim u roku, što se i dogodilo. O ostalom sam razmišljao u hodu. Nisam imao jasnu viziju o svojoj budućnosti kao arhitekte. Ja sam spontan tip.
Kako je došlo do “prekretnice” – da napustiš rad u struci i počneš da živiš od bavljenja street artom i apstraktnim slikarstvom?
Nakon završenog fakulteta, u struci sam radio godinu dana. Posao mi je od starta bio prilično dinamičan, često sam išao na teren, što mi je zaista odgovaralo.
Usledio je period rada u kancelariji za računarom, kada sam shvatio da mi taj tip posla uopšte ne leži. Uvek sam bio osoba od akcije i statičnost me je ubijala.
Dogodilo se tako da zbog određenih okolnosti, a i svojih postupaka, dobijem zaslužen otkaz. Tada sam odlučio da ću probati da živim od sopstvenog stvaralaštva, ma koliko rizično to izgledalo u tom trenutku. Ispostaviće se da je to jedna od mojih najbitnijih životnih odluka.
Odlučio sam da ću probati da živim od sopstvenog stvaralaštva, ma koliko rizično to izgledalo u tom trenutku.
Kada je arhitektonska etika i estetika počela da se preslikava na tvoj stvaralački rad?
Pretpostavljam da se arhitektura uvukla u moj izraz od prve godine fakulteta. Tada nisam toliko obraćao pažnju na njen uticaj da bi vremenom on postajao meni sve primetniji.
Danas sam jako zahvalan na znanju koje sam stekao tokom studija jer mi je ono ne samo definisalo stil, već i omogućilo da problematici intervenisanja u javnom prostoru pristupim kao arhitekta (objektivno, analitično, svestrano…).
U svetu slikanja murala to može biti velika prednost. Sa druge strane, dosta inspiracije crpim iz nauke i tehnologije, prirode, filozofije… Sva lična interesovanja koja me oblikuju kao osobu ostavljaju neizbrisiv pečat u mojim radovima.
Pretpostavljam da se arhitektura uvukla u moj izraz od prve godine fakulteta.
Koliko te pri oslikavanju uličnih murala inspiriše arhitektonsko oblikovanje objekta? S druge strane, koliko te ono sputava?
To je jako dobro pitanje i drago mi je da ste ga postavili. S obzirom da je zid sastavni deo objekta, koji je pak sastavni deo određene urbane ili ruralne matrice, ne možemo ga posmatrati izuzetim iz konteksta okruženja. Samim tim brojni su faktori koji mogu uticati na inspiraciju za rešenje date situacije. Okolni kolorit, forme, kompozicija arhitektonskih elemenata, pa čak i funkcije mogu inspirisati rešenje ali takođe mogu predstavljati i velike izazove.
Kako sam stariji sve više težim da svoj rad sjedinim sa datim kontekstom iako to nije uvek bio slučaj. Mislim da sa godinama pronalazim zadovoljstvo u rešavanju određenih situacija, sistematično, počevši od koncepta pa do finalnog rešenja. Tu nalazim zajedničku liniju sa metodologijom projektovanja u čemu sam oduvek uživao.
Smatram da muralisti imaju veliku odgovornost obzirom da u najvećem broju slučajeva intervenišu u okvirima postojeće, autorske arhitekture. Mislim da bi određena edukacija po tom pitanju bila svima od koristi kako ne bismo više viđali umetničke „nadogradnje“ upitnog kvaliteta na objekte koji nose određenu vrednost. Iskreno, često je sama arhitektura ta koja je upitna i koja sugeriše umetniku da je zanemari.
Kako sam stariji sve više težim da svoj rad sjedinim sa datim kontekstom.
Koliko slobode ima umetnik kada radi striktno po narudžbi, na primer, oslikavanje enterijera privatnog stana?
To zavisi isključivo i pre svega od umetnika, a zatim od klijenta. Nisu pristupi isti kod svih umetnika. Neki će češće raditi na temu koju zada klijent, neko će raditi po referenci na kojoj klijent insistira, dok će drugi pak raditi isključivo svoj stil i klijent će ih zvati da bi dobio autentični rad baš tog umetnika.
Mislim da se svaki umetnik u nekom delu svoje karijere susreće sa svim ovim scenarijima i to je normalno. Dosta toga zavisi i od finansijske situacije, jer ona često primorava da biramo projekte koje možda ne bismo ni radili, ali svakako sa vremenom i iskustvom broj takvih se smanjuje i sve više imamo prilike da radimo svoju autentičnu umetnost.
Na kraju je do samog umetnika da izabere kojim će se putem kretati, da li putem novca ili putem sopstvenog ostvarenja kroz umetnički izraz. Mislim da ja spadam u ovu drugu grupu.
Koji je bio tvoj najzahtevniji street art projekat do sad i zbog čega?
Definitivno bih tu izdvojio oslikavanje objekta KC Abrašević u Mostaru 2021. godine. Oslikavao sam dve strane objekta, ali ovde pričam o dužoj strani koja izlazi na dvorište.
Zid sa te strane ima dosta pratećih elemenata: otvore, stubove, nadstrešnice, stepenište, ogradu, nepravilnih je dimenzija i oblika, različitih materijalizacija, neusklađenih formi, ne sagledava se lepo… Veoma zahtevan zadatak koji sam probao da rešim intuitivno.
Sada, sa ove vremenske distance, mogu reći da sam oko 80% bio uspešan u tome. Mislim da je kompleksnost zadatka zahtevala sistematičniji pristup od onog koji sam ja primenio.
U čemu leži draž stvaranja na ulici, pred “publikom”? Koje su pak dobre strane rada u ateljeu?
Stvaranje na ulici je stvarno nezamenljivo iskustvo. Pre svega, čovek je tu jako aktivan, to je iscrpljujuć fizički posao koji zahteva određenu kondiciju, što meni odgovara. Ovde pričam uglavnom o većim projektima. Tu je, naravno, draž boravka na otvorenom, sunce, vetar, kiša, crvkut ptica ili brujanje motora, ljudska graja…
Ambijent je uvek živ i poseduje određenu atmosferu koja postaje sastavni deo rada. Izraženiji je osećaj slobode zbog kog smo svi mi i počeli da crtamo na ulici. U isto vreme, tu je i taj osećaj posebnosti kome doprinosi činjenica da radite nešto drugačije i nesvakidašnje i da ste vi u punoj kontroli nad tim procesom, dok ljudi oko vas uglavnom funkcionišu po ustaljenim pravilima. Ukoliko nas je više na zidu sve je toliko puta bolje. Ti momenti su zaista dragoceni.
Rad u ateljeu je potpuno drugačiji od onog napolju. Tu ste uglavnom sami sa sobom i svojim mislima, jako je ličan, intiman. Na neki način vi meditirate dok radite u ateljeu. Udubljujete se u rad i izoštravate fokus, dok u glavi prolazite kroz samoopservaciju. Može se reći da deluje terapeutski. Tu ste slobodni da radite šta god i kako god želite. Najčešće tu nalazite napredak u svom izrazu i tehnikama, koji kasnije pronalazi svoje mesto i na zidu.
Transmutacija je zaokružila moje dotadašnje stvaralaštvo i stavila tačku na jedan, a otvorila vrata drugom periodu.
Kako danas, nakon skoro godinu, dana gledaš na izložbu Transmutacija? Jesi li zadovoljan reakcijama?
Verujem da je ta izložba jedna od bitnijih prekretnica u mom stvaralaštvu. Prošao sam kroz sito i rešeto radeći na njoj. Dao sam sve što jesam u te radove i pronašao stvari u sebi koje do tada nisam bio otkrio. Bilo je potrebno dosta energije, želje i volje kako bih je kompletirao. U smislu stila i izraza, Transmutacija je zaokružila moje dotadašnje stvaralaštvo i stavila tačku na jedan, a otvorila vrata drugom periodu.
Ne mogu opisati koliko sam zadovoljan otvaranjem, reakcijama ljudi, posećenošću, medijskom propraćenošću i opštim utiscima. Zaista sam osetio da sam napredovao u svakom smislu i dobio motivaciju da nastavim još jače.
Veliko hvala svima koji su me podržali u toku stvaranja, na dan otvaranja i za vreme trajanja Transmutacije. Videćemo se ponovo.
Novitet će biti taj što ću po prvi put raditi ulje i akril u kombinaciji.
Budući da voliš da istražuješ i eksperimentišeš, možeš li nam otkriti šta nas novo očekuje na tvojoj sledećoj autorskoj izložbi?
Uf, neizbežno pitanje sa nejasnim odgovorom. Iskreno, ni sam nisam siguran. Za sada postoji plan za pripremu izložbe.
Trudim se da sebi obezbedim jesen i zimu za izradu radova. To znači da moram da zaradim dovoljno novca kako bih obezbedio osnovne životne potrebe za taj period. Novitet će biti taj što ću po prvi put raditi ulje i akril u kombinaciji, a što se tiče samog koncepta i radova tu vam ne mogu ništa reći.
Voleo bih da ostanem dosledan i da vas iznenadim. U međuvremenu, možete me pratiti na mom Instagram profilu.
Video: Firma Creative
