Sa beogradskim arhitektonskim dvojcem razgovaramo o nagradama, konkursima, Beogradu na vodi, politici u arhitekturi i mestu matematike u projektovanju.
Ovo je bila važna i uzbudljiva godina za mladi arhitektonski biro AKVS – Anđelu Karabašević i Vladislava Sudžuma.
Dobili su dve prve (za potez Slavija-Manjež i rekonstrukciju nekadašnje zgrade Ložionice), dve druge nagrade (za idejno rešenje paviljona Muzeja savremene umetnosti i za proširenje depoa Narodne biblioteke Srbije) na arhitektonsko-urbanističkim konkursima za četiri prilično osetljive beogradske lokacije i jedno posebno priznanje u Nemačkoj.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
- 5 intervjua iz 2021. godine koje morate pročitati
- Ekskluzivno: Kako će izgledati Ambasada Republike Srbije u Kanberi
Kako se opredeljujete za konkurse na kojima ćete učestvovati?
Konkursi su oduvek bili fokus naše zajedničke arhitektonske prakse. Kada smo počeli da radimo zajedno, pre nešto više od osam godina, oni su nam bili najbolja prilika da samostalno razvijamo sopstvene projektantske veštine i razmišljanje o prostoru, a i da dobijemo šansu da radimo na velikim projektima, što inače kao mladi arhitekti ne bismo na drugi način mogli. U međuvremenu smo uradili oko 40 konkursa u zemlji i u inostranstvu, sa različitim rezultatima.
Najvažnije nam je da su tema i lokacija takve da vidimo da kroz rad na konkursnom rešenju možemo da napredujemo i učimo.
Kada toliko vremena i energije posvećujete nečemu, onda je pravi izbor izuzetno važan. Pre svega razmatramo koliko je konkurs ozbiljno raspisan, odnosno da li su mu se naručioci posvetili onoliko koliko i mi planiramo da mu se posvetimo i koliko se uvek posvećujemo svakom projektu. Najvažnije nam je da su tema i lokacija takve da vidimo da kroz rad na konkursnom rešenju možemo da napredujemo i učimo. Zato radimo širok spektar tema i tipologija. Naravno, kada je u pitanju naš grad, jedva čekamo nove konkurse, pa je ova godina stvarno za nas bila jako značajna.
Na prvi pogled čini se da ste se hrabro odlučili za visoku stambenu zgradu (konkurs Slavija-Manjež u Beogradu), a s druge strane ako je suditi po visinama postojećih objekata na tom potezu, sasvim ste se uklopili u postojeću urbanu siluetu. Predlažete fleksibilnu tipologiju stanova, vodite računa o osunčanju i zelenim površinama… U kojoj meri ovde nastavljate istraživanja polivaletnog stana koja ste počeli na konkursu u Rusiji na kojem ste, 2018, dobili prvu nagradu? Mislim na koncept lake transformacije stambenog prostora, lođe, način provetravanja, osunčanost…
Ideju o polivalentnom stanu razvijamo od 2018, nakon osvajanja prve nagrade na velikom internacionalnom konkursu u Ruskoj Federaciji – Dom Competition – u konkurenciji od oko 700 timova iz celog sveta, ali i kroz nekoliko manjih stambenih konkursa koji su prethodili ovom u Rusiji. I nakon osvajanja prve nagrade nastavili smo saradnju sa Institutom Strelka i klijentom na razvoju projektne dokumentacije, pa se time konstantno bavimo poslednje dve godine. To bi trebalo da bude pilot projekat unapređenja standarda stanovanja na teritoriji cele Rusije, nije vezan za specifičan kontekst, već polazi iznutra, od same stambene jedinice.
Konkurs Slavija-Manjež bila je prava prilika za AKVS da koncept polivalentnog stana razvije u Srbiji.
Od tada smo željno iščekivali priliku da ovaj sistem razvijemo i doprinesemo unapređenju koncepta stana za savremeni život u Srbiji. Konkurs Slavija-Manjež bio nam je prva prilika. Uz jako kompleksan kontekst, raspisom su traženi izuzetno veliki i luksuzni stanovi, što je bila velika razlika u odnosu na pristupačno stanovanje u Rusiji od kojeg je ideja o polivalentnom stanu potekla. U pristupačnom stanu svaki kvadrat mora biti maksimalno iskorišćen, pa koncept stana sa centralnom transformabilnom lođom znači da će prostor uvek delovati veće nego što to zapravo jeste. Odnosno, svaka od prostorija uz lođu može po potrebi da se proširi na prostor lođe, a potpunim otvaranjem lođe ceo stan postaje jedan veliki prostor, što je inače nemoguće u malom stanu uobičajene organizacije.
Međutim, kada su u pitanju luksuzni stanovi, veliki prostor uvođenjem lođe dobija bogatstvo različitih, projektovanih načina korišćenja, tako da stanarima ne nudimo jedan te isti veliki prazan prostor, već im pružamo spektar mogućnosti šta sve taj prostor može da postane u odnosu na trenutne potrebe ili na specifične, pa i egzotične želje svakog stanara. Drago nam je što sistem polivalentnog stana može, u suštini, da unapredi svakodnevni život i iskustvo životnog prostora u širokom rasponu realnih mogućnosti – od pristupačnog do luksuznog stana.
Danas su obrasci stanovanja toliko raznoliki da ne možemo ni sve da ih obuhvatimo i razumemo.
Koliko ste u sve to uključili sopstvena pandemijska iskustva?
Zanimljivo je što je cela priča sa polivalentnim stanom nastala pre pandemije, a daje jako dobre odgovore na novopostavljene probleme. Ovaj stan je bio naša reakcija na velike transformacije u načinu življenja u digitalnom dobu, na to što više ne živimo u porodicama za koje nam je bio potreban određen broj spavaćih soba, zatim kuhinja i trpezarija za zajedničko ručavanje, te dnevna soba za okupljanje.
Danas su obrasci stanovanja toliko raznoliki da ne možemo ni sve da ih obuhvatimo i razumemo, a ko zna koliko će se toga još izmeniti u budućnosti! Na primer, televizor je izgubio svoju ulogu centra okupljanja, jer svi sada imamo svoje male ekrane na telefonima ili laptopovima. Mnogi danas naručuju hranu, umesto da je kuvaju, pa im možda kuhinja ni ne treba…
Beatriz Kolomina, poznata istoričarka i teoretičarka arhitekture, ima jako zanimljivu tezu da je danas krevet postao naše radno mesto – influenseri, frilenseri, blogeri, jutjuberi, programeri… svi oni danas rade iz kreveta. Pandemija je sve ovo samo dodatno naglasila, pa su i neka tradicionalna zanimanja neočekivano doživela transformaciju – iz kancelarije prešlo se na rad u sopstvenoj sobi. Ideja o co-living prostoru postala je jako popularna u svetu i sama za sebe govori koliko se koncept stanovanja promenio.
Kako prevodite sintagmu fokusiranje na atmospheric spatial systems koju koristite na vašem sajtu?
Važno nam je da u svakom projektu razvijemo bogatstvo specifičnih prostornih situacija za različite doživljaje budućih korisnika. To je luksuz koji prostor može da ima, a ne zavisi od budžeta, lokacije ili kvadrature. Dostupan je svakome. Ova potreba vodi svaki naš proces projektovanja – dok oboje ne osetimo da budući prostor može to da ponudi, ne idemo u dalju fazu razvoja projekta. To je izuzetno bitno za buduće korisnike, kao i za sve sledeće faze razvoja projekta – to je energija koja uvek drži projekat, pa se on u procesu implementacije i tokom korišćenja može lako prilagođavati izmenama bilo koje vrste.
Ako sa druge strane nema ljudi koji iskreno veruju u projekat i bore se za njega, on jako teško opstaje.
Koliko ima za vas politike u arhitekturi, odnosno mislite li da uprkos ne uvek povoljnim društvenim i socijalnim prilikama možete da utičete na sliku i identitet grada?
Za značajne promene u slici i identitetu grada, u sferi politike moraju postojati pojedinci koji to iskreno žele. Prvi korak kojim se ta želja iskazuje je, po nama, raspisivanje konkursa, kao najčistijeg procesa zdravog nadmetanja struke. To je put ka novim idejama i preispitivanju ustaljenih obrazaca. Za kvalitetno raspisivanje konkursa potrebno je najmanje godinu dana, značajno ulaganje sredstava i vremena, kao i uključivanje velikog broja stručnjaka iz raznih oblasti. Međutim, konkurs je samo prvi korak, i isti ti pojedinci u politici su od suštinske važnosti i nakon toga, kada konkursom odabran projekat treba uspešno dovesti do realizacije. Naše iskustvo je da – nakon osvojenih konkursa i rada sa privatnim investitorima – ako sa te druge strane nema ljudi koji iskreno veruju u projekat i bore se za njega, on jako teško opstaje.
Uvek se trudimo da konkursni projekat postavimo tako da to bude prostorni sistem koji može lako da odgovori na buduće izmenjene potrebe klijenta.
Šta se dešava nakon osvajanja konkursa?
Svaki konkurs je priča za sebe. Uvek mnogo toga zavisi od ljudi koji su sa druge strane, koje ne poznajete dok radite na konkursnom rešenju. Trenutak kada se kao prvonagrađeni autorski tim upoznate sa timom naručioca, kao i prva razmena žive reči sa njima, za nas je neprocenjivo iskustvo.
Uvek se trudimo da konkursni projekat postavimo tako da to bude prostorni sistem koji može lako da odgovori na buduće izmenjene potrebe klijenta. Taj proces jako dugo traje, jer se potrebe menjaju i ne može sve da se napiše u programu. Kada je prostorni sistem na pravi način postavljen, bilo kakva izmena neće uticati na suštinu našeg rešenja, već će ga dodatno obogatiti.
Takvo nam je iskustvo sa projektom za Ambasadu Republike Srbije u Kanberi, koji razvijamo u sjajnoj saradnji sa Ministarstvom spoljnih poslova, pošto što smo, 2018, osvojili prvu nagradu na konkursu. Takođe, saradnja sa Institutom Strelka i klijentom u Rusiji je jako zanimljiv proces. Sve vreme učimo ruske propise i standarde, i s jedne strane, projekat prilagođavamo njima, a s druge, uvodimo u ruske ustaljene sisteme gradnje neke nove stvari, specifične za naš projekat.
Gradi li se danas samo za bogate?
Čini nam se da se, bar kod nas, dominatno gradi za profit, i da stanovi sve više postaju vid sigurnog čuvanja kapitala, a mnogo manje se razumeju kao nečiji budući životni prostori. Zato se verovatno malo i ulaže u promišljanje same strukture stambene jedinice, odnosno kako taj stan funkcioniše i šta je potrebno za savremeni život u njemu. I dalje se projektuju i grade stanovi po principima koji su ustanovljeni u jednom drugom vremenu, kada se drugačije živelo. Naravno, ima vrednih izuzetaka.
Između socijalnog i luksuznog stanovanja postoji čitava lepeza stanova koja bi trebalo da bude za one koji su negde između. Kakvi se stanovi danas projektuju za tu, prilično šaroliku grupu građana? Mislim na tipologiju, lokaciju, kvalitet arhitekture.
Naš projekat za Rusiju zvanično pripada pristupačnom stanovanju i deo je sistema budućeg unapređenja stanovanja koji je inicirala država. Stanovi su dimenzionisani tako da nisu minimalni, već da odgovaraju potrebama velike grupe građana čije su potrebe između luksuznih i socijalnih stanova. Primera radi, spavaća soba je minimalne površine 12m2 i nije dozvoljeno ići na manju kvadraturu, a kuhinje su u velikom broju stanova postavljene uz centralnu lođu, osunčane su i provetrene, sa kuhinjskim ostrvom u srcu dnevne zone.
Konkursi su zaista najbolja prilika za preispitivanje same tipologije stana i dovoljno su moćna institucija da mogu da podrže suštinske promene u nekim duboko ukorenjenim obrascima po kojima većina nas živi. Privatni investitori se retko osmele da grade nešto novo, pa je najveći broj stanova koji se danas nude iste tipologije kao i stanovi koji su građeni pre pola veka u Beogradu.
Beograd na vodi je toliko veliki zahvat da verovatno niko od nas nije u stanju ni da zamisli domete promene koje ovaj projekat donosi sa sobom.
Ložionica, odnosno budući kreativno-inovativni multifunkcionalni centar, konkurs za koji ste dobili prvu nagradu, nalazi se na potezu Beograda na vodi. Kako razumete taj ogroman urbanističko-arhitektonski zahvat?
Beograd na vodi je toliko veliki zahvat da verovatno niko od nas nije u stanju ni da zamisli domete promene koje ovaj projekat donosi sa sobom i pitanje je da li ćemo za života to moći i da sagledamo. Taj prostor je jako značajan deo grada. Izgrađen je ogroman broj novih stanova i izuzetno velika površina javnih prostora za previše kratak period. Za tako velike zahvate potrebno je vreme da se promisle, istraže, preispitaju, projektuju, preprojektuju, i da u to bude uključen veliki broj stručnjaka raznih profila.
Možemo to uporediti sa Novim Beogradom koji je s druge strane reke, koji se gradio decenijama, imao je urbanistički plan, gradio se blok po blok, i što je najvažnije – raspisivao se konkurs za svaki blok pojedinačno. Arhitekti su se takmičili ko će osmisliti bolji stan za savremeni život u gradu.
Bilo bi lepo da se i danas svi zajedno bavimo stanom i da postoji takva zdrava konkurencija koja bi vodila opštem unapređenju stambene arhitekture. Naravno to je bilo drugačije vreme, tada je gradila država, a danas gradi privatni investitor.
Naša praksa će se širiti nesmetano dokle god budemo bili u stanju da oboje budemo apsolutno uključeni u svaki projekat.
Na vašem zvaničnom sajtu piše da imate osnove, odnosno background u matematici. Gde je mesto matematici u projektovanju? Pretpostavljam da ovde nije reč o umeću računanja.
Oboje smo završili Matematičku gimnaziju u Beogradu i to nam je posebno drag period. Tada smo upoznali ljude koji su nam i dan-danas kao porodica. Zajedno smo učestvovali na takmičenjima iz matematike još od osnovne škole, pa smo verovatno taj takmičarski duh i ljubav prema što jasnijem i boljem rešavanju problema preneli na arhitektonske konkurse. Nama je matematika način razmišljanja, a arhitektura način življenja, tako da se obe oblasti jednostavno preklapaju u svim sferama naših života.
Kad sarađujete sa drugim autorima i biroima, šta vas opredeljuje? Tema, obim posla, slični senzibiliteti…
Otkako smo osnovali studio trudimo se da razvijemo takav sistem rada, da je svakom ko nam se priključi lako da postane deo tog sistema. Smatramo da je važno da se u razvijanju projekta zna hijerarhija, da bi se kreativni proces nesmetano i slobodno odvijao. Tako je svaka saradnja koju ostvarujemo primarno vezana za naš studio i takva da nas dvoje vodimo projekat od početka do kraja i odgovorni smo za njega, a svakog ko dolazi da radi sa nama smatramo ravnopravnim članom autorskog tima. Naša praksa će se širiti nesmetano dokle god budemo bili u stanju da oboje budemo apsolutno uključeni u svaki projekat koji je u toku.
U našem radnom prostoru, uz projektovanje, gaje se biljke, sprema se zdrava hrana, rasklapaju se i sklapaju kompjuteri…
Kaže se da, da biste se bavili arhitekturom morate biti otvorenih očiju i za druge oblasti, od književnosti i filma do filozofije, botanike ili kulinarike, recimo. Imate li vremena za takve stvari?
Naravno, u ovom poslu je jako važno imati interesovanja za druge oblasti, jer što imate više različitih interesovanja, to ste bolji projektant budućih životnih scenarija. U našem radnom prostoru, uz projektovanje, gaje se biljke, sprema se zdrava hrana, rasklapaju se i sklapaju kompjuteri… Težimo atmosferi jednostavnog svakodnevnog života, jer tada nastaje najbolja arhitektura.
Anđela, predaješ na fakultetu. Šta danas treba govoriti studentima o stvarnom svetu, projektovanju, mestu arhitekte, etici, filozofiji, kompromisu…?
Fakultet je sredina u kojoj se razvija arhitektura kakva će u stvarni svet verovatno doći tek u narednim decenijama. Takav vid eksperimenta i suštinskog preispitivanja sadašnjosti je neophodan za opstanak arhitekture, gde arhitekta nije crtač nečijih želja, već borac za kvalitetan prostor koji većina ljudi van ove discipline ne može da sagleda unapred, dok ne dobije priliku da to doživi. Po meni je u budućem suočavanju studenata sa stvarnim svetom najvažnija iskrena i duboko usađena ljubav prema prostoru i borbi za preispitivanje i redefinisanje ustaljenih prostornih obrazaca koji su svuda oko nas.
U mnogim epohama utopija je bila od krucijalne važnosti za promišljanje grada, arhitekture i okruženja, ima li je u ovim vremenima? I da li je potrebna?
Utopiju razumemo kao neophodan savršen sistem u okviru kojeg nastaje projekat, u kojem dok razvijate koncept možete neke faktore da isključite kako biste se fokusirali na ono što je najvažnije u smislu prostornih kvaliteta. Kada se u tom savršenom sistemu razvije projekat i tu dovoljno ojača, onda je spreman da ga suočite sa nesavršenostima stvarnog sveta. Naravno, mora se u svakom trenutku imati svest o tim nesavršenostima, pa u njima čak i pronaći inspiraciju.
