Branislav Mitrović: Radiću konkurse sve dok arhitektonski mislim

Arhitekta sa respektabilnom praksom dugom skoro pola veka i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti govori za naš portal. 

Ima jednu od najdužih i najplodonosnijih profesionalnih karijera kod nas. Projektant je, profesor emeritus, akademik… Poznajemo se još od mojih studentskih dana. Dugo smo se dogovarali za ovaj razgovor. Uvek je nedostajalo vremena. Trebalo je ponešto završiti, otputovati samo na dva dana, dogovoriti…

Ovih dana objavljeni su rezultati konkursa za idejno rešenje Fakulteta muzičke umetnosti. Njegov tim dobio je treću nagradu. Prošlu godinu završio je sa još jednom prvom nagradom na arhitektonskom konkursu, onom za dogradnju depoa Narodne biblioteke Srbije.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Biro AKVS: Projektovanje za stvarni svet budućnosti
• Novi Sad – moderni grad: Kako je urbanistička misao evoluirala od pedesetih godina do danas

Počeli smo o tome u kojoj meri nagrade na konkursu donose i mogućnost izgradnje:

„Konkurse radim da bih imao prilike da se susretnem sa širokom lepezom raznovrsnih projektnih zadataka i programa i na taj način širim svoje projektantsko iskustvo. Konkurs za depo Narodne biblioteke Srbije je odličan primer zbog čega se i rade arhitektonski konkursi, a to je realizacija objekta. Naš tim u ovom trenutku učestvuje u razradi i realizaciji konkursnog rešenja, što je najbolji epilog čitavog procesa“, kaže na početku razgovora za naš portal arhitekta Branislav Mitrović.

Koliko su realizacija doneli konkursi?

Ne bih baš mogao da kažem da su realizacije kao posledica dobijene prve nagrade na arhitektonskom konkursu bile brojne. To je, nažalost, moje iskustvo. Mislim da je procenat realizacija nakon dobijene prve nagrade na arhitektonskom konkursu u mom slučaju ispod deset posto. Naravno, to nije nikada pokolebalo moj odnos prema ovakvom načinu izbora projekta.

Od početka karijere radite konkurse. Učestvovali ste na oko 200 i osvojili preko 120 nagrada. Da li su oni još uvek najbolji način da se pronađe kvalitetno arhitektonsko ili urbanističko rešenje?

Da. Taj rad smatram mojim najdragocenijim profesionalnim iskustvom. Mislim da konkursi jesu najbolji, najdemokratskiji i najkorisniji način da se pronađe kvalitetno ili najkvalitetnije rešenje za određeni arhitektonski ili urbanistički problem. Naravno, govorim o idealnim uslovima – kada imamo dobar izbor radova i kada se na drugoj strani nađe kvalitetan i dobar žiri koji ume da prepozna i pronađe kvalitetan projekat. Ako se svi ti elementi ne slože, konkurs može da bude promašen posao. Mislim da je u celom tom procesu izbora najboljeg rada važna sinergija izmedju žirija i najboljih ponuđenih rešenja. Na primer, ne bismo imali ovakav Muzej savremene umetnosti, nedvosmisleno reperne kuće kako srpske, tako i jugoslovenske arhitekture da nije bilo pronicljivog žirija, u kojem je sedeo jedan Rata Bogojević, koji je u prilično bledim crtežima prepoznao sve skrivene kvalitete jedne, kasnije, nezaobilazne arhitektonske realizacije. Nasuprot časnoj istoriji, pre nekoliko meseci bio je konkurs za malu ekstenziju tog dragocenog objekta naše kulture, gde je nekompetentni žiri doneo skandaloznu odluku koja dramatično devastira postojeći objekat, čije je okruženje i prilikom nedavne rekonstrukcije već dobrano načeto. Moram da naglasim da je pored dobrog rešenja, za srećan kraj jednog mukotrpnog procesa neophodan i etički, moralni, profesionalno referentni, arhitektonski i društveno odgovoran žiri. Ako toga nema, ceo trud brojnih arhitektonskih timova i njihove neprospavane noći padaju u vodu.

Mislim da konkursi jesu najbolji, najdemokratskiji i najkorisniji način da se pronađe kvalitetno ili najkvalitetnije rešenje za određeni arhitektonski ili urbanistički problem.

Neretko se dešava da arhitekti sa respektabilnom praksom odustaju od konkursa. Vi ne.

Ja to doživljavam nekako kao predaju, malodušnost ili profesionalnu nemoć, kao neistrajnost. Naravno, osim u nekim notornim situacijama kada je u pitanju viša sila, da tako kažem. Za mene je konkurs arhitektonski izazov, provokacija, stručna provera trenutnih mogućnosti, možda pomalo i adrenalin, a svakako afirmacija profesionalne posvećenosti i istrajnosti, čak i kad osetite nepravdu u rezultatu. Jednom mi je profesor Iva Antić rekao: gosin Brano, nepravda će Vas ojačati! Toga se često setim. Moram da kažem, radiću konkurse sve dok arhitektonski mislim.

Za skoro pet decenija koliko ste u praksi, mnogo toga se promenilo u arhitekturi i oko nje. Kako ste se nosili s tim, koliko prilagođavali, kako nalazili svoj put?

Arhitektura je moj život. Ja sam je živeo, a i danas to radim, bez ostatka. Suočavao sam se sa promašajima, pobedama, promenama i učio sam iz njih. Mislim da sam tako, uvek se osvrćući – i zbog dobrog i zbog lošeg, sazrevao i profesionalno. Trudio sam se da me ti vetrovi ili oluje ne pobede i umore. Naš posao je đavolski kompleksan i traži konstantnu proveru. Svakoga jutra kada se suočite sa novim danom morate da stanete na crtu izazova i neizvesnosti pred novim. Odrastao sam sa svojim projektima i izvedenim objektima. Greške na prethodnom ispravljao sam kroz sledeći proces ili golgotu nastajanja objekta. Imao sam i sreće da u kontinuitetu budem u projektantskom procesu i istraživanju. Gledao sam, kritički i instiktivno prema novom, menjao se vremenom, lagano nadograđivao, možda i poboljšavao prethodno urađeno. Rečju, mislim da sve ove godine učestvujem u jednom procesu koji svakoga dana donosi nešto novo: iskustvo, ljude, situacije, probleme…

Sigurno su sva ta previranja – društvena, socijalna, politička… ostavila tragove kako na moju ličnost, tako i na arhitekturu koju potpisujem.

Naravno, dug je put iza mene. Živeli smo vreme dramatičnih promena. Sigurno su sva ta previranja – društvena, socijalna, politička… ostavila tragove kako na moju ličnost, tako i na arhitekturu koju potpisujem. Konačno, mislim da mi je arhitektura omogućila okvir, odnosno utočište, u kojem sam, ukoliko je to uopšte moguće, mogao da se isključim i skoncentrišem samo na arhitektonski proces. A taj proces se menja – menjaju se uslovi rada, nivo informacija, brzina promena… Mislim da su mi večita znatiželja, spremnost na rizik i radikalne provere sopstvene stručne platforme, pomogli da profesionalno trajem. Spreman sam na konstantno preispitivanje i promenu, na kritički osvrt i istraživanje novih metoda, i mislim da sve to održava moju dobru dnevnu radnu tenziju.

Koliko su političke prilike, promene društvenog i socijalnog sistema uticale na Vašu arhitektonsku praksu?

Trudio sam se da istinsko poniranje u suštinu arhitekture, analiza forme, razumevanja funkcije i kvaliteta prostora, budu osnova, odnosno rezultanta na kojoj gradim svoju profesionalnu sigurnost. Kada vam se desi da neki dobar profesionalni rezultat bude potvrda da ste imali ispravne stavove, onda se lakše prevaziđu povremeni džepovi malodušnosti koji prirodno naiđu. Arhitektura u velikoj meri utiče na život čoveka i društva, ona ne može da izbegne uticaje neposredne okoline ili sredine, odnosno politike, dramatičnih promena društvenog sistema i socijalnog statusa. Arhitekta mora da nađe snage da sačuva suštinske vrednosti arhitekture i prenese je sledećim generacijama.

Arhitekta mora da nađe snage da sačuva suštinske vrednosti arhitekture i prenese je sledećim generacijama.

Radili ste u različitim okruženjima, od velike društvene firme, preko rada u malim timovima, pa sve do sopstvenog biroa. Koliko su ona uticala na Vas, Vaše odluke, pristup arhitekturi?

Mislim da sam prošao sve forme arhitektonskog rada, od malih arhitektonskih timova, pa do velikih, tada društvenih firmi (Srbija Projekt, Saobraćajni institut – CIP…) i konačno do sopstvenog biroa. Naravno da su sve te sredine, konteksti i metodologije rada uticale na mene, ali sve to vreme štitio sam svoj način rada i metoda koji su za moju profesionalnu produktivnost bili najprihvatljiviji i trudio sam se da svaku radnu sredinu dovedem u balans sa sopstvenim senzibilitetom. Definitivno, ako arhitekta uspe da ostane svoj, ta različita iskustva su dragocena i svakako pomažu u profesionalnom sazrevanju.

Naravno, ima projekata koje bih sigurno menjao, što je i normalno jer pređeni put, zrelost i iskustvo stvaraju neke nove platforme i lične kriterijume.

Autorski dvojac Branislav Mitrović/Vasilije Milunović obeležio je jedan veoma važan arhitektonski period. Kako sa ove distance ocenjujete to vreme, te projekte i realizacije?

Za mene je rad sa Vaskom (Milunovićem) bio veoma dragocen. Počeli smo da radimo zajedno još na fakultetu po sugestiji profesora Branka Aleksića i Aleksandra Stjepanovića. U početku smo radili kod njega, u njegovoj porodičnoj kući. To je bio umetnički ambijent, jer je cela porodica bila u tome. Od neprocenjivog značaja, u likovnom smislu, bila mi je saradnja sa Vaskovim bratom Koljom – skulptorom izuzetnog senzibiliteta. Radili smo grafički dizajn, konkurse za spomenike, slikali i crtali po sajmovima i, naravno, najviše smo radili arhitektonske konkurse. Dragoceno je bilo to izuzetno inspirativno vreme, a ambijent i atmosfera su nas nekako nosili. Oko nas je uvek bila velika grupa kolega, naročito mlađih. Od početka smo imali uspeha na konkursima, a bilo je i nekoliko izuzetnih profesionalnih uzleta koji se na žalost nisu ostvarili kroz realizaciju – kuća za odmor u Mladenovcu, domovi kulture u Šavniku i Gornjem Milanovcu, nekoliko stambenih objekata, hotel Jaz u Budvi – to su samo neki od prvonagrađenih projekata čije bi nas realizacije u tom trenutku pozicionirale mnogo više na profesionalnoj lestvici. Nažalost to se nije desilo, ali ta iskustva ugrađena su u kasnije realizacije, u objekte koji su došli potom. Ni sa ove distance ne bih imao nešto posebno da zamerim tim projektima. Konkursno iskustvo je napravilo ozbiljnu podlogu za naš kasniji profesionalni rad, kako zajednički, tako i pojedinačni. Naravno, ima projekata, a mislim da ih je mnogo više od nabrojanih, koje bih sigurno menjao, što je i normalno jer pređeni put, zrelost i iskustvo stvaraju neke nove platforme i lične kriterijume.

U drugoj polovini dvadesetog veka težilo se idealnom gradu, onom po meri čoveka. Iako se ta dva pojma ne mogu u potpunosti izjednačiti, svakako su imala u sebi i izvesnu dozu utopijskog. Kako to da smo za samo nekoliko decenija stigli do borbe za grad koji je koliko-toliko podnošljiv za život?

To je jedno od osnovnih pitanja arhitekture u ovom trenutku, jer ne postoji kritički diskurs o gradu. Društvene i političke promene krajem prošlog veka uticale su na prekid kontinuiteta kritičke prakse, čemu je u izvesnom smislu doprinela i radikalnost modernizma i njegova nepomirljivost sa rekonstrukcijom postojećih gradskih sredina. Od generacije koja se beskompromisno bavila načinom i oblicima urbanog razvoja, krajem sedamdesetih godina prošlog veka, sledeća generacija odmiče se od idealističke estetike i sve više udaljava arhitektonski koncept od urbanističke dimenzije. Postmodernizam je obesmislio kritiku dovodeći projektovano u istu ravan sa slučajnim. Tako je podstakao dizajnerske, individualističke eksperimente i slobode, ali je promišljanje grada kao celine ograničio na postojeće i poznato. Situacija se nije bitno promenila ni do danas.

Moderna istorija je pokazala je da utopijski urbanistički koncepti ne mogu da promene način na koji arhitektura funkcioniše unutar kulturnog sistema.

Da li je borba za dobar grad izgubljena?

Borba nije izgubljena jer grad kao institucija i društvena stvarnost nema alternativu, ali neophodno je da se ozbiljni arhitekti što pre angažuju kako bi se obnovila i osigurala njegova ljudska dimenzija. Nezahvalno je uopšteno govoriti o prostornoj krizi imajući u vidu kompleksnost i višeznačnost urbanističkih situacija. Svaki grad je karakteristična i samo sebi svojstvena celina, a globalni procesi utiču na manje ili više posredovan način. Ipak, jasno je da globalna ekonomija već decenijama podstiče razvoj i rast na način koji vodi do nekontrolisanog rasta, preteći ne samo urbanističkim već i ekološkim katastrofama. Moderna istorija je pokazala je da utopijski urbanistički koncepti ne mogu da promene način na koji arhitektura funkcioniše unutar kulturnog sistema. Realniji je problem razumevanja odnosa arhitekture i kulture, kao i pozicije institucionalnog delovanja, koji se sve više udaljava od svakog individualnog uticaja.

U čemu su prostorni planeri, urbanisti i arhitekti pogrešili?

Rekao bih da bi umesto alternative dobro ili loše, čovekomerno ili otuđeno, angažovana ili pasivna arhitektura, trebalo postaviti alternativu arhitektura ili ono što ona nije. Odnosno povući liniju, kojom se projektovanje kao složena aktivnost transformacije gradskog prostora nedvosmisleno odvaja od proizvoda građevinske špekulacije, neodgovornog nagomilavanja strukture bez ikakvog šireg prostornog opravdanja izuzev profita investitora, uz neodrživo trošenje dragocenih gradskih resursa. Moderna arhitektura je predvidela transformaciju grada u sistem informacija i komunikacija, ali nije postavila pitanje da li širenje masovne kulture neizostavno podrazumeva ukidanje ličnih autonomija i odustajanje od sposobnosti razmišljanja i odlučivanja. Ne bih mogao da se složim da je bilo koji od urbanističkih koncepata prošlog veka, počev od funkcionalističkog grada, predstavljao grešku, pogotovo ako je imao makar delimičnu realizaciju i proveru u vremenu. Arhitekti koji su stvarali u okvirima tih pokreta suočavali su se sa krizom i pokušali da je razreše dok su mnogi drugi želeli da je iskoriste i učine još težom. Isto važi i danas, iako je pojam discipline mnogo apstraktniji, a tehnološki zahtevi sve kompleksniji; realizacija ideja kroz projekte postala je neizvesnija, a odgovornost za uspeh ili neuspeh ne može se prebaciti na sistem, već je isključivo snosi pojedinac.

Moderna arhitektura je predvidela transformaciju grada u sistem informacija i komunikacija, ali nije postavila pitanje da li širenje masovne kulture neizostavno podrazumeva ukidanje ličnih autonomija i odustajanje od sposobnosti razmišljanja i odlučivanja.

Da li je odgovornost samo njihova?

Naravno da nije, ali potrebno je razvijati svest o zajedničkom kulturološkom delovanju. Javni karakter gradskog prostora nije nezavisan od istorije, a grad nije samo istorijska već i politička celina. Kapitalistička uprava koincidira sa rastom negativnih prostornih pojava i kriza, te je protivrečna svim gradskim kulturološkim tendencijama. Prekoračenja investicija, nesavesnost, situacije u kojima se povećava broj naselja bez ljudi i ljudi bez domova, saobraćajni zastoji i manjak komunalnih usluga i površina, aljkavost administracije i inferiorni status kulture… sve su to pokazatelji stanja u kojem se na planu individualne svakodnevice u tranzicionim gradovima odvija borba za grad koji je koliko-toliko podnošljiv za život. Početak profesionalne krize u arhitekturi početkom sedamdesetih godina prošlog veka poklapa se sa jačanjem tržišne privrede, pa nije slučajno što su nametanjem postmodernog skepticizma unapred obesmišljene istorizacija i kritika.

Ima li danas mesta za utopiju?

Nisam siguran da je utopija danas potrebna. U prošlom veku arhitektonski pokreti bili su bliski utopiji. Modernizam i postmodernizam su predstavljali kodekse koji su oblikovali arhitektonsko znanje, udaljavajući projektovanu realnost od neposrednog iskustva i svesti o prostoru. Mislim da bi u današnjim okolnostima više odgovarao podsticaj za obnavljanje postojećih gradova, umesto za izmišljanje novih, jer bi se tako u praksi konkretizovala etička dimenzija, udaljila od govora, i prebacila u polje tehnologije i stvaranja.

Sada, kada sam pretežno okružen mladim ljudima, moja odgovornost i obaveza da budem primer su mnogo veće nego nekada kada sam radio sa svojom generacijom.

Vodite biro, a u njemu je prilično mladih profesionalaca, a sudeći po nagradama i realizacijama to je dobitna kombinacija. Kako birate saradnike?

Saradnike na projektima, kao i one na fakultetu, uvek sam birao iz grupe onih za koje sam procenio da mogu da budu bolji od mene, ili da mogu profesionalno da doprinesu u situaciji ili arhitektonskom trenutku u kojem ja ne bih mogao da budem najkvalitetniji. Mislim da je takva platforma dragocena za stvaranje dobrog timskog ambijenta, kao zalog napredovanja i osvajanja novih kvaliteta. Ako želim da imam dobru budućnost u struci, onda je neophodno je da uz mene uvek budu kvalitetni stručnjaci koji mogu da premoste moju eventualnu profesionalnu krizu i da onda zajedno nastavimo dalja istraživanja. Naravno, osim stručne izvrsnosti uvek tražim i etičnost, moralne predispozicije, porodično vaspitanje, razumevanje timskog rada, sposobnost slušanja sagovornika… Mora postojati timska svest da je dobar rezultat rezultanta svih članova tima.

Sada, kada sam pretežno okružen mladim ljudima, moja odgovornost i obaveza da budem primer su mnogo veće nego nekada kada sam radio sa svojom generacijom. Svakog dana kada uđem u studio potpuno sam svestan da borba mišljenja počinje iznova, pa ako bih figurativno mogao da to ilustrujem – i oceubistvo u metaforičkom smislu. Naravno, to mi daje novu energiju i obavezuje na razumevanje, toleranciju i profesionalnu budnost. Mislim da me taj kontinualni laboratorijski ambijent i održava u profesiji.

Čija je reč poslednja?

Mislim da je to deo prethodne priče. Pokušavam da stvorim ambijentu kojem konstruktivan i neostrašćen dijalog dovodi do rezultata i najboljih odluka. U svemu tome je iskustvo gledanja i pronicljive procene. Ali ako pored svega toga vidim, krajnje objektivno, da nešto baš ne ide, onda kažem: “koristim pravo veta velike sile u Ujedinjenim nacijama”. To se zaista retko događa i to su granične situacije.

Umeće kompromisa?

Dijaloga i racionalnog kompromisa.

Od retkih ste akademika među arhitektima, šta to znači u profesiji i za profesiju?

Da, nažalost, naša profesija nije odgovarajuće zastupljena u SANU. Mi, arhitekti članovi pokušavamo da ostalima približimo arhitekturu i ukažemo na značaj naše struke za društvo. Nadam se da ćemo u narednim izbornim ciklusima imati više uspeha u tome.

Profesor ste emeritus, šta danas govorite studentima?

Mislim da taj status nije bitno promenio moj odnos i komunikaciju sa studentima, osim što je stvorio još veću obavezu. Uvek sam se trudio, a tome me je i naučio rad sa mladima, da ta komunikacija mora da bude iskrena i bez ostatka, da moram da uložim napor kako bih demistifikovao proces, jer ga tako lakše približavam studentima i oni se bezbolnije suočavaju sa dramom prazne bele hartije pre prve linije. Ako sam, ili kada sam osetio da sam u tome uspeo, da sam postavio to imaginarno brvno do suprotne obale, to je bilo zadovoljstvo i mali lični uspeh u komunikaciji sa mladima. Znate, svaki student je jedna vasiona, nekada je potrebna samo reč podrške, samo malo razumevanja i pravih reči da se onda otvori ceo spektar nevidljivih mogućnosti. Treba nekada roditeljskog razumevanja, možda baš onakvog kakav sam nekada kao student osetio kod mojih profesora Uroša Martinovića, Brane Milenkovića, Branka Aleksića, Ive Antića… To je dug i u najmanju ruku obaveza prema svim tim dragocenim prethodnicima, našim profesionalnim očevima – to je definitivno najmanje što mi danas, njihovi naslednici, možemo i treba da uradimo.

Naravno, ima objekata koji me iznova ohrabre i donesu mi na neki način spokoj i pomisao da nisam zaludno proveo svoj arhitektonski vek.

Koliko su se oni promenili, a koliko Vaša predavanja za ovih nekoliko decenija?

Moja predavanja se svakako menjaju sazrevanjem, osvajanjem novih iskustava, novim mogućnostima… jer arhitekta mora da reaguje na vreme i prati mene sveta u kojem stvara. Brzina, komunikacija, nove tehnologije i mogućnosti, informacije… svim tim smo svakodnevno bombardovani i, naravno, to sve utiče i na naše promene. Još Heraklit je govorio o svetu koji je u večnoj promeni.

Kako se osećate kad prođete pored nekog svog objekta?

Pored nekih izbegavam uopšte i da prođem jer su doživeli katastrofalne promene primitivizmom svojih korisnika, odnosno vlasnika. Dovoljno je pogledati, nekada meni veoma drag objekat u Beogradu, sada je to hotel, na uglu Karađorđeve i Ličke, ili stambenu zgradu pored nje. To su bili moji zanimljivi eksperimenti, prostorne spekulacije koje su nastale u osetljivom odnosu prema kontekstu u slojevitoj hijerarhiji arhitektonskih vrednosti. Ponašanje korisnika je drastično obezvredilo izvorne kvalitete objekata. Naravno, ima objekata koji me iznova ohrabre i donesu mi na neki način spokoj i pomisao da nisam zaludno proveo svoj arhitektonski vek.

Mislite li o tome šta se moglo uraditi drugačije, da li Vas oni teleportiraju u vreme kad su nastajali?

Naravno, i to je neizbežno. Vraćaju me u vreme njihovog nastanka sa izvesnom dozom sete i zadovoljstva. Sa ove distance, svaki od tih objekata bih mogao pomalo i da poboljšam. Protok vremena. Svaki prethodni objekat, kao i svest da sam nešto negde propustio da uradim je dobro polazište za sledeći, nadam se, kvalitativni pomak. Čini mi se kao da mi je svaki prethodni objekat bio temelj i dragoceno iskustvo za sledeći.

Mislite li da dobro stare?

Neki da, ali većina ne. Možda je mala uteha za ove druge što je za njihovo posrtanje uglavnom kriv korisnik koji njima ne gazduje korektno. Sopstvene propuste sa ove distance doživljavam kao korisno iskustvo.

Čini mi se kao da mi je svaki prethodni objekat bio temelj i dragoceno iskustvo za sledeći.

Imate realizacija u vrlo različitim ambijentima, a sad i u različitim državama. Sarađujete li sa lokalnim majstorima? Bogdan Bogdanović govorio je da se sa njima najbolje slaže i da od njih jako puno nauči. Kakva su Vaša iskustva?

Imao sam sreće da radim u različitim ambijentima, a sada i u različitim državama. Dobro smišljen i izveden detalj zaokružuje kuću i daje joj konačni doživljaj, postoji u engleskom izraz – final touch. A nema dobrog arhitektonskog detalja, generalno ni dobre arhitekture, bez dobrih majstora. Bogdan je bio pronicljiv graditelj i dobro je čitao i osećao atmosferu gradilišta. I ja sam se trudio da to razumem. Od majstora na gradilištu sam mnogo naučio. Na objektima Upravne zgrade hidroelektrane na Drini u Višegradu i hotela Kondo u Pržnu imao sam izuzetne majstore – kamenoresce iz Hercegovine. Bili su to majstor Radovan i njegov, nažalost, pokojni sin Đorđe, sa svojom ekipom. Kameni zidovi na tim objektima su praznik majstorskog umeća. Ja to nikada ne bih mogao da nacrtam. Tu radi tanani osećaj majstora težaka i njegovo duboko poznavanje materijala. To je hemija višega reda koju sam pokušao da dokučim. Zidovi na tim objektima su zapravo ceo jedan život utkan u materiju. To je dijalog sa materijalom koji se mora razumeti. Jedna od mojih prvih realizacija, na početku karijere, bila je Letnja pozornica na Svetom Stefanu koju sam radio sa Vasilijem Milunovićem. Na tom početku bio je kamen. Imali smo Bogdanove majstore iz okoline Niša. Za nas je to bilo veliko iskustvo i velika učionica. Sada, u zrelom periodu karijere, kao u nekoj paraboli života, radio sam ponovo te kamene zidove detinjstva (Višegrad, Pržno – Kamenovo…) sad sa novim pogledom, ali istim unutrašnjim porivom. Mislim da je to istinsko profesionalno odrastanje.

Koliko su stari načini građenja važni u današnjoj praksi?

Stari načini građenja imaju veliku ulogu u razumevanju odnosa oblika i materije koji omogućava dugo trajanje u jednoj kulturi. Oni govore o bliskoj vezi arhitekture sa njenim poreklom i materijalnim oblicima okruženja. Zanatske tehnike poseduju integralni kapacitet za rekonstrukciju istorijskih prostora koji su kao bašte, odnosno svaka savremena intervencija zahteva posebnu osećajnost i razumevanje da elementi deluju u organskoj vezi sa tlom, a ne u homogenom prostoru kompjuterskog modela. Ideja o materijalizaciji koja proizlazi iz samog krajolika garantuje uklapanje u lokalne arhitektonske strukture, a generičko projektovanje u virtuelnom prostoru vodi ka realizaciji koja sama po sebi može da bude kvalitetna, ali u realnom prostornom kontekstu može da bude bezvredna.

Svaka savremena intervencija zahteva posebnu osećajnost i razumevanje da elementi deluju u organskoj vezi sa tlom, a ne u homogenom prostoru kompjuterskog modela.

Danas se mnogo govori o obnovi i revitalizaciji zgrada iz druge polovine dvadesetog veka, čak je i Prickerova nagrada dodeljena francuskom tandemu Vasal/Lakaton koji promoviše rekonstrukciju modernističkih zgrada. Šta raditi sa velikim delima naše modernističke arhitekture? Ima li snage i volje za njihovu revitalizaciju?

Bojim se da naša arhitektonska sredina još uvek nema kapaciteta za njihovu rehabilitaciju koja bi istakla potpuni potencijal te arhitekture. Pre svega nedostaje razumevanje vizuelne strukture prostora kod modernističkih objekata. Modernistička fasada se ne može zameniti elementima klasične fasade. Ovakve rekonstrukcije su vrlo delikatne. Trebalo bi pažljivo utvrditi tehnike i sistematizovati sve što se zna o detalju i celini. Ne bi se trebalo odlučivati prema trenutnim potrebama ni na nivou pojedinačnih slučajeva. Svaki pokušaj u tom smislu pokazao bi nedostatak arhitektonske kulture.

Status modernističkih objekata čiju rekonstrukciju promoviše francuski tandem Vasal/Lacaton sasvim je drugačiji od onog koji modernizam ima u našoj kulturi. Otkriće i pažnja koju je jugoslovenski modernizam poslednjih godina privukao u svetu pozicionira ga kao jedinstven arhitektonski iskaz dijalektičke prakse koja je i pored stroge sistematizacije i standardizacije prostora igrala egzemplarnu ulogu u urbanom identitetu, stvarajući modele koji mogu da komuniciraju kroz svoj vrednosni sadržaj. Vasal/Lakaton promovišu modelsku rekonstrukciju čiji je osnovni princip dodavanje, pri čemu transparentnost fasade, lakoća i vidljivost konstrukcije zadržavaju karakter oblika ali ne i slojevitost značenja.

Svaki objekat je bio novo iskustvo i sledeća stepenica u osvajanju arhitekture, a svaki prethodni proces dragoceno iskustvo za naredni korak.

Kako bi to trebalo raditi?

Mislim da o rekonstrukciji modernističkih zgrada treba razmišljati tako da se što manje odstupa od izvornog stanja. Možda sam po tom pitanju konzervativan, ali proizvoljna utilizacija jedinog nasleđa koje ima strukturnu i morfološku vrednost vrlo realnu i opipljivu, meni je bez rezona. Previše često se u takvim nepromišljenim poduhvatima modernistička dela žrtvuju u rekonstrukciji tako što se modeli nekritički preuzimaju iz sredina gde modernistička naselja imaju sasvim drugačije političko značenje. U posleratnoj Jugoslaviji, modernizam je imao, ne samo vitalnu, već i reprezentativnu ulogu u izgradnji prostora, što se odrazilo na prilično dinamičnu strukturu i karakter građevina, pa u tom smislu održivost i odgovorni pristup urbanoj rekonstrukciji ne može da kompenzuje i ne opravdava stilsku transformaciju ove autorske arhitekture. Skorašnji primeri iz Beograda pokazuju zastrašujuću nekompatibilnost ponavljanja takvog narativa, promovišući tehnička i dizajnerska rešenja upitnog tehnološkog kapaciteta za unapređenje prostora. Moj stav je, da bi stvarima, ako je to uopšte moguće, trebalo reprodukovati oblik koji je deo njihove istorije, kao i da u fokusu rekonstrukcija treba da budu prostor i njegova funkcionalnost, umesto dizajnerskih transformacija objekata koje, kao i revizionizam, svaku intervenciju čine anahronom.

Imate veliko i raznovrsno iskustvo, koliko Vam je ono od koristi?

Mislim da sam tokom ovog razgovora to već na neki način komentarisao. Svaki objekat je bio novo iskustvo i sledeća stepenica u osvajanju arhitekture. Svaki prethodni proces dragoceno iskustvo za naredni korak. Sve to je neophodno i neprocenjivo iskustvo građenja. Arhitekture, ali i života.

Izabrali smo za vas…

• 5 intervjua iz 2021. godine koje morate pročitati