Ana Ferik-Ivanovič: Grad će se ponositi lepom arhitekturom ukoliko je bude bilo

Novoizabrana predsednica Društva arhitekata Novog Sada, prva žena na toj funkciji u 62 godine dugoj istoriji udruženja novosadskih arhitekata, govori za portal Gradnja.

Ana Ferik-Ivanovič rođena je pre 48 godina u Nišu, a stanovnica „Srpske Atine“ postala je 1980. godine kada joj je otac dobio posao dirigenta operskog hora u Srpskom narodnom pozorištu.

U Novom Sadu je završila srednju građevinsku školu „Jovan Vukanović“, smer visokogradnja, a 1992. godine upisuje Arhitektonski fakultet u Bratislavi.

Nakon 4 + 2 godine studija i polaganja svih državnih ispita u Slovačkoj, vraća se u Srbiju i usred bombardovanja 1999. godine nostrifikuje diplomu na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Pročitajte još ga Gradnja.rs:

• Miodrag Lozić: Svrha rada arhitekte je zadovoljenje korisnika
• Saša Begović: Arhitektura je razmera jedan na jedan

Znanje i iskustvo stečeno uz stroge šefove

Tokom naredne tri godine bila je zaposlena u novosadskoj Upravi za urbanizam, kao i u pokrajinskom i gradskom urbanističkom zavodu, gde je, kako ističe, stekla dosta znanja i iskustva.

„Imala sam stroge šefove koji su me od početka učili nekim bitnim stvarima koje se odnose na planiranje i arhitekturu u gradu. Zahvaljujući njima, od početka karijere sam se jako posvetila tome šta se dešava oko nas, u kakvom okruženju živimo, kakvu arhitekturu pravimo i kako stvaramo grad“ – kaže na početku razgovora za naš portal Ana Ferik-Ivanovič.

Po napuštanju državnog sektora, obrela se u privatničkim vodama gde već skoro dve decenije radi, kako sa osmehom ističe, „sve moguće poslove“.

„Ako se nečega prihvatim, trudim se da svoj posao obavim najbolje što mogu, a klijenti me posebno cene zbog toga što nikad ne odustajem. Koliko god da je težak predmet, a zna da bude vrlo komplikovanih situacija, ja uvek iznađem rešenje“ – dodaje predsednica DaNS-a.

Kako su protekli prvi dani na funkciji predsednice DaNS-a?

Bilo je uzbudljivo (smeh), zaustavljali su me ljudi na ulici jer su videli vest u novinama i dobila sam jako veliku podršku. To mi je posebno drago jer ja i poslednjih godinu dana – otkada se posebno zalažem za zelene površine, parkove i javne prostore u gradu – dobijam podršku od raznih ljudi, koji su prvenstveno zahvalni na tome što im na narodskom jeziku objasnim o čemu se radi. Ne volim da kritikujem, ja samo primetim da nešto nije u redu, ali se uvek trudim da dam rešenje i neki predlog, da to ode u nekom drugom pravcu. Zato mi je jako drago što ću sada moći, ispred struke, da pokažem ono što su nas učili, za šta smo se školovali i ono što je zaista potrebno i vredno da se u jednom poslu radi.

Ljudi su mi prvenstveno zahvalni na tome što im na narodskom jeziku objasnim o čemu se radi.

Kako funkcioniše saradnja među članovima UO? Radite li na pokretanju nekih novih aktivnosti?

Upravni odbor je sastavljen od arhitekata različitih generacija i različitih iskustava i verujem da će saradnja biti dobra. Dobili smo već i pozive od nekih sponzora vezane za razna dešavanja. Imam utisak da oni jedva čekaju da dođemo, da se zainteresujemo, da vidimo nešto što se radi u svetu, neki novi materijal ili neke nove koncepcije ili tehnologije. Smatram da to i jeste zadatak Društva arhitekata, da se edukujemo, da se usavršavamo, da širimo znanja, da radimo bolje.

To je ono što je, po meni, najvažnije i mislim da će to biti moja poruka svima – da akcenat prvenstveno treba da stavimo na kvalitet, a ne na kvantitet svega što se gradi, da se rade kvalitetniji planovi i projekti, kvalitetnija funkcionalnost objekata… Ne samo mali stanovi, ne samo ono što je blisko tržištu, nego da zaista kupite stan koji ćete narednih 20 godina koristiti bez problema.

Isto tako je bitno staviti akcenat i na gradnju korišćenjem kvalitetnih građevinskih materijala, trajnih, modernih, koji su u skladu sa principima energetske efikasnosti, na čemu isto treba poraditi, a trebalo bi da se okrenemo i alternativnim izvorima energije jer je u tome budućnost.

Akcenat prvenstveno treba da stavimo na kvalitet, a ne na kvantitet svega što se gradi.

Moramo misliti na kvalitet svega – i objekta, i kako on izgleda, i kako je izgrađen, šta sve imamo u okruženju, kako je taj blok opremljen infrastrukturom, javnim objektima, zelenilom, jer to sve čini jednu zgradu lepom. Nije samo bitno da zgrada bude lepa, estetski, već i da bude funkcionalna, da stanovi budu takvi da su upotrebljivi, da nemamo nepotrebno isprojektovane kvadrate koje niko ne koristi a tu su, da ta zgrada sa svojim okruženjem bude jedno kvalitetno rešenje.

To treba da bude interes i nama arhitektima, ali i gradu, jer grad će se ponositi lepom arhitekturom ukoliko je bude bilo, a ukoliko je ne bude bilo – nećemo imati ni turiste. Mi se hvalimo sa Exitom ali to je jedan događaj godišnje, a Novi Sad je nešto što treba da privlači turiste tokom cele godine. Zato ću se, između ostalog, zalagati i za obnovu, sanaciju i zaštitu objekata koji čine staro gradsko jezgro, Podgrađe tvrđave i sve one objekte koji čine Novi Sad specifičnim, uključujući i modernu arhitekturu.

Zbog čega se, po vašem mišljenju, naši investitori radije odlučuju na rušenje umesto rekonstrukcije?

Znate kako, uvek je jednostavnije naći ledinu i početi od nje, ali kod mene je mnogo važnije zapitati se šta je ta ledina, zašto je ta ledina bila čuvana, da li je imala neku veću, bitniju namenu od neke zgrade koja bi tu došla? Kod starih objekata koji bi mogli biti rekonstruisani i vraćeni u život često se dešava da se vuku tragovi nekih nerešenih vlasničkih odnosa i dugovanja, što investitoru dodatno komplikuje situaciju, ali, s druge strane, imam utisak da mu nije dovoljno jasno predočeno šta su benefiti, a šta nisu dobre stvari prilikom nekog budućeg projekta.

Nije samo bitno da zgrada bude lepa, estetski, već i da bude funkcionalna, da stanovi budu takvi da su upotrebljivi.

Kod sanacije već imamo izgrađen objekat, imamo izvedenu infrastrukturu, imamo planirane parking prostore i zelene površine. Takođe, postoje stari projekti, a ukoliko pak ne postoje potrebno je uraditi veštačenja koja će proceniti da li neki objekat može da podnese eventualnu dogradnju, u jedinstvenom stilu kao što je postojeći objekat, da se tu mogu napraviti bilo kakve vrste edukativnih, sportskih, kulturnih i drugih javnih objekata, koji, po meni, ne mogu biti višak u Novom Sadu. Ne moramo mi imati sve velike objekte, mogu, recimo, postojati glavna muzička škola, a uz nju i razni odeljci i ogranci gde se, na primer, vežbaju bubnjevi koji prave buku i sl. Sve to može da se reši, samo treba dobra volja.

Kraj u kom trenutno razgovaramo, Novu Detelinaru, naveli ste ranije kao primer jednog od najlošijih urbanističkih rešenja u Novom Sadu.

Znate li zašto je nastao problem? Zato što se nisu poštovali propisi koji su govorili koliko parking mesta treba da bude po stanu. Takođe, u toku života zgrade došlo je do razdvajanja stanova. Znači, imali smo jednu veću stambenu jedinicu koja se podelila na dve, samim time se povećao broj jedinica, a to, naravno, zahteva novo parking mesto, koje već sada nemamo. Nova Detelinara jeste jednoobrazna što se tiče spratnosti, veličine bloka i širine ulica, ali ono što nedostaje je završetak prostora oko zgrade. To je bila dužnost investitora – i neko je njemu trebalo da to da kao zadatak – jer ako si platio građevinsku dozvolu i završio si upotrebnu dozvolu tvoja je obaveza da urediš prostor i ispred zgrade. Nije u redu samo sazidati zgradu, napraviti unutrašnjost dvorišta, a ispred ulice ostaviti tucanik. Njegova obaveza je bila da napravi parking mesta i da posadi neko drvo, da završi taj deo. Samim tim bismo na Novoj Detelinari imali manje prašine i manje tih „nedovršenih ćoškova“, gde više ne može da prođe ni biciklista, ni pešak, ni majka sa kolicima.

Ako si platio građevinsku dozvolu i završio si upotrebnu dozvolu tvoja je obaveza da urediš prostor i ispred zgrade.

Šta su pak primeri dobre urbanističke prakse u gradu?

Tokom mog radnog iskustva sam se u nekoliko navrata uverila da su uređenje Limana i Novog naselja nešto što je dobar primer, nešto što je dobra praksa. Mislim da se treba što više vraćati takvom planiranju grada gde se vodilo računa o svemu – o udaljenosti zgrada, o procentu zelenila, o blizini škola i vrtića, o odnosu stambenog, poslovnog i sportsko-rekreativnog sadržaja itd. A ako se njima tada to isplatilo i ako se to pokazalo kao dobro, ne vidim razloga zašto ne bismo i dalje primenjivali tu matricu, jer Novi Sad je to probao, vidimo da to radi, te mi deluje logično da idemo u tom pravcu. Takođe, volela bih da se ti delovi grada stave pod zaštitu kao završene urbanističko-arhitektonske celine jer zaista bi bilo strašno da u njih implementiramo bilo koju vrstu objekata.

Mislim da svako ko se odluči da sve radi legalno mirno spava, jer kad strepite to nije prijatan život.

Kakve još planove imate kada je Društvo arhitekata Novog Sada u pitanju?

Želela bih da u okviru DaNS-a otvorimo kancelariju, da nekako približimo građane nama i nas građanima tako što ćemo im pomoći da shvate da građevinska dozvola uopšte nije nikakav bauk, da to nije nešto što treba izbegavati. Građevinska dozvola je jedan dokument, koji je neophodan da bi jedan objekat bio izgrađen kako treba, priključen na infrastrukturu kako treba i, na kraju, upisan kako treba. Mislim da svako ko se odluči da sve radi legalno mirno spava, jer kad vi stalno strepite – „da li će me neko prijaviti, da li će mi neko doći“ – to nije prijatan život.

Zbog toga bih volela da napravimo neku kancelariju, samo da ljudima damo smernice – počne se od ovoga, treba da imate to i to, ide se ovamo, ide se onamo – da im budemo neka vrsta stručnog servisa, da ih malo kanališemo, uputimo ih kako to da rade. Verujem da će samim tim i kvalitet svega biti bolji jer će se onda mnogo više uključiti i inženjeri, ne mislim samo na arhitekte već i na moje kolege mašince, elektro-inženjere, statičare, one koji rade energetsku efikasnost… Jer, kada radite legalno, vi uključujete u projekat sve te struke, čime će i oni imate više posla i sve će biti kvalitetnije urađeno, a kao rezultat toga dobićete „najlepše papire na svetu“ – upotrebnu dozvolu.

Ipak, verujem da vam je najveća želja da živite u, kako ste sami formulisali, „gradu koji diše“?

Ja to zaista želim. Živim na toj prelepoj Avijaciji (Avijatičarsko naselje u Novom Sadu – prim. red.) gde se prosto posvađam s komšijom kada hoće da seče drvo (smeh). Imala sam situacije kada mi kažu, „Šta tebe briga? Pa je sečem u svom dvorištu“ – znam, ali to drvo nam svima čini okruženje.

Gledate li optimistički na ono što Novi Sad i vas na čelu DaNS-a čeka u budućnosti?

Jako mi se sviđa sve ovo što se dešava i pozitivna sam u tome da će to ići u dobrom pravcu. Nešto ću sigurno uspeti da kažem, da to dopre do nekoga, uspeću sigurno nekoga da trgnem, da ga nateram da se zamisli, da počnemo stvari da radimo malo drugačije, da se zaista posvetimo i kvalitetu i onome što nas okružuje. Često čujete brojke, ljudi se pitaju „kol’ko sada košta kvadrat“, a ja se pitam šta ja dobijam za tu cenu kvadrata?

U centru Monte Karla, na najskupljim mogućim lokacijama na svetu, imate japanski park sa zlatnim ribicama. Znači, oni su najskuplju parcelu na Azurnoj obali posvetili ptičicama, ribicama, bubicama i drveću, ali s razlogom – sve nekretnine u okolini tog prostora imaju ozbiljnu vrednost kvadrata i taj kvadrat vredi jer je sve urađeno perfektno i to onda ima opravdanja.

Novi Sad ima određeni kapacitet koji može da podnese, a sve preko toga bilo bi „silovanje“.

Mi ovde imamo jako visoku cenu kvadrata ali nisam sigurna da li sve to zaista vredi toliko, jer čujem od ljudi da su nezadovoljni. Nije bitno ni čiji su stanovi, niti ko ih je radio, pričam sveobuhvatno i govorim generalno za situaciju u Novom Sadu. Međutim, ne mislim da to može doveka tako da traje, jer Novi Sad ima određeni kapacitet koji može da podnese, a sve preko toga bilo bi „silovanje“, pucanje po šavovima.

Mi već sada imamo prostore koji su stalno pod zagušenjem, na našim kružnim tokovima su svakog dana potrebne intervencije policije, zašto? Mislim da se sve to može rešiti tako što ćemo svi razgovarati, jer ovde ne treba da postoje dve, već samo jedna strana, a jedini cilj je da Novi Sad bude lepši grad za sve nas. Želela bih da dođe do nekog zajedničkog razgovora sa investitorima, da razmenimo iskustva i znanja, te da se shvati da ovde niko njima ne želi da pokvari posao.

Naravno da jedan grad živi od investitora, to je potpuno logično, ali hajde da stvari radimo tako da stvarno budemo ponosni na njih. Nema potrebe za nikakvim vređanjem i sučeljavanjem jer interes je jedan, a naše je da taj posao uradimo najbolje što znamo i da kao krajnji rezultat dobijemo grad u kome je prijatno živeti.

Izabrali smo za vas…

• Novi Sad – moderni grad: Kako je urbanistička misao evoluirala od pedesetih godina do danas