Hanoj: Grad sa prefiksom ‘pre’ – prešaren, prebučan i prepun kontrasta
Ovo je grad haotičnog saobraćaja, zagađenih voda i cevastih kuća, gde su svih 2.500 stanovnika po kvadratnom kilometru napolju.
Verujem da nisam jedina koja se fascinira brojevima stanovnika u velikim metropolama. Pre svog azijskog putovanja smatrala sam da su najveći gradovi ujedno i najdinamičniji. Velika gustina naseljenosti mi je delovala kao garancija za haos. Međutim, Hanoj me je uverio da dinamika svakodnevnog života nadmašuje čak i samu brojnost stanovništva.
Hanoj je bila moja prva destinacija na dvomesečnom putovanju. Odmah po sletanju, miris na aerodromu podsetio me je na miris kineskih radnji u Beogradu. Autobusom sam se prevezla sa aerodroma do centra grada, gde mi je bio smeštaj. Već na tom putu nisam mogla da se načudim koliko motociklista ima na ulicama. Ruka vozača autobusa bila je konstantno na sireni.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Grad sa šest miliona motocikala
Ubrzo mi je postalo jasno da je motocikl dominantno prevozno sredstvo u Vijetnamu. Pročitala sam da u Hanoju ima 6 miliona motocikala, dok je automobila manje od milion. Pored toga što ih ima mnogo, njihovo kretanje je haotično.
Voze vrlo blizu jedni drugih, prilagođavaju se situaciji u trenutku, probijaju se kroz gužvu bez mnogo zadržavanja, prolaze kroz crveno svetlo i ne nose kacige. Gledala sam popreko i coktala, odmahujući glavom dok su se vozili s decom bez kaciga.
Vozili su prema svojim nepisanim pravilima po širokim bulevarima i ulicama, koje su sa obe strane imale trotoare za pešake. Ipak, mnogo je više uskih ulica koje nemaju izdvojene trotoare, ili, ako ih imaju, na tim trotoarima su parkirani skuteri ili postavljeni objekti vezani za gastronomiju ili prodaju.
Ulicu sam prelazila tako što sam u visini svog ramena ispruženu ruku koristila kao sigurno odstojanje između mene i skutera. Prošao bi prvi onaj ko ne popusti.
Kretanje pešaka ulicom nije prohodno niti sigurno. Ulicu sam prelazila tako što sam u visini svog ramena ispruženu ruku koristila kao sigurno odstojanje između mene i skutera. Prošao bi prvi onaj ko ne popusti.
Stanovnici Hanoja motorne dvotočkaše koriste za najmanja rastojanja, kao da su im produžene noge, uvek spremne da izađu napolje, jer su ovi ljudi rekorderi u provođenju vremena van zatvorenog prostora.
Transparentna priprema obroka
Ulice i prizemlja zgrada u Hanoju gotovo se stapaju, naročito u starom gradu. Prizemlja jednoporodičnih i manjih višeporodičnih kuća u nizu imaju poslovnu namenu koja se prepliće s privatnim aktivnostima stanara.
U prizemljima se nalaze restorani, kafići, prodavnice, radionice, kozmetički saloni sa masažom i druge razne usluge. Ona su često i multifunkcionalna. U istom malom lokalu možeš jesti, kupiti punjač za telefon, ali i naduvati gumu od bicikla.
Dok se u Evropi vešto krije kuhinja restorana od posetilaca, ovde je priprema obroka transparentna. Neverovatno mi je bilo da vidim da se ispred poznatog restorana sa Mišelin zvezdom sudovi peru u velikim škafovima, a da se nakon toga otpadna voda direktno prosipa na ulicu.
Takođe, nemaju problem da pokažu prolaznicima kako dremaju na stolici, leže na podu skrolujući mobilni telefon, peru zube ili sređuju nokte dok čekaju da im dođe nova mušterija.
Higijena ugostiteljskih objekata, kao i celog grada, daleko je niža od higijene na koji smo navikli da viđamo u evropskim zemljama.
Simbol Hanoja, pored ogromnog broja motocikala, su plastične stolice i stolovi u jakim bojama, poređani duž ulica. Na njima lokalno stanovništvo, ali i turisti, jedu i ispijaju čuvanu slatku kafu sa kondenzovanim mlekom. Stolice su zapravo stoličice, uglavnom bez naslona, u veličini dečijih stolica u vrtiću.
Iako su Vijetnamci sa svojih u proseku 1,60 metara najniži narod koji sam do sada videla, verujem da male stolice i stolove u restoranima koriste isključivo iz praktičnih razloga, kako bi optimizovali i ovako već natrpan prostor. Sama zamisao da na njima sedi kršna ekipa iz Hercegovine mi je bila smešna.
Higijena ugostiteljskih objekata, kao i celog grada, daleko je niža od higijene na koji smo navikli da viđamo u evropskim zemljama. Prvih par dana sam se kljukala probioticima i isključivo jela u restoranima koji su delovali urednije, ali sam se ubrzo opustila i potpuno prepustila uživanju u vrhunskoj vijetnamskoj hrani u uličnim restorančićima.
Hanojske cevaste kuće
Iako je na putovanjima najbolje ignorisati smeće, činjenica da je Hanoj veoma zagađen grad se ne može zanemariti. Problemi sa odlaganjem i prikupljanjem smeća posebno su izraženi u starom gradu.
Pored velikog broja stanovnika, ovaj deo grada je i najatraktivniji za turiste, koji dodatno vrše pritisak na nerazvijenu infrastrukturu. Verujem da se veliki kontejneri prazne svakodnevno, ali nedovoljno efikasno. Mnoge ulice su uglavnom toliko uske da je nemoguće u njih ući sa kamionom za smeće.
Teško je da tako lošu transportnu i komunalnu infrastrukturu, kakva je u Hanoju, prati kvalitetna arhitektura. Centralni deo grada gusto je izgrađen zgradama u nizu, poznatijim pod nazivom „tube houses“ ili u prevodu „cevaste kuće“.
Ponekad su zgrade toliko duboke da imaju izlaz na ulicu sa obe strane, što znači da se protežu od jedne ulice do sledeće paralelne ulice.
Karakteristika ovih objekata je širina između 2 i 5 i dubina između 20 i 40 metara. Stare cevaste kuće obično su visoke između tri i pet spratova, dok novije imaju i više od pet spratova. U osnovi gledano, stubište jedne višeporodične cevaste kuće smešteno je u sredini, iz kojeg se ulazi u dve stambene jedinice.
U oba stana direktno osvetljenje ulazi samo u jednu prostoriju, dok su ostale smeštene u tamnom, dubokom pravougaoniku. Ponekad su zgrade toliko duboke da imaju izlaz na ulicu sa obe strane, što znači da se protežu od jedne ulice do sledeće paralelne ulice.
Ako se pogleda šira situacija grada na mapi, primećuje se da ne postoje klasični stambeni blokovi sa unutrašnjim dvorištima i parking mestima. Ukoliko i postoji prostor između zgrada u bloku, on je popunjen manjim objektima.
Praksa da se grade kuće u nizu nije ukorenjena u vijetnamskoj tradicionalnoj gradnji; ona potiče iz prošlog veka, pod uticajem francuske arhitekture i porasta stanovništva u gradu. U prošlosti je u Vijetnamu porez na imovinu bio definisan prema širini fasade koja gleda na ulicu.
Vlasnici su gradili kuće sa uskim fasadama i izduženim osnovama kako bi manje plaćali porez na imovinu. Iako ovaj zakon više nije aktuelan, stil gradnje se zadržao. Neretko i zgrade koje nisu prislonjene bočno uz susedne zgrade imaju podužni oblik s otvorima samo na kraćim stranama.
Sjaj lažnog glamura
Nove cevaste zgrade, kao i stare, građene su u francuskom stilu i najčešće su jednobojne, s dekorativnim fasadnim elementima evropske arhitekture s kraja devetnaestog veka. Zbog svog, po mom mišljenju i ukusu, lažnog glamura, izdvajaju se među starim oronulim cevastim zgradama koje ne izgledaju samo neodržavano, već često i konstrukcijski nestabilno.
Dok nekim zgradama treba manja sanacija kako bi opet zasijale, u vidu krečenja i promene stolarije, za druge ne bi bilo šteta da se sruše. Fasade takvih zgrada, kojih ima puno, izgledaju kao da ih je neko sklepao od starih građevinskih ostataka koji su trebali da budu bačeni. Boje su izbledele, zidovi su oljušteni i prljavi. Prozori i ograde se razlikuju na svakom spratu.
Naknadno dodavanje nadstrešnica, zatvaranje balkona i terasa lakim materijalima je česta pojava. Na balkonima se nalaze predmeti za domaćinstvo i posao, tako da su i šerpe, električni uređaji i veš postali deo fasadne dekoracije.
Iako oronule cevaste kuće doprinose autentičnom izgledu Hanoja, smatram da ne ispunjavaju uslove za adekvatan životni ambijent.
Uprkos gustoj izgradnji, Hanojci se trude da se povežu s prirodom, koja im je oduzeta. Na svakom balkonu, kao i ispod prozora, nalazi se zelenilo u žardinjerama. Iako oronule cevaste kuće doprinose autentičnom izgledu Hanoja, smatram da ne ispunjavaju uslove za adekvatan životni ambijent.
Cela atmosfera grada je domaćinska sa prefiksom „pre“ – prešarena, preotvorena, prebučna, prezagađena i prožeta raznoraznim mirisima. Osećala sam se kao da sam u filmu dok sam se probijala kroz gužvu, jela na malim stolicama sa lokalcima, borila se protiv motociklista i čudila se detaljima na cevastim kućama.
Dok sam bila u Šangaju, nisam osetila prisustvo 4.000 stanovnika po kvadratnom kilometru. Pitala sam se gde su svi ti ljudi. Šangajska ulica je put između starta i cilja – nema velikog zadržavanja, druženja, niti uživanja u baštama kafića. U Hanoju su svih 2.500 stanovnika po kvadratnom kilometru napolju.
Da li će jedan grad delovati kao kolona mrava ili roj pčela zavisi od životnih navika i samog mentaliteta stanovnika, a ne od broja ljudi na površini. Dinamika prostora nema pravu meru, ali ukoliko bi postojala, onda je ona je između ove dve krajnosti.
