I pored problema s rokovima, novim kadrovima i konkurencijom, stekli smo utisak da je došlo vreme za izlazak naše arhitekture na regionalno i svetsko tržište, a evo i zašto.
Poslednji u nizu i najveći do sada MeetUp koji je organizovao portal Gradnja, održan je u ponedeljak u dupke punoj Sali Hotela Mona Plaza u Beogradu, ovog puta sa akcentom na projektima velike složenosti koji se izvode u Srbiji.
Arhitekte iz pet domaćih firmi – Bureau Cube Partners, AG Institut, DBA, Kapaprojekt i Mapa Arhitekti predstavili su pred auditorijumom od 250 ljudi svoje interesatne megaprojekte.
Sa posebnom pažnjom čekala se diskusija gde je provejavala misao da arhitekte treba poslovno da se udružuju u konzorcijume i time lakše rešavaju izazove koji se pred njih stavljaju.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Dužina rada od ključne važnosti
Na samom početku diskusije, koju je moderirao Igor Conić, urednik portala Gradnja, arhitekta Milan Rašković iz Bureau Cube Partners osvrnuo se na faktore koji određuju složenost jednog velikog projekta.
“To je svakako prvenstveno dužina rada na projektima. To je ključna stvar spram perioda koji je neophodno provesti na takvim poslovima – počev od procesa pripreme do same realizacije mi smo neminovno tu uključeni, hteli mi to ili ne. Ključna stvar je i planiranje finansijskih resursa, kadrovski se podrazumevaju, kao i softverski i sve ono što je neka tehničko-tehnološka dimenzija resursa kojim biro ili konzorcijum raspolaže. Sve to se negde podrazumeva, a ono što su neočekivane stvari jesu neplanirana dužina trajanja projekta i razne ‘tačke’ koje najčešće obiluju genijalnim projekt menadžerima (smeh)” – rekao je Rašković.
Nedostatak kontinuiteta
Reč je zatim preuzeo Damjan Obućina iz AG Instituta, naglasivši da je našim projektanskim kućama najveći problem nedostatak kontinuiteta u radu na jednom projektu, odnosno, kako je rekao, „što tim koji je dostigao određeni borbeni i kreativni duh nema kontinuitet da taj projekat izvede do kraja“.
„Prevashodno, problemi su naročito tamo gde je investitor država, a država je, ova ili ona, kod megaprojekata najčešći investitor. To su nerešeni imovinsko-pravni odnosi sa kojima se ulazi u izradu projektne dokumentacije, s jedne strane, ili čak zahtevi i želje neusklađeni sa planskom dokumentacijom” – rekao je Obućina i dodao:
“To može da zaustavi izradu projektne dokumentacije na oko pola godine, godinu i duže. U tom trenutku, neki tim formiran od desetina inženjera ide na druge projekte, nakon pola godine ili godinu se vraća sa nekim drugim zahtevom, i to stvara ogromne probleme”.
Našli smo model tako što svi radimo onaj deo posla za koji nismo plaćeni i koji nije naša ugovorna obaveza.
Na pitanje moderatora Igora Conića da li su međuvremenu našli model kako da prevaziđu taj diskontinuitet i ponovo „uplivaju“ nazad u projekat, Obućina odgovara:
“Jesmo, našli smo model tako što svi radimo onaj deo posla za koji nismo plaćeni i koji nije naša ugovorna obaveza. Zaista je tako. Zašto, između ostalog, nema toliko stranaca na našem tržištu i pored cene koja jeste jedan od faktora? To je zato što ne poznaju prečice kako rešiti ovakve probleme, jer je to za njih relativno nepoznato. E, tu smo mi da ponudimo prečice koje su u skladu sa zakonskom regulativom i rešavamo neke stvari koje je trebalo da reši investitor, ili neko i pre, pa da nastavimo da radimo svoj posao”.
Teško isplanirati ono što nas čeka „iza ćoška“
Sledeći je reč dobio arhitekta Nemanja Zorić iz Kapaprojekta, koji je na početku svog obraćanja naglasio da je po pitanju problema vezanih megaprojekte situacija u Nišu gotovo identična onoj u Beogradu.
“Svi ti projekti traju, možemo da kažemo da aerodrom i dalje traje. Mi tri i po godine radimo na jednom projektu, a bilo je isplanirano da se radi samo godinu i po dana, maksimalno dve. Resursi, ljudski resursi, nastavak kontinuiteta, jako je teško isplanirati šta ćete sačekati ‘iza ćoška’, pogotovo na ovim megaprojektima, jer to je velika nepoznanica – od broja inženjera, arhivske dokumentacije itd.” – rekao je Zorić.
Na njegovo izlaganje kratko se zatim nadovezao Milan Rašković, koji, kako je rekao, “ima pik na projekt-menadžere”.
“Poenta je da dođemo u situaciju gde se opredeljuju kratki rokovi, iz kojih potpuno jasno i nedvosmisleno zaključuješ da čovek, osoba ili tim nikad u životu nije učestvovao u bilo kakvom procesu, a kamoli u projektantskom” – istakao je Rašković.
Na oglas je stiglo 49 CV-jeva, a u uži izbor ušlo je na kraju samo njih troje. Pre deset godina je bilo 15 prijava, ali je bilo 10 ljudi na razgovoru.
Diskusija je potom skrenula na temu nedostatka kvalitetnih novih kadrova za jednu arhitektonsku firmu, a budući da je nedavno raspisao konkurs za posao u DBA, reč je prvi dobio Đorđe Bajilo.
“Imamo sad tri konkursa – za konstruktivca, za stručni razvoj i za arhitektu. Za konstruktivca je stiglo 49 CV-jeva, a u uži izbor ušlo je na kraju samo njih troje. Pre deset godina je bilo 15 prijava, ali je bilo 10 ljudi na razgovoru i onda smo se dobro pomučili kako bismo odlučili koga ćemo da primimo” – rekao je Bajilo.
Dodaje da je kod izbora kadrova jako važna lojanost, odnosno da kandidati koji prečesto menjaju posao jednostavno nisu kadar kojem treba težiti.
“Svi kuburimo kadrovski – malo ljudi, malo spoljnih saradnika. Zbog toga izgubimo previše vremena i strpljenja. Umesto da vreme iskoristimo na kreativni deo, ono se potroši na razradu projekta.”
Dajte šansu mladima, ali…
Naglasivši prvo da AG Institut u ovom trenutku ima oko 155 zaposlenih, Damjan Obućina preneo nam je potom svoja iskustva kada je u pitanju izbor novih zaposlenih.
“Prosečno nam na oglas stigne pedesetak CV-jeva, a od toga procenat onih koji se na osnovu pregleda CV-ja mogu smatrati zaista konkurentnom osobom za taj posao je negde do 10 posto. To je samo prva selekcija, da ne ulazimo nakon toga u ambicije, ljudske kvalitete, uklapanje u kolektiv i druge stvari koje su apsolutno bitne“, rekao je Obućina i dodao:
„Mladim ljudima, naravno, treba dati šansu, ali mislim da nema većeg zločina nego zaposliti mlade inženjere koji nemaju od koga da uče. Koliko je loše ne dati im priliku, toliko je loše i dati im u startu preveliki teret, čime se oni vrlo lako mogu demoralisati i stagnirati u karijeri” – rekao je Obućina.
Kadar koji nama treba jedino preko preporuka možemo da dobijemo, tu kursevi softvera ne pomažu.
Nemanja Zorić objasnio je da se u Kapaprojetu najviše rukovode preporukama i da, budući da su odlučili da sve unutar firme rade u BIM okruženju, znaju da trenutno na srpskom tržištu postoji jako malo biroa koji rade u BIM okruženju koje određeni klijenti zahtevaju.
“Tako da uvek prvenstveno tražimo preporuke od svojih zaposlenih, od prijatelja, ako neko ima nekog ko radi u tako nekom sistemu da bi mogao da nam uskoči, jer kadar koji nama treba jedino preko preporuka i možemo da dobijemo. Tu kursevi softvera ne pomažu, jer radi se o nečemu što je daleko, daleko od toga”, zaključio je Zorić.
Zajedno smo jači
Na temu važnosti zajedničke saradnje između arhitekata u poslovnom smislu, uključujući, između ostalog, i osnivanje konzorcijuma, potom je govorio Predrag Milutinović iz beogradske firme MAPA Architects.
“Udruživanje je u našem slučaju jako važno, imamo nekoliko partnerskih firmi sa kojima radimo i pokušavamo da sve te projekte koji dođu možemo da ‘hendlujemo’ kroz vreme. Smatram da je baš zbog tog nedostatka kadrova, a u situaciji fluktuacije poslova, migracije i svega što je navedeno, udruživanje jedna fantastična stvar, pogotovo ako dođemo u situaciju da smo kompatibilni na razne načine” – rekao je Milutinović.
Treba da iskoristimo znanje koje su naši inženjeri stekli na velikom broju infrastrukturnih i megaprojekata u Srbiji.
Pred kraj diskusije, učesnici su nam dali svoje projekcije o tome kako će se na ovi prostorima živeti od ahitekture u narednih tri do pet godina.
“Zadnjih deset godina, cilj nam je bio da u decembru imamo narednu godinu pokrivenu. Uspeli smo i ovog puta u tome.“ – rekao je Đorđe Bajilo i dodaje da je optimista da će narednih pet godina tržište biti dinamično.
“Ne očekujem u narednih tri do pet godina ozbiljnije poremećaje na tržištu, odnosno, mislim da će se tendencija blagog rasta koji postoji iz godine u godinu nastaviti. Ali, mislim da o periodu od 5+ godina u ovom trenutku moraju da razmišljaju firme koje zapošljavaju veći broj ljudi i samim tim nose i veću odgovornost”, rekao je Damjan Obućina i dodao:
“Bez žaljenja na sadašnju situaciju, štaviše, razmišljajmo o tome šta će desiti u relativno bliskoj budućnosti – ja vidim da je to spremno za izlazak u inostranstvo i na druga, treća tržišta, kako god ih nazivali. Mislim da tu treba da iskoristimo znanje koje su inženjeri kroz ovo vreme stekli na velikom broju infrastrukturnih i megaprojekata u Srbiji”.
Milan Rašković rekao je da je najvažnije da od ovog posla sada može da se živi. „Svi koji žele da rade imaju prostora da zarade jer čak i na ovom malom tržištu postoji dovoljno posla.“
Dodaje da mora doći do ukupnjavanja kako bi se zaštitili od potencijalnih udara i problema na tržištu.
Trava koja u svakoj okolnosti niče iz asfalta
S njegovim mišljenjem složio se Đorđe Bajilo, koji je naglasio da iako pre možda nismo mogli da izađemo na strana tržišta, sada to možemo jer imamo više iskustva, skrenuvši pritom ponovo pažnju na važnost udruživanja.
„Treba da težimo ukrupnjavanju. Malo je tržište, moramo da se udružimo kako bismo zajedno izašli na spoljno tržište da drugi ne bi došli na naše“ – rekao je osnivač novosadske arhitektonske prakse DBA.
Moramo da se udružimo kako bismo zajedno izašli na spoljno tržište da drugi ne bi došli na naše.
Navodeći primere upravo firmi iz inostranstva koje su otvorile biroe u Srbiji, kako zbog jeftine radne snage, tako i zbog projektanskog rada u našoj zemlji, a između ostalog i na megaprojektima, Predrag Milutinović je rekao sledeće:
“Mislim da bi na tim poslovima mogla da se napravi malo drugačija podela, kvaliteta i znanja ima. Ne bih znao da preciziram šta će biti za tri, pet ili koliko godina, znam samo da će svako od nas da nikne iz asfalta kao trava u svakoj okolnosti jer smo tako naučeni i nekako smo formirani kroz sve ove krizne situacije da možemo uvek s njima da se borimo” – zaključio je na kraju Milutinović.
Partneri događaja
Organizaciju događa podržale su kompanije Wienerberger, Alumil, Xella Srbija, Tarkett, Tece, Pinoles, JAF, Hansgrohe, Mara Home, EuroDOM, Mega Concept, Metal Tehnologija, AXOR, Lafarge, Mebeco i Put Inženjering.
Foto-galerija
Sjajno okupljanje, gde su se skupili svi oni koji kreiraju „novo“ lice grada i turistickih mesta u Srbija.Sacuvajte ovu web stranicu, sa svim slikama da imenom i prezimenom ostane zabelezeno ko je stvarao nakaznu arhitektutu i urbanisticki nehumani haos.