Na tri ista pitanja o gradnji kuće, trojica poznatih arhitekata iz Niša dali su svoje odgovore. I svi su potpuno drugačiji!
Nakon prvog intervjua sa trojicom beogradskih arhitekata, portal Gradnja nastavlja sa 3×3 serijalom intervjua pod nazivom “Kada bi arhitekta bio klijent”. U drugom grupnom razgovoru, naši sagovornici bili su poznati niški arhitekti Đorđe Kitić (Alterno Inc.), Saša Buđevac (Arhitektura Buđevac) i Zoran Nikolić (KontraStudio).
Na tri ista pitanja, niški arhitekti odgovarali su, naravno, potpuno drugačije. Međutim, zanimljivo je videti iz njihovih odgovora kako arhitekte razmišljaju koja je idealna lokacija za gradnju kuće, od kakvih materijala ona treba da se pravi i koliko je složen proces kada se nađu u ulozi i investitora i projektanta. Ali krenimo redom!
U kom mestu biste sebi sagradili kuću i iz kog razloga?
Đorđe Kitić: Iz nekog meni nepoznatog razloga, moje idealno mesto za život je Niš. Pokušavao sam u sebi da nađem razlog i sve racionalno govori da to nije ispravno. Mnogo puta, umoran od njega, pobegnem. Međutim, u povratku me obuzme neki čudan osećaj i shvatim da tu pripadam. Mesto čine ljudi, a većina mojih dragih ljudi je tu. Takođe, Niš pruža mogućnost života u kući u centru grada, što mali broj gradova dozvoljava. Priroda me nikada nije privlačila – tako da otpada. Mada, u potpunosti shvatam tu potrebu ljudi i u Alternu smo kuće u prirodi radili nebrojano puta, sa velikim ushićenjem. Kuća za odmor u prirodi dolazi u obzir za kratkotrajno bekstvo, što navodim i kao primer.
Saša Buđevac: Ja ovo pitanje shvatam arhetipski. Moja kuća bi morala biti na „posebnom mestu“, poput povoljnog fortifikacijskog položaja po srednjevekovnom shvatanju. Svakako bi to bila dominantna kota pejzaža sa izuzetno dugom i pitoresknom vizurom na reku ili otvoreno more. Moglo bi to biti i malo ostrvo, visoka stena koja gubi kontakt sa obalom kada je plima. Za kuću je mnogo važno da se iz nje vidi daleko, što dalje. I da se ne vidi bilo šta. Ljudi koji žive u velikim gradovima prisiljeni su da zaborave koliko je vizura neprocenjiva. Mada je i to ipak pitanje standarda. Kao mlad arhitekta, bio sam opsednut stambenim kulama – što direktno implicira iz prethodnih vizija. Moja idealna kuća za odmor bila bi jednoprostorna građevina.
Za kuću je mnogo važno da se iz nje vidi daleko, što dalje. I da se ne vidi bilo šta.
– Saša Buđevac
Zoran Nikolić: Za mene je ideja o kući, zapravo, izjednačena sa idejom o kući za odmor. Pravo mesto za kuću koju bih sebi izgradio je vrlo verovatno upravo pitanje koje sam najveći broj puta u životu postavio. Zapravo, analizom se ovog pitanja bavim od malena, prilikom većine svojih putovanja.
Pomisao o kući na brdovitoj obali mora, za mene (bez konkurencije) deluje najinspirativnije, možda zbog mira kojim me ta misao ispunjava – kao kontrateža vrlo užurbanom stilu života i rada koji svakodnevno imamo u gradu. S druge strane, svestan sam da bih zbog prirode posla koji radim, takvu kuću koristio veoma ograničeno. Iz tog razloga, kod mene dolazi do dualiteta, odnosno težnje za letnjikovcem koji bih koristio znatno češće. U tom smislu, mislim da je idealna lokacija kuće za odmor, tridesetak minuta vožnje od mesta stanovanja i rada, a kako bi poenta kuće kao objekta unapređenja kvaliteta života bila ispunjena.
Pored toga, jedan od ključnih uslova dobre lokacije je da ona bude okružena prirodom, sa prostranim pogledom kao oponent gradskom ambijentu.
Idealna lokacija kuće za odmor je tridesetak minuta vožnje od mesta stanovanja i rada.
– Zoran Nikolić
Kada biste sebi pravili kuću, da li biste angažovali arhitektu ili biste je projektovali sami i zašto?
Đorđe Kitić: Naravno, sam bih je projektovao. Moja kuća će biti na relativno malom placu i imaće sledeće obavezne celine: Kao prvo, garažu sa targom koja preuzima ulogu dnevne sobe. Drugo, dvorište ne veće od 20 m2 – gde ću ugostiti svoje prijatelje, i treće sve to spojeno sa trpezarijom sa otvorenom kuhinjom i radnim prostorom, polu-radionicom, sa polu-studiom – gde bih radio kada želim i igrao Xbox. Na spratu, oaza mira sa spavaćim blokom za porodicu. I obavezno psi u prizemlju, jer sada od njih ludim i ludo ih volim. Sve to potpuno introvertno i okrenuto sebi, a ne okolini.
Saša Buđevac: Ovo pitanje ću shvatiti kao sarkastično. U mnogo godina bavljenja graditeljskom praksom, imao sam mnogo klijenata koji su „sve tačno zamislili samo im treba arhitekta da to nacrta“. S obzirom da umem da crtam, uradio bih to sam. Uostalom, znate da je jedno od najvećih prokletstava čoveka da misli da je pametniji no što jeste. Ljudima je draže da ideja bude iz njihove glave nego da bude dobra. I arhitekte su ljudi. Sećam se velike Tašenove knjige „100 kuća 100 arhitekata“. Bilo je tu par kuća u kojima sam itekako mogao sebe da zamislim.
Ljudima je draže da ideja bude iz njihove glave nego da bude dobra. I arhitekte su ljudi. – Saša Buđevac
Zoran Nikolić: Često se u birou šalimo na temu koliko bi zahtevni kao investitori bili arhitekti koji se uspešno bave projektovanjem na našim prostorima. Bilo bi interesantno probati to.
Suština projekta je u konceptu koji treba da predstavlja sublimaciju potreba i želja vlasnika kuće, utkanih u duh same lokacije. Taj konceptualni deo u ovom slučaju ipak ne bih prepustio drugome. Pitanje kuće za mene je, ipak, intimno i lično pitanje.
U svakom slučaju, timskim radom u okviru Kontra Studija proveravam svoje ideje i stavove jer je kritička razmena mišljenja i diskusija o projektu važna i smatram da ona dovodi do boljih rezultata.
Da li bi ste se odlučili za zidanu ili montažnu kuću i iz kog razloga?
Đorđe Kitić: Pre svega, volim tehniku i tehnologiju – i logično je da bi ona bila montažna, ali ne prefabrikovana jer unikatni arhitektonski izraz i prefabrikat se baš i ne vole. Međutim, i montažne kuće zahtevaju postamente nemontažnog tipa, pa se samim tim i njihova montažnost dovodi u pitanje. Proizvedena daleko od mesta gde će biti locirana, tehnološki sofisticirana, a urađena po sopstvenom projektu – verovatno je to prava stvar.
Saša Buđevac: Nekada je gospoda šila odela po meri, a sirotinja je kupovala konfekciju. Kao ideja o brzoj, jeftinoj i masovnoj gradnji, pojam prefabrikacije je oduvek imao pežorativni prizvuk. Montažno jednako efemerno. Na prvu, moja kuća bi bila svakako zidana. Svi znate onaj prizor kada čovek kucka po zidovima i mršti se kada odjekuje šuplje.
U Sjedinjenim Državama sam bio u mnogo skupih kuća koje bi u mom kraju nazvali „šupingerima“. Nije ni čudo kada su oni oduvek imali puno drveta, a serijskom proizvodnjom obaraju cenu, a ovde je oduvek bilo puno blata i radna snaga je još uvek jeftina, pa eto. Opeka je građevinski materijal koji se u pet hiljada godina nije suštinski promenio, osim malih varijacija u dimenzijama. Zidanje je ručni rad koji upućuje na unikatnost.
Montažna, ali ne prefabrikovana jer unikatni arhitektonski izraz i prefabrikat se baš i ne vole. – Đorđe Kitić
Zoran Nikolić: U našem narodu je, iz nekog razloga, utemeljena misao da tekovine našeg rada i truda treba da naslede i poštuju naredna pokoljenja. Izgleda da se u praksi, iz generacije u generaciju, dešava upravo suprotno i svaka nova generacija započinje posao ispočetka, verujući da će upravo oni biti utemeljivači nove prakse za buduće generacije. Iz tog razloga, mislim da je najlogičniji odgovor, izbor kuće od čvrstog materijala.
Koliko god se odupirao ovoj tezi, bojim se da misao o montažnoj gradnji kod nas, još uvek nije evoluirala do nivoa da na ideološkom planu može pobediti misao o čvrstoj gradnji. Možda je za to kriva mnogo puta ispričana priča o tri praseta, koju smo slušali kao deca.
Kad ste već ovde…
