Da li su Trampove kule vrednije od našeg kulturnog nasleđa?

Trampovo političko i poslovno prisustvo sada je više nego poželjno u mnogim državama sveta, ali da li to isto prisustvo mora da bude na ruševinama nečije istorije?

Pre nekoliko dana objavljena je vest da je Vlada Republike Srbije odlučila da Zgrade Generalštaba i Ministarstva odbrane gube svojstvo nacionalnog kulturnog dobra. Ovim potezom, skinuta je odgovornost sa svake nadležne institucije ili odgovornog pojedinca, a ubrzan proces realizacije rušenja postojećih i izgradnje novih objekata.

Naravno, čekalo se da u američkoj predsedničkoj trci pobedi biznismen Donald Tramp, čime bi ishod već potpisanog ugovora o kupovini ovog zemljišta bio daleko izvesniji. Građanima ostaje da vide da li ova, pre svega politička odluka, ima dovoljnu težinu koja bi prevagnula u odnosu na kulturno-istorijski značaj koje sadašnje zgrade vojnog kompleksa poseduju.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Europa Nostra izrazila zabrinutost zbog najave rušenja Generalštaba

Trampove kule u Americi i svetu

Svoju prvu kulu, Tramp otvara 1983. godine u Njujorku. Arhitektura je morala da iskaže moć, ali i ukus samog investitora, pa je fasada od visoko reflektujućeg stakla uklopljena u kubičnu, stepenasto povučenu formu, čime je zgrada dobila izgled velikog vertikalnog kristala.

Nakon Njujorka, poslovnog centra Amerike i sveta (nakon Londona, posle Drugog svetskog rata u Njujorku biva otvorena druga svetska berza), Tramp odlučuje da izgradi slične kule u drugim poslovnim centrima Sjedinjenih Američkih Država.

Na red dolaze Čikago i Las Vegas, gradovi koje karakteriše izrazita poslovna aktivnost i veliki promet kapitala. Iako ove zgrade bivaju izgrađene znatno kasnije, tokom perioda 2008–2009. godina, morale su da prate isti koncept kao prva kula u Njujorku.

Oko 2017. godine, širom sveta počinju da niču slični neboderi, koje bi gradili lokalni investitori, ali bi uz kupljenu licencu te kule mogle da ponesu ime – Trump Tower(s).

Nakon SAD-a, Trampova korporacija se odlučuje za izgradnju poslovnih kula i u državama, čija blizina i geo-politički značaj za državu mogu da se poklope i sa interesima samog biznismena. Kule se oko 2011. godine grade u Torontu i Panami.

Međutim, ovo nije bio kraj širenja poslovne imperije. Oko 2017. godine, širom sveta počinju da niču slični neboderi, koje bi gradili lokalni investitori, ali bi uz kupljenu licencu te kule mogle da ponesu prepoznatljivo ime – Trump Tower(s). Tako se pojavljuju kule u Manili, Istanbulu i čak dva indijska grada, Puneu i Mumbaju.

Arhitektura je morala da bude tipična korporativna, sa staklenom zid-zavesom ili nekim drugim materijalima u kojima se izvode tipične poslovne višespratnice.

Zatim, arhitektura je morala da bude tipična korporativna, sa staklenom zid-zavesom ili nekim drugim materijalima u kojima se izvode tipične poslovne višespratnice, da odiše ekskluzivnošću, ali i uz izvesnu dozu glamura koji prelazi u kič, kako bi lični senzibilitet i pečat američkog predsednika svuda bio prisutan. Neke od ovih kula Trampova korporacija je prodala, pa oni više ne nose prepoznatljive natpise na ulazu i poslednjim etažama.

Sve ove informacije nam daju objašnjenje zašto i tri kule, namenjene prostoru današnjeg Generalštaba, moraju onako ili slično da izgledaju i da imaju navedenu strukturu. A da li se to uklapa u postojeću arhitekturu i da li je vredno rušenja našeg arhitektonskog nasleđa, država očigledno ne dovodi u pitanje.

Trampu ne bi trebalo zameriti na ovom potezu, jer on je biznismen i kod takvih ljudi je sve na prodaju, naravno ne i američka kulturno-istorijska dobra.

Svima je jasno da je nakon pobede u predsedničkoj trci i osvajanju novog mandata za 47. predsednika SAD-a, Donald Tramp postao najvažnija svetska figura i da je njegovo političko i poslovno prisustvo sada više nego poželjno u mnogim državama sveta, ali da li to isto prisustvo mora da bude na ruševinama nečije istorije?

Još kada je prvi put bio u poseti Beogradu i kada je „bacio oko“ na lokacije kompleksa Generalštaba, rusko političko prisustvo u vidu spomenika Stefanu Nemanji i mozaika u Hramu Svetog Save, još nije bilo ni u naznakama.

To znači da se tadašnji biznismen drznuo da predloži tadašnjim političarima, da u sred centra Beograda njegova korporacija zida još jednu od kula porodične franšize. Međutim, njemu ne bi trebalo zameriti na ovom potezu, jer on je biznismen i kod takvih ljudi je sve na prodaju, naravno ne i američka kulturno-istorijska dobra.

Mislim da ni sam Donald Tramp ne bi mogao da zamisli kako kineskim ili arapskim investitorima prodaje neko polusrušeno utvrđenje iz Američkog građanskog rata, kako bi novi investitori tu zidali neku poslovnu kulu, hotel ili tržni centar. A ovde je reč o našem jezgru državne i vojne istorije i arhitekturi iz nekoliko epoha, koja se nalazi(la) na listi zaštićenih spomenika kulture.

Da li je moguće da naš politički vrh nije mogao da ponudi neku drugu, takođe markantnu lokaciju, već su jednostavno precrtali kompleks Generalštaba i obavestili porodicu Tramp da su parcele na prodaju?

Naravno da je više nego poželjno imati političko i poslovno prisustvo jednog američkog predsednika, jer je to prva slična situacija još od 1918. godine, kada se za naše interese na mirovnoj konferenciji u Parizu zalagao isključivo tadašnji predsednik Vudro Vilson, koji je bio veliki prijatelj našeg naučnika Mihajla Pupina.

Ali da li je moguće da naš politički vrh nije mogao da ponudi neku drugu, takođe markantnu lokaciju, već su jednostavno precrtali kompleks Generalštaba i obavestili porodicu Tramp da su parcele na prodaju? I to ne samo parcele posleratnog kompleksa arhitekte Nikole Dobrovića, već i one gde se nalazi predratni generalštab ruskog arhitekte Vasilija Baumgartena, koja uživa zaštitu kulturnog dobra još od 1984. godine.

Dakle u ulici Kneza Miloša, od broja 33 do broja 41, sve zgrade gube svojstvo kulturnog dobra i najverovatnije biće spremne za rušenje, jer Trampova arhitektonska estetika ne trpi nikakva prilagođavanja, interpolacije niti bilo kakvo ugledanje na postojeću arhitekturu.

Izgleda da je podrška Trampa, iskazana u poslovnom prisustvu njegove privatne korporacije, jača od kulturno-istorijskog značaja države Srbije.

Nakon objave da je Vlada Republike Srbije odlučila da skine zaštitu na navedenim zgradama, direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika se nije oglašavao. Međutim, u ponedeljak su svi drugi zaposleni u Republičkom zavodu potpisali pismo, koje je upućeno Vladi u kojem izjavljuju da cela odluka i procedura nije u skladu sa zakonom.

Odmah nakon prijema ovog dopisa, država šalje pripadnike Bezbednosne informativne agencije (BIA) koji su već u ponedeljak obavili informativne razgovore za zaposlenima u Republičkom zavodu.

Dakle, ovo više nije pitanje struke niti arhitekture, već političko pitanje. Izgleda da je podrška predsednika Donalda Trampa, iskazana u poslovnom prisustvu njegove privatne korporacije, jača od kulturno-istorijskog značaja države Srbije.

Ne bi me začudilo da do kraja 2027. godine budemo očevici izgradnje bar jedne od tri staklene Tramp kule, na mestu zbrisanog vojnog kompleksa.