Gde i kakvu bi kuću za sebe sazidali arhitekte Mojić Džakula, Kuzmanov i Brstina
Pitali smo naše poznate arhitekte iz Novog Sada gde i kakvu kuću za odmor bi sagradili za sebe. Ideja da kuća koja plovi može biti dom iz snova nas je iznenadila.
Bez sumnje, protekla godina je bila godina montažnih kuća i vikendica. Naime, ubedljivo najčitanija tema u godini koja je za nama bile su montažne kuće i njihova cena (skoro sto hiljada pregleda). Pored toga, posebno veliko interesovanje vladalo je i za domaćim proizvođačima montažnih kuća.
S druge strane, prema najnovijim istraživanjima, za prvih šest meseci 2020. godine, ostvareno je čak 40% više kupoprodajnih ugovora kuća nego za isti period 2019. godine. Najviše vikendica prodato je u Vojvodini.
Kako je arhitektura porodičnih kuća i vikendica trenutno vruća tema, naši novi sagovornicu bili su troje istaknutih arhitekata iz Novog Sada. Pitali smo Svetlanu Mojić Džakula (Salt & Walter) Lazara Kuzmanova (Kuzmanov & Partners) i Sonju Brstinu (Studio za unutrašnji dizajn Gradnja.rs) gde i kakvu kuću bi sebi sagradili. Ovakve odgovore nismo očekivali.
U kom mestu biste sebi sagradili kuću i iz kog razloga?
Svetlana Mojić Džakula: Postoje mesta na koja (kad odete) osećate se kao da ste stigli kući. Meni se to desilo kada sam prvi put otišla na Mrtvaju na Tisi (kod Čuruga). Prvi put sam otišla slučajno, jedne letnje subote, dok smo istraživali Vojvodinu i od tada se na to mesto kad god mogu vraćam. Nepregledna ravnica, voda i tišina koju prekida samo šuštanje trske kada dune vetar.
Bitno je da kroz prozor i s terase vikendice „puca“ pogled na vodu i u daljinu – nebitno da li je vikendica pored vode ili na vodi. Da dok sedite zagledani, posle stresa i buke koja nas non-stop okružuje, čujete sebe.
Lazar Kuzmanov: Kada postavite to pitanje nekom ko je iz Titela i iz šajkaškog kraja u Vojvodini, odgovor ne može biti drugačiji od onog što naš Đole Balašević peva: “Od stare Kanjiže, pa malko naniže, gde Tisa uspori, dići ću salaš na bregu”. A to mesto je Titelski breg koji se izdiže pored Tise i čuva njene obale.
Moji preci askurđeli su pre dvesta godina bili vojnici graničari, ratovali su svojim lađama koje su se zvale šajke i, ploveći Tisom, branili granice tadašnjeg carstva od Turaka. E, baš na toj vodi tražim idealno mesto za život, koje je predodređeno istorijom, ljubavlju i osećajem zavičaja.
Baš na tom mestu bih voleo da sagradim kuću na vodi, koja bi morala biti i plovna, jer su i moji preci, ploveći na šajkama, živeli na njima i one su im bile druga kuća i zamena za dom i porodicu koju su ostavljali dok su bili u vojevanju. E, kakav sam ja lokal-patriota, šajkaš, volem taj breg, reku ravničarsku i pogled s bačke strane na Banat i Srem. To je mesto gde bih, što jedna druga pesma kaže, ”sagradio šajku od suvoga kedra, katarku od šimšira i svilena jedra”.
„Salaš ili kućica na Fruškoj Gori su za mene pun pogodak“ – Sonja Brstina.
Sonja Brstina: Obožavam prirodu i boravak u njoj! Zbog toga bih kuću sagradila na lokaciji s dobrim pogledom, okruženu prirodom i komšijama na pristojnoj udaljenosti. S obzirom na to da smo poslom vezani za grad, kuću bi sagradila na maksimalno 30 minuta od Novog Sada kako bi mogla da je posećujem što češće, a ne samo tokom godišnjih odmora. Salaš ili kućica na Fruškoj Gori su za mene pun pogodak!
Kada biste sebi pravili kuću, da li biste angažovali arhitektu ili biste je projektovali sami i zašto?
Svetlana Mojić Džakula: Vikendicu bih projektovala zajedno sa svojim timom. Nema poente da se okružite ljudima koji su u nečemu bolji od vas, a da to ne iskoristite i za svoje mesto za odmor. U glavi imam ideju, toliko jasnu da „peče“ u pokušaju da se što pre realizuje i postane stvarnost.
Najteže je pronaći idealno mesto u okruženju. Prostor gde ćete vikendom sa uživanjem piti kafu pre nego što počne porodična buka. Gde ćete dočekivati prijatelje koje niste dugo videli. S uživanjem raditi onih dana kada vam treba mir za kreativni rad i ne želite da idete u kancelariju. Gde ćete pustiti decu da trče i skaču i da ne žele da uđu u kuću ni kada padne mrak. Kada pronađem tačnu lokaciju koja prećutno obećava sve ovo, ostalo je lako.
Osmišljeni koncept iz glave, stavim na papir i onda ga sagledavam iz svakog ugla sa ostalim članovima tima, otvorena za ideje i sugestije. Ideja se razvija, okreće, nadopunjuje, suština ostaje netaknuta. Vremenom postaje gotov projekat, potpuno nadovezan na lokaciju na kojoj će se nalaziti. Unutrašnjost i spoljašnjost objekta postaju jedno.
„Ponekad se osećam izdato od mojih kuća, pomislim zašto nisu moje, ali opet srećan sam da one nose moj pečat.“- Kuzmanov.
Lazar Kuzmanov: I do sad sam se u svojoj karijeri uvek trudio da projektujem tako kao da ću sebi da gradim kuću i kao da ću ja u njoj živeti. Poštujući investitora, uvek imam potrebu da se identifikujem s prostorom koji projektujem i taj osećaj me nosi da osmislim ideju koja će se meni sviđati i kuću u kojoj ću uživati. Naravno, ti projekti kuća odu nekom drugom, taj neko ih sagradi i živi u mojoj materijalizovanoj ideji.
Ponekad se osećam izdato od mojih kuća, pomislim zašto nisu moje, ali opet srećan sam da, iako nisam njihov korisnik, one nose moj pečat. Znači, svoju kuću kad bih gradio, sam bih je projektovao. Taj osećaj za sopstveni prostor koji je samo tvoj je nešto što je neophodno da kuća u kojoj ćeš provoditi vreme i “provesti život” bude samo tvoja.
Ono što bi me nosilo u tom razmišljanju je kako sprovesti fleksibilnost organizacije prostornih mogućnosti same kuće u odnosu na period godine i godišnja doba, kao i kroz generacijski protok vremena koji bi bio u skladu sa godinama korisnika i prolaznošću i starenjem, jer kako se čovek menja i prilagođava životu i okolnostima, tako i kuća treba da svojim konceptom bude prilagodljiva. Uostalom, i kroz kroz godine korišćenja sazreva, kao i njen vlasnik.
„U mom slučaju, mesto za odmor je plutajući objekat, potpuno izgrađen u fabrici“ – Svetlana Mojić Džakula.
Sonja Brstina: Arhitekta sam ali je moja stručna oblast dizajn enterijera. Zbog toga bih sigurno sama radila na dizajnu objekta – obliku i funkciji – dok bih samu arhitekturu i konstrukciju prepustila kolegama. Inače, zasigurno bih se konsultovala s kolegama koji imaju dosta iskustva u projektovanju jednoporodićnog stanovanja. U arhitekturi volim odnos spolja-unutra i brisanje granica između onoga šta je spolja, a šta unutar kuće. Verovatno iz tog razloga maštam o kući s atrijumom, u kojoj bi priroda postala sastavni deo enterijera.
Da li bi ste se odlučili za zidanu ili montažnu kuću i iz kog razloga?
Svetlana Mojić Džakula: U mom slučaju, mesto za odmor je plutajući objekat, plovilo ili „Tiny House“. U sva tri slučaja, potpuno izgrađen u fabrici i gotov postavljen na mesto za koje je stvoren.
Ceo projekat lične vikendice vidim kao igru, konstantno istraživanje i usavršavanje. Kao kada dete sklapa lego kockice – uživa u procesu koliko i u samom rezultatu. Zahvaljujući iskusnoj mreži saradnika koji su me već pratili na realizaciji naših projekata mega-jahti, sigurna sam da bi ovaj projekat lako i uspešno izveli do perfekcije, radeći u kontrolisanim uslovima, kad god želimo i koliko želimo.
„Voleo bih da sagradim kuću na vodi, koja bi morala biti i plovna“ – Lazar Kuzmanov.
Lazar Kuzmanov: Kada bih se sad oslonio na moj prvi odgovor i došao do teme graničara šajkaša koji su se po završetku ratova vraćali svojim porodicama i svojim domovima, svi su želeli da imaju mir i da osete sigurnost u svojim kućama. Tu sigurnost su dobijali zidajući objekte od čvrstog i trajnog materijala. Da traju i za pokoljenja. To razmišljanje je ostalo i do danas. Znači zidao bih kuću, ali od naše bačke lesne zemlje sa brega, koja kad je suva, jača je od svakog kamena, ali kad prodre voda u nju, postaje najgore blato. I zato su naši preci, dunđeri znali kako zemlju koristiti u gradnji objekata i kako od nje napraviti trajnost.
Upravo ta zemljana arhitektura i pravljenje kuća od blata je ideja kojoj bih se priklonio praveći svoje sklonište i kućište. I bez obzira na tehnološki napredak same gradnje i materijala koji se sad ugrađuju u savremenoj arhitekturi, gradeći kuću načinom kojim su gradili tadašnji neimari, napravio bih omaž graditeljskom umeću mojih predaka.
Sonja Brstina: Uvek sam mislila da bih se zbog brzine izgradnje i tačnih proračuna konačne cene izgradnje pre odlučila za montažnu gradnju. Ipak, s obzirom na to da bi kao arhitekta verovatno želela netipsku kuću i specifične zahteve u smislu otvora, raspona i krova, mislim da bi konačan izbor pao na zidani objekat.
Prethodni intervjui u serijalu „3×3“:
