Kao zamišljeni film: Beograd između dva rata viđen kroz objektiv pukovnika Jeremije Stanojevića
Fotografije iz opusa Jeremije Stanojevića važne su za razumevanje razvoja arhitekture i urbanizma kod nas, ali njihov kvalitet nije samo u tome.
Na Kosančićevom vencu u Beogradu, ograđeno je mesto na kojem je nekad bila Narodna biblioteka, ona koja je srušena u bombardovanju 1941. godine.
Na žičanu ogradu postavljeni su uvećani arhitektonski planovi zgrade i fotografije iz epohe. Jednu od njih snimio je pukovnik Jeremija Stanojević (1881–1950).
Krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina prošlog veka on je pasionirano i sistematski snimao beogradske ulice.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Doba stvaranja budućih toponima grada
Bilo je to vreme intenzivne gradnje. Tada su nastajali neki od najvažnijih objekata koji će postati toponimi grada. Grad je počeo da se transformiše po ugledu na moderne evropske prestonice.
Izgrađen veliki broj važnih javnih objekata, bitno je povećan stambeni fond, gradile su se škole, bolnice, socijalne ustanove, usvojen je Generalni urbanistički plan…
Neke građevine, kao i mnogo Stanojevićevih negativa, neće preživeti bombardovanje i rat koji će doći samo deceniju kasnije.
Na nekoliko fotografija, iz više uglova, vidimo početak izgradnje mosta u Karađorđevoj ulici.
Jeremija Stanojević nije toliko snimao one atraktivne vedute grada, razglednice kako bismo danas rekli, fotografisao je promene.
Pa tako, na nekoliko fotografija, iz više uglova, vidimo početak izgradnje mosta u Karađorđevoj, kao i izgradnju Ambasade Francuske u Pariskoj, vidimo Beogradsku ulicu, i čini se široka, kaldrmisana je, ali nekako kao da je na ivici grada.
Fotografije kao zamišljeni film
Prepoznatljive su nam Terazije i delovi Knez Mihailove ulice, kao i zgrada skupštine, ali ne prepoznajemo baš pustopoljinu Dalmatinske ulice. Vidimo prolaznike, tramvajske šine, potleušice, neasfaltirane kolovoze, blato, polusrušene tarabe, siromaštvo…
Od ovih fotografija može se zamisliti film. Kuda žuri ona dama na štiklama u tamnoj haljini na dnu Dobrinjske, zašto je tako prazna Pariska ulica, pa pešaci hodaju kolovozom, ko je ona devojka sa teniskim reketom u Nušićevoj, kako je čarobno svetlo u Knez Mihailovoj…
Vidimo tramvajske šine u Uzun Mirkovoj ulici, vidimo skele na zgradi novog dvora u Ulici kralja MIlana.
I sve, zaista, podseća na neki veliki evropski grad. A tek tramvaji na Terazijama, pa onda vrućina i prašnjavi Zeleni venac, ulica Gavrila Principa koja nestaje u izmaglici, ili gužva u razrovanoj Svetogorskoj.
Vidimo tramvajske šine u Uzun Mirkovoj ulici, prepoznajemo ugao Uzun Mirkove i ulice Kralja Petra, vidimo skele na zgradi novog dvora u Ulici kralja Milana.
Pulsira život u Beogradu, čini nam se, nekako spokojno i bez žurbe.
Krucijalan istorijski dokument
Fotografije pukovnika Jeremije Stanojevića su važne za istoriju arhitekture i urbanizma, ali njihov kvalitet nije samo u tome.
One govore i o tome kako su ljudi izgledali i kako su se oblačili, kakvi su bili natpisi i reklame, one su isečak života iz vremena za koja smo ponekad skloni da pomislimo da su bila mnogo bolja i radosnija od ovih danas, one su nekad krucijalne za istraživanje međuratne kulture i društva.
Do sada nije detaljnije analiziran njegov opus, a nekako je prošao ispod radara autorima koji su proučavali fotografiju tog perioda.
U Muzeju grada Beograda čuva se 2.286 fotografija Jeremije Stanojevića. On je relativno poznat i relativno nepoznat. Do sada nije detaljnije analiziran njegov opus, a nekako je prošao ispod radara autorima koji su proučavali fotografiju tog perioda.
Stanojevićeve fotografije prvi put su izlagane 1973, a katalog kompletnog fonda objavila je, dve godine kasnije, istoričarka arhitekture Divna Đukić Zamolo. Fond je smešten i obrađen u sastavu Zbirke za arhitekturu i urbanizam Muzeja grada Beograda.
Nezaobilazan fotograf svog vremena
Nedavno je objavljena izuzetno uzbudljiva knjiga Jeremija Stanojević – Fotografije u izdanju Muzeja grada Beograda i Centra za fotografiju.
U njoj je 190 fotografija. Uredili su je dr Angelina Branković i Ivan Petrović, a njihovi tekstovi zajedno sa radovima Mihaila Vasiljevića i dr Ane Ereš analiziraju i osvetljavaju opus ovog autora i smeštaju ga na mapu važnih, čak nezaobilaznih fotografa tog vremena.
Rođen je u inostranstvu, preživeo je dva svetska rata, bio je član Crne ruke, profesor na Vojnoj akademiji…
Kao i grad koji je snimao sa velikom ljubavlju, Jeremija Stanojević imao je zanimljivu i burnu biografiju, sasvim u duhu ovdašnjih političkih i društvenih prilika.
Preživeo je dva svetska rata, živeo u dva politička i društvena uređenja, porodica je bila proterana kao državni neprijatelj, pa je rođen u inostranstvu, bio je član Crne ruke, 1911, profesor na Vojnoj akademiji…
A istorija će ga zapamtiti kao fotografa.
Stvarno izgleda kao najkonačniji Beograd, njegov najdominantniji sloj, pravi plan i cvijet mladosti. Većina radnji, iako skromnih i običnih, radi! Težnja ka urednosti je nadrealna pa su i hrpe građevinskog materijala pažljivo zaokružene xD.
Čak i posleratni graditelji su kudikamo normalnu spratnost i smisao poštovali, a nacistima i mnogim savremenim investitorima sumnjivog morala grad ne može oprostiti.
kako je fantastična zgrada sanu andre stevanovića i dragutina đorđevića pa to je neopisivo i onda i danas, magična ! blago srpsko i blago beograda! vrhunska arhitektura