Ono što objekte ambasada izdvaja kao tipologiju jesu ekstrateritorijalne privilegije, što ukratko znači da na placu koji je u vlasništvu vlade strane zemlje može da se projektuje i gradi totalno akontekstualno.
Kada je doktorand i stipendista Vlade Japana, Ivan Filipović ostao bez stana i zdravstvenog osiguranja u doba pandemije bez mogućnosti da se vrati u Srbiju, univerzitet u Japanu ga nije ostavio samog već mu je nesebično pomogao. Međutim, veza sa Japanom nije nimalo slučajna. Ivan je prvo odbranio diplomski-master rad 2011. godine na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, na temu „Arhitektonski identiteti – Ambasada u Beogradu, Novi Beograd, Blok 11a“. Zanimljivo je da im je bila data ista lokacija na kojoj je kasnije sagrađena nova japanska ambasada! Ivan se potom našao u Japanu gde je napisao doktorat koji privodi kraju, i trebalo bi da ga odbrani tokom ove godine.
Arhitekturu, u tom smislu, posmatram i ispitujem kao kulturni resurs, koji ima moć uticaja na bilateralne odnose, predstavljajući novi termin – Soft Power arhitektura.
Moja tema se bavi koncepcijom, implementacijom i upravljanjem objektima koji su građeni van zemlje svog porekla, koji su izvezeni sa ciljem ideološke reprodukcije (npr. objekti ambasada, diplomatsko-konzularna predstavništva, kulturni centri, itd.). U mom istraživanju, u izvezenu arhitekturu uključujem bilo koju izgrađenu (realizovanu) prostornu manifestaciju koja nije potekla iz okruženja u kojem je smeštena, a specifične je namene – kaže Filipović za naš portal.
Arhitekturu, u tom smislu, posmatram i ispitujem kao kulturni resurs, koji ima moć uticaja na bilateralne odnose, predstavljajući novi termin, „Soft Power arhitektura“, pojam koji sam samostalno skovao i uveo za potrebe ovog istraživanja. Pod ovim terminom podrazumevam projektovanu, izvezenu i državno-kontrolisanu prostornu manifestaciju, sa jasnim ciljevima koji odražavaju težnje politike kulturne razmene. Uvodi se i pojam arhitekture kao instrumenta pregovaranja između različitih aktera, interpretirajući definiciju pojma „soft power“ Džozefa S. Naja (Joseph S. Nye), koja u najosnovnijim crtama predstavlja, iako nema direktan prevod na srpski jezik, sposobnosti privlačenja (često nematerijalnim sredstvima, npr. kultura, umetnost, običaji, itd.), sa privlačnošću koja često vodi ka prihvatanju stavova druge strane. Ove tipologije mogu imati snažan uticaj po više osnova, prvenstveno na prostornu interakciju i nacionalnu reputaciju, međutim, kreatori politike i strategija ostaju nesvesni važnosti ranije pomenutih arhitektonskih manifestacija kao kulturnih resursa, kaže Filipović.
Ekstrateritorijalne privilegije
Ono što objekte ambasada izdvaja kao tipologiju jesu ekstrateritorijalne privilegije, što ukratko znači da na placu koji je u vlasništvu vlade strane zemlje može da se projektuje i gradi totalno akontekstualno, bez obzira na urbanističke smernice i građevinske zakone zemlje-domaćina. Iako se ambasade, u poređenju sa drugim tipologijama relativno retko realizuju, potencijalne posledice po urbanu strukturu gradova i njihovog razvoja mogu biti dalekosežne i često negativne.
Kako tvrdi Filipović, odgovornost naravno leži na institucijama obe zemlje, možda i više na stručnjacima zemlje-domaćina. Na primer, nova ambasada Japana je sagrađena uz usaglašavanje projekta ne bi li odgovarao srpskim propisima i objekat je prošao kroz sve administrativne faze, bez dodatnih privilegija, kao i bilo koji drugi objekat koji se gradi u Srbiji. Sa druge strane, za potrebe gradnje nove američke ambasade 2007. godine je izmenjen GUP 2021, što je legitimno, zbog prirode namene objekta i pratećih bezbednosnih pitanja. Ova tema je nedovoljno istražena, ali i veoma bitna, zbog prostornih posledica koje mogu biti veoma negativne po gradsku matricu i njen kontinuitet.
Upravo tokom kasnijeg rada na izgradnji ambasade, dobio sam jedinstveni uvid na proces „iznutra“ što bilo izuzetno dragoceno iskustvo.
Razvoj ove pomalo specifične teme je bio manje-više pravolinijski a takođe, tokom celokupnog procesa sam imao i puno sreće. Prvo sam odbranio diplomski-master rad (koji se sastojao iz teze i projekta) 2011. godine na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, u studiju profesorke dr Dragane Vasiljević Tomić, na temu „Arhitektonski identiteti – Ambasada u Beogradu, Novi Beograd, Blok 11a“. Zanimljivo je da nam je bila data ista lokacija na kojoj je kasnije sagrađena nova japanska ambasada! Upravo tokom kasnijeg rada na izgradnji ambasade, dobio sam jedinstveni uvid na proces „iznutra“ što bilo izuzetno dragoceno iskustvo i u velikoj meri obogatilo moj dalji teoretski pristup ovom pitanju. Ukratko, prvo sam učio kako se projektuje i promišlja o tipologiji ambasada, onda sam aktivno učestvovao u procesu izgradnje japanske ambasade i na kraju pristupio izradi doktorske disertacije o ambasadama na fakultetu u Japanu!
Pošto je moj rad u srži interdisciplinaran i dotiče se i pitanja politike, ekonomije, prava i međunarodnih odnosa, teorije kulture, studija o Japanu, itd, pohađao sam upravo predmete na tu tematiku u Internacionalnom centru Univerziteta. Imam privilegiju da na izradi svoje teze intenzivno sarađujem sa svojim mentorom, profesorom dr Darkom Radovićem, koji je radio, između ostalih zemalja, u Jugoslaviji, Velikoj Britaniji, Australiji i Japanu.
Na Fakultetu nauke i tehnologije Univerziteta Keio, profesor Radović je jedan od retkih stranaca koji samostalno vode svoj istraživački studio za arhitekturu i urbanizam co+labo, a jedini stranac kog koga se nastava i istraživačke delatnosti odvijaju isključivo na engleskom. Iako nam zajednički jezik olakšava komunikaciju, na obostrani dogovor o mom istraživanju diskutujemo isključivo na engleskom, što je i logično, pošto su i terminologija i moj misaoni proces sa uporištem u engleskom jeziku: duplo prevođenje onda ne bi imalo smisla. Ono na čemu profesor Radović insistira su česte prezentacije razvoja teme i diskusije, za sve nivoe studija (osnovne, master, doktorske), kao i za studente na razmeni. Tako dobijene povratne informacije su izuzetno dragocene, pošto možete da čujete kako su drugi razumeli vaš rad i da konstantno radite na svojim veštinama prezentacije. Prilike koje sam dobio tokom rada u studiju co+labo su ono najvrednije; često smo imali gostujuće predavače, vrsne stručnjake, kao i poznate arhitekte i sjajne predavače. Da izdvojim par: Fumihiko Maki, Kengo Kuma, Kazujo Seđima.
U kom smislu se vaša disertacija bavi implementacijom i upravljanjem objektima koji su građeni van zemlje svog porekla?
Ono čime se bavim, u teorijskom smislu, jesu pitanja pokretanja aktivne bilateralne saradnje različitih profesija na procesu izgradnje objekata ove namene. Naime, planirani rezultat mog rada, između ostalog, jeste objavljivanje smernica kako se pristupa izgradnji ovoj tipologiji objekata, sa projektantske i praktične (izvođačke) strane. Za sve objekte, a posebno ambasade, neophodno je razmišljati o investicionom održavanju, dugoročnom uticaju na životnu sredinu kao i uticaju na urbane funkcije u sredinama gde će biti izgrađene.
Ovi aspekti se dodatno usložnjavaju za tipologiju diplomatsko-konzularnih predstavništva; neophodno je pratiti bezbednosne procene, zahteve dijaspore, kao i najbolje načine za predstavljanje naše zemlje u inostranstvu. Zato se većina ambasada projektuje sa posebnim prostorom namenjenim potrebama kulturnog centra, gde bi se tokom procesa intelektualne razmene zemlja porekla mogla približiti zemlji domaćinu i njenim stanovnicima.
Digitalna diplomatija
Što se tiče stanja naših ambasada u inostranstvu, mogu se uočiti dve osobenosti: pretpostavka odsustva dugoročnog budžeta za održavanje tokom projektovanja, kao i hijerarhijska podela na „bitne“ i „manje“ bitne objekte. Naša zemlja, kao zemlja u razvoju, ima skroman budžet koji ne može uvek da pokrije zahteve svih diplomatskih misija u inostranstvu, često predimenzionisanih u odnosu na realne potrebe, ponekad zaostalih iz doba kada smo bili mnogo veća zemlja. Naravno, u većini slučajeva, bitnija je funkcija nego forma, a fasada je nekada samo to – fasada. Aktivnosti i način interakcije sa lokalnom zajednicom, povezivanje sa drugim organizacijama u cilju razmene informacija i predstavljanja naše zemlje su u većini slučajeva bitniji nego spoljašnji izgled. Doduše, kada govorimo o diplomatiji, nekada je bilo bitno predstaviti se drugima isključivo u najboljem svetlu; danas su stvari malo drugačije. Digitalna diplomatija je uzela maha i često imate primer da ambasadori i drugi zvaničnici (u diplomatiji i šire) imaju aktivne naloge na društvenim mrežama preko kojih komuniciraju sa različitim grupama korisnika, prikazujući različite aspekte kulture ili svoje zemlje ili zemlje domaćina. Što ni u koj meri ne umanjuje značaj ambasada kao objekata, prve prostorne asocijacije na tu zemlju, o kojoj se projektantski mora pristupiti krajnje ozbiljno.
– Kolika je zapravo moć soft power arhitekture?
Potencijalno veoma velika, ali istovremeno zahtevajući i kontinuirani nivo angažovanja pri njenim upravljačkim procesima. Pod ovim podrazumevam sve stadijume koji su neophodni za izgradnju jednog objekta, njegova koncepcija, implementacija i upravljanje objektom. Tema soft power arhitekture je veoma kompleksna i pošto je kao odrednica sasvim nova, neophodno je dodatno proučavati da bi mogli da se izvedu validni zaključci.
U svom istraživanju postavljam metodološke osnove za ispitivanje ove teme, koje će u sledećim iteracijama biti obogaćena novim saznanjima. Ono na čemu se mora insistirati jeste holistički pristup ovoj temi; ranija istraživanja, koliko god dragocena, uglavnom se bave samo jednim segmentom procesa: ili konceptom objekta, ili procesom izgradnje u stranoj zemlji, ili (najređe) uticajem koji su ti objekti imali na urbano tkivo u kojima su izgrađeni. Ono što i tema soft power arhitekture pruža jeste mogućnost sagledavanja teme iz više različitih uglova, povezujući različite discipline. To je ujedno i najbitniji i možda najteži deo pri ovom istraživanju. Ova arhitektura ne može postojati vremenski akontekstualno, već se mora sagledavati šira geopolitička situacija, bilateralni odnosi, procesi konkursa za konceptualno arhitektonsko-urbanističko rešenje, profesionalna praksa u obe zemlje i njeni procesi… itd. Jednostavno, kada razmišljamo o arhitekturi ambasada i/ili objekata namenjenih za ideološku reprodukciju, nužno moramo govoriti o dupliranju procesa, tj. o dva simultana procesa koji će se dešavati u zemlji porekla i zemlji domaćinu. I naravno, cela priča i istraživanje se ne završava nakon izgradnje objekta; upravljanje objektom i procena njegovog uticaja na urbanu sredinu i njene funkcije mora biti deo dugoročnog projektantskog procesa. Ono što je krajnje zanimljivo jeste da se vrednost i uticaj ovih tiplogija mogu meriti ne samo kroz gotov proizvod, nego i kroz sam proces.
Nova japanska ambasada je posebna, pošto je kroz proces izgradnje pokazano neverovatno poštovanje prema domaćinu – Republici Srbiji.
Ako se fokusiramo na ovaj aspekt, npr. nova japanska ambasada je posebna, pošto je kroz proces izgradnje pokazano neverovatno poštovanje prema domaćinu – Republici Srbiji, kada je objekat prošao istu proceduru kao i bilo koji drugi objekat koji se gradi na području naše zemlje. S druge strane, očekivanja javnosti su bila donekle nerealna i odsustvo informacija o objektu od strane Vlade Japana je uticalo na loše prihvatanje novog objekta. Naime, početkom marta 2015. godine, par dana nakon useljenja u novi objekat u „Politici“ je izašao članak naslovljen „Urbanistički promašaj“. Pisano je kako novi objekat podseća na bunker ili zatvor i poteglo se pitanje kako je gradska vlast mogla da ustupi tako atraktivnu lokaciju za takav objekat. Nadovezuju se komentari kako se Japanci ne osećaju bezbedno u našoj zemlji čim su imali potrebu da podignu tako zatvoreni objekat, visoke ograde. Ono što ljudi nisu mogli da znaju jeste prethodni proces izgradnje, ali ni tipološku klasifikaciju objekata ambasada, po kojoj je japanska ambasada poprilično otvorena i pristupačna. Većina je svoj stav donela samo na osnovu završenog objekta, iako su nerealna očekivanja formalnih metafora i interpretacija japanske arhitekture u Beogradu uzele maha.
– Kako vam se dopada soft power arhitektura novih ambasada i centara u Srbiji?
Možda su moja razmišljanja produkt kritičkog mišljenja koje zahteva izrada doktorske disertacije, ali pošto je ovo primarna tema mog istraživanja, generalno izbegavam da o ovome pričam u kontekstu „dopadanja“. Naravno, kao i svi mi, i ja imam svoje estetske i arhitektonske preferencije; međutim, pošto se radi o temi koju teoretski i praktično istražujem, pokušavam da o njoj razmišljam u širem kontekstu. Ovakav način razmišljanja mi je pomogao tokom studija, da argumentovano objasnim i branim svoje stavove i to je ono na čemu bi trebalo da se insistira tokom arhitektonskog obrazovanja.
Američka ambasada je zanimljiva zato što njihova upravljačka tela imaju veoma jasnu koncepciju procesa izgradnje američkih diplomatsko-kozularnih predstavništva, kodifikovanu u dokumentu SED (Standard Embassy Design). Ukratko, svi objekti su preprojektovani, u odnosu na veličinu parcele (S, M, L) i nema mesta za eksperimente pri arhitektonskom izrazu ukoliko se ne radi o zemljama koje su strateški bitne kao npr. novoizgrađena američka ambasada u Londonu, koja je koštala više od milijardu dolara i koja je izuzetno zanimljiva za istraživanje u arhitektonskom i urbanističkom smislu.
Američka ambasada je zanimljiva zato što njihova upravljačka tela imaju veoma jasnu koncepciju procesa izgradnje.
Nemačka ambasada je bitna za promišljanje o ovoj temi u drugom smislu: jedan od 3D rendera pobedničkog konkursnog rešenja za Beograd prikazuje objekat tokom nereda/demonstracija, kao i shemu prikaza fasade ukoliko bude oštećena. Pretpostavljam da su na ovakve prikaze direktno uticale posledice demonstracija 2008. godine, sa nezavidnim epilogom. Naravno, svaka zemlja vrši bezbedonosne procene u odnosu na zemlju u kojoj će se nova ambasada graditi i iako je njen prostor zaštićen odredbama Bečke konvencije o diplomatskim odnosima, ne postoje garancije bezbednosti za svojinu i zaposlene ambasade u vanrednim okolnostima.
Kineski kulturni centar
Proces izgradnje Kineskog kulturnog centra je krajnje indikativan i specifičan po više osnova; iako je godinama na mestu nekadašnje kineske ambasade u bloku 11a na Novom Beogradu, oštećene tokom NATO bombardovanja 1999. godine, stajalo, pomalo morbidno, dečije igralište, ubrzo nakon završetka nove japanske ambasade (plac preko puta ulice Trešnjinog cveta), ovaj prostor je reaktiviran. Kreće se sa gradnjom „najvećeg kineskog kulturnog centra na Balkanu“ i dostupne su atraktivne vizuelizacije koje se u velikoj meri poklapaju sa današnjim izvedenim stanjem.
Sa druge strane, na zvaničnom Tviter nalogu kineske ambasadorke, gospođe Čen Bo (@AmbChenBo) nedavno smo mogli da vidimo kako će objekat izgledati i iznutra. To je glavna razlika u procesu komunikacije slika novog prostora, između kineskog kulturnog centra i nove japanske ambasade. Kineska strana malo veštije upravlja i oblikuje mišljenje javnosti, nešto što je japanska strana radila manje uspešno, ali što joj je „oprošteno“ za onakav objekat, pošto je ugled i soft power Japana u Srbiji gotovo nedodirljiv. Sa druge strane, vlast u Beogradu je preimenovala deo ulice Trešnjinog cveta u Konfučijeva, postavljajući njegovu statuu ispred centra, na Trgu kinesko-srpskog prijateljstva, što je moglo da potencijalno bude problematično, uzevši u obzir bilateralne odnose Japana i Kine.
Sada je bitno pratiti i razvoj situacije nakon što kineski kulturni centar zaživi, u smislu prostornog brendiranja Bloka 11a. Ostaje da se vidi koji će atributi i prostorne asocijacije biti pripisani ovom mestu.
Кинески културни центар је при крају изградње. Има библиотеку, учионицу за кинески језик, борилачке вештине и кухињу, такође и салу са 200 седишта у којој могу да се организују концерти итд. Да вама покажем неке слике, и чекамо да се коначно отвори наш заједнички центар. pic.twitter.com/MhxCqsKA8z
— Chen Bo (@AmbChenBo) August 3, 2020
– Imali ste uvid „iznutra“ na izgradnji japanske ambasade u Beogradu? Šta ste tom prilikom sve naučili?
O ovom pitanju nažalost ne mogu da pričam u detalje, budući da sam sa Vladom Japana potpisao ugovor o zaštiti podataka (non-disclosure agreement). Ono što mogu da kažem jeste da su objekti ambasada u projektantskom smislu izuzetno kompleksni, u pogledu organizacije i putanja zaposlenih i posetioca. Nepisana pravila u interakciji zaposlenih diplomata i lokalnog osoblja su veoma značajna, kao i u saradnji između različitih odeljenja (npr. konzularno, kulture, administracije, itd.).
Takođe, objekat nove japanske ambasade u svom sastavu ima i veoma aktivni javni prostor za okupljanja, prezentacije i izložbe, što povlači dodatna bezbedonosna pitanja. Ovaj aspekt je veoma značajan i može predstavljati kamen spoticanja ukoliko projektant teži (ili mu je dopušteno da teži) slobodnijem arhitektonskom izrazu. Tada se moraju primenjivati različite strategije za postizanje otvorenosti ili iluzije otvorenosti. Naravno, nivo bezbednosti će zavisiti od mnogo faktora, ali je ovo jedna od najvažnijih odrednica pri projektovanju ambasada.
Ukratko, ono najvrednije što sam shvatio tokom rada u ambasadi jeste da i nju čine veoma posebni ljudi i ukoliko je neophodno da objekat javnosti izgleda zatvorenije ne bi li se postigao željeni nivo bezbednosti i zaštitili njihovi životi – to se mora uraditi. Ukratko, objekti ambasada nisu poslovni objekti (iako su u svojim segmentima najpribližniji ovoj tipologiji) i moraju se izučavati i u projektantskom i širem arhitektonsko-urbanističkom smislu.
Kad ste već ovde…
