Po svojoj šturoj definiciji džentrifikacija predstavlja projekte oživljavanja zapuštenih delova grada. Za šaku dolara i tepsiju ribe neko kupi niz ruiniranih objekata ili staru fabričku halu, malo ih glacne i dotera, a zatim po paprenoj ceni izdaje i istovremeno prisili one koji su tu silom-prilika obitavali da se maknu i pronađu sebi novu rupu za zavući se – piše Mladen Borocki u svom novom blogu pod rubrikom Sprska neimarština.
Nedavno sam naučio novu reč, ali, o ironije, čini mi se da bih bio sretniji da nisam.
„Stop džentrifikaciji“ nevešto je naškrabano po fasadama jednog oronulog, ali meni na neki mazohistički način vrlo dragog novosadskog kvarta.
Ta parola prilično tupo mi je odjeknula u glavi, nisam u tom trenutku imao pojma šta je pisac hteo da kaže. Kada bi se u prošlosti zatekao u sličnoj situaciji, tu su bili tata, mama ili stariji brat koji bi mi rastumačili šta mi nije jasno. Danas, kadgod sam u nedoumici, tu je sveznajući Google da me obrazuje i otvori oči.
Po svojoj šturoj definiciji džentrifikacija (eng: gentrification) predstavlja projekte oživljavanja zapuštenih delova grada. Za šaku dolara i tepsiju ribe neko kupi niz ruiniranih objekata ili staru fabričku halu, malo ih glacne i dotera, a zatim po paprenoj ceni izdaje i istovremeno prisili one koji su tu silom-prilika obitavali da se maknu i pronađu sebi novu rupu za zavući se. Odeš na buvljak, od Cige za cenera kupiš zahrđali set za ručavanje, kući ga ošmirglaš, pa ga prodaš kao raritetni, luksuzni escajg komplet sa Titanika. Baš dovitljivo…
Za cenera kupiš zahrđali set za ručavanje, kući ga ošmirglaš, pa ga prodaš kao raritetni, luksuzni escajg komplet sa Titanika.
Nakon ovog plastičnog tumačenja shvatićete da je džentrifikacija svuda oko nas (da li je neko rekao Beograd na vodi?). Primeri su mnogi, pa bih se ipak vratio na meni najbliskiji i najpoznatiji – novosadsku Kinesku četvrt.
Kineska četvrt je delimično zapušteni deo Novog Sada, smešten između Limanskog parka i Dunavskog keja, blizu čuvene gradske plaže Štrand i na desetak minuta pešačenja od centra grada. Na ovoj lokaciji nekada je funkcionisala fabrika “Petar Drapšin”, a danas se tu nalaze manje ili više ruinirane i napuštene fabričke barake (idealno skrovište za bežanje iz škole, umetničke ateljee, majstorske i zanatske radionice). Punu deceniju, kako se smenjuju gradski oci (uvek sam ih zamišljao kao ona tri zadrigla prasca iz Alana Forda, čijigod “dres” imali na sebi), menjaju se i ideje o budućoj nameni ovog poslovno-atraktivnog dela grada.
Danas očajnički pokušavamo da stignemo voz razvoja, ne snalazimo se baš najbolje, pa budzašta izdajemo i prodajemo skoro sve.
S ekonomskom krizom 2008. tržište nekretnina u gradu potpuno je svirnulo, a politički mudraci pokušavaju potencijalnim investitorima da uvaljaju uništene industrijske komplekse i prvenstveno za svoju, i sebi srodne guzice, prigrabe što više novog kapitala. Primećujem da se u našoj, i drugim tranzicionim državama, javni prostori privatizuju bukvalno uz kafu, pošto je struktura onih koji brane javne prostore, nažalost, vrlo jadna. Predugo smo bili van svetskih dešavanja i poslednji smo koji privlače investicije. Danas očajnički pokušavamo da stignemo voz razvoja, ne snalazimo se baš najbolje, pa budzašta izdajemo i prodajemo skoro sve. Japijevska mantra o Srbiji kao turističkoj Meki jugoistočne Evrope ima visoku cenu. Takozvana turistička ponuda Srbije/Beograda/Novog Sada… usko je podređena kapitalu i mogućnosti za brzu zaradu. Umesto Meke, Srbiji preti da postane zoološki vrt Evrope, u koji se svraća na turu prežderavanja i precugavanja i u kojem će turističko-partijsko-tajkunska-kapitalistička, nazovi, elita ponovo oživeti stereotip protiv kojeg se godinama tako grčevito borimo – stereotip o podivljalim i bahatim Balkancima.
Srbiji preti da postane zoološki vrt Evrope, u koji se svraća na turu prežderavanja i precugavanja.
Sudbina umetnika, zanatlija i drugih veštih majstora koji naseljavaju Kinesku četvrt (i druge slične lokalitete kojima naša država obiluje) i dalje je neizvesna, ali ono što je izvesno je da izjednačavanje kulture sa turističkom ponudom doprinosi njenoj komercijalizaciji, te ona ostaje uskraćena za svoju osnovnu, nužno neprofitabilnu, funkciju. Tužan zaključak bi bio da je alternativna kultura prilično nestabilna institucija, kao i da nedovoljna moć aktera umetničke scene omogućava političkim velmožama da iste u bilo kom trenutku isteraju iz prostora koji su samostalno pokrenuli i uredili, a na koji opet ne polažu nikakvo pravo.
I tek sada, naoružan novostečenim informacijama, dajem sebi za pravo i sam da se izjasnim:
“Stop džentrifikaciji”, i ja poručujem!
Zapravo, kako to sa mnom neretko biva, biću još ekstremniji u svojim stavovima. Stop svemu! Ova planeta odavno je zaslužila da se zaustavi, a kako smo krenuli, ne bi bila ni najmanja šteta.
Kineska četvrt danas
Foto: Mladen Borocki
