Kako je Drina donela prve pokretne stepenice u Loznicu
Dok se u gradovima širom Srbije masovno otvaraju kolosalni šoping centri, čini se da su Lozničani svoj reprezentativni objekat, koji je projektovao poznati arhitekta, uveliko zaboravili.
U Mačvanskom okrugu, na desnoj obali Drine, ušuškana je Loznica, nekadašnji privredni centar zapadne Srbije. Ekonomskom napretku ovog grada najviše je doprinela fabrika „Viskoza“, koja je osamdesetih godina prošlog veka zapošljavala čak 10.000 radnika. Zbog velikog priliva stanovništva, stvorile su se potrebe za savremenim i dobro snabdevenim robnim kućama, kao što je to bio slučaj sa svakim značajnijim gradom tadašnje Jugoslavije. Tako je u Loznicu doplovila „Drina”…
Sve je počelo 1948. godine osnivanjem Trgovinske radne organizacije na veliko i malo „Drina” u Loznici. Vremenom, preduzeće je raslo i menjalo svoj asortiman u skladu sa potrebama potrošača. „Drina“ je poslovala na celokupnoj teritoriji Podrinja i u preko 20 prodajnih objekata nudila je prehrambenu i tekstilnu robu.
Prekretnica u poslovanju firme dogodila se 1978. godine izgradnjom savremenog tržnog centra u Loznici na 12.500 kvadrata. Ovaj prodajno-poslovni kompleks projektovao je prestižni arhitekta Svetislav Ličina, dok je kao glavni izvođač radova angažovana firma „Zidar“.
Drinu je projektovao arhitekta Svetislav Ličina, dok je kao glavni izvođač radova angažovana firma „Zidar“.
Prodajni prostor se sastoji od dva monolitna objekta modernih kontura i sam po sebi je specifičan, jer je izveden tako da u enterijer ne dopire dnevno svetlo. Kompletan sadržaj bio je raspoređen na četiri etaže: suteren, prizemlje i dva sprata. Prizemlje je izvedeno kao uvučeno, transparentne fasade, te se stiče utisak da dva masivna objekta levitiraju iznad prostranog partera. Poslovni deo kompleksa predstavljen je dominantnom kulom, razigrane staklene fasade u kojoj je smešten poslovni prostor i nekadašnje kancelarije istoimenog preduzeća.
Prve pokretne stepenice u Loznici
Tržni centar otvoren je davne 1980. godine i imao je za cilj da privuče regionalne potrošače koji bi, zbog potreba za robom šireg asortimana, išli u Beograd. U okviru prodaje poslovalo je odeljenje za prehranu, odeljenje keramike, porculana i nakita, odevne konfekcije, kožne galanterije, odeljenje tepiha, termike, akustike, sportske i kamp opreme. Kako Lozničani starijih generacija sa setom kažu, u ponudi je bilo sve „od igle do lokomotive“. U tehničkom pogledu, veliku pažnju su tada privukle prve pokretne stepenice u Loznici, eskalatori koji su nažalost, do danas, ostali jedini u gradu.
Tadašnji koncept modernog poslovanja obuhvatao je i restoran za zaposlene, frizerske salone, terasu na krovu prodajnog objekta sa kafićem i zelenim vrtom, na kojoj su povremeno gostovali muzički izvođači ili su se održavale modne revije.
Od svetle tačke do neprepoznatljivosti
Loznica se za kratko vreme transformisala iz posleratne mahale u grad sa brzim privrednim i društvenim progresom. Razvoju ovog industrijskog centra bivše Jugoslavije neminovno je doprineo tadašnji tržni centar „Drina“. Međutim, preduzeće je prestalo da postoji devedesetih godina prošlog veka. Danas je kompleks privatizovan, ima više vlasnika, a prostor se ne koristi u prvobitno zamišljenoj formi. Neredovno održavanje i glomazne reklame dovele su estetske karakteristike ovog zdanja u neprepoznatljivo stanje.
Dok se u gradovima širom Srbije masovno otvaraju kolosalni šoping centri, čini se da su Lozničani svoj reprezentativni objekat uveliko zaboravili. Da li je njegova tragedija posledica mnogobrojnih faktora, nesrećnih okolnosti i da li će Podrinje ponovo prepoznati njegov potencijal, ostaće pitanje još mnogo godina.
Kad ste već ovde…
