Posle Uskrsa na adrese stanovnika Srbije, počeće da stižu rešenja sa drastično uvećanim porezom na imovinu.
Po novom zakonu, dažbina ne može da bude veća od 60 odsto u odnosu na prošlogodišnju, a u praksi ovo može da pogodi žitelje prestonice, naročito one čija je imovina kojom raspolažu skupa, a džepovi prazni.
Beograd je iskoristio zakonsku mogućnost da razreže porez svojim građanima, pa će tako primeniti progresivne poreske stope koje se sa 0,4 mogu popeti na čak dva odsto u elitnim delovima grada, poput Dedinja. Tako može da se desi, na primer, da će građani opštine Savski venac za stan od 70 kvadrata morati da izdvoje 86.000 dinara, dok će oni koji žive u 200 kvadrata morati da spreme čak 4.000 evra.
Iako je zakon, koji će drakonski oporezivati vlasnike skupih nekretnina, već doživeo izmene, suštinskih promena nema. Interesantno je da predlagač zakona, čija je prvobitna verzija usvojena poslednjeg radnog dana 2010. godine, tadašnja ministarka finansija Diana Dragutinović, već prvog radnog dana posle Nove godine nije mogla da ga prepozna. Šta se zapravo desilo?
Amandmanima Demokratske stranke u Skupštini uveden je veći broj poreskih stopa kako bi, navodno, oni koji imaju više, više i plaćali.
Ideja tadašnje ministarke finansija bila je da se sistem pojednostavi uvođenjem jedinstvene poreske stope od 0,4 odsto. Međutim, iz Skupštine je izašao zakon sa progresivnom poreskom stopom koja se kreće od 0,4 do dva odsto. Poreski stručnjaci kažu da se ovim nije postigao željeni efekat oporezivanja najbogatijih, jer je pravnim licima ostavljena poreska stopa od 0,4 procenta.
„U praksi to znači da će svi biznismeni sa Dedinja kuće prevesti na firme, ako to već nisu učinili. Tako će, umesto da plate dva odsto poreza za višemilionski vredne vile na ime ove dažbine platiti istu stopu (0,4 odsto) kao vlasnici stanova vrednih do 100.000 evra. Ali će i bolje proći, jer im neće biti obračunavana tržišna, već knjigovodstvena vrednost nekretnine“, kaže stručnjak za poreze koji je hteo da ostane anoniman.
Šta će se sa druge strane dešavati penzioneru koji, na primer, živi u stanu koji vredi 250.000 evra? Njegova poreska stopa biće 0,6 odsto, ali neće moći da očekuje oslobađanje od 70 odsto na osnovu starosti nekretnine niti isto toliki „oprost” po osnovu broja članova domaćinstva. Olakšica po osnovu starosti, po novom zakonu, maksimalno iznosi 40 odsto, dok je na ime broja članova domaćinstva odbitak limitiran na 20.000 dinara.
Kome je velik porez, nek proda stan
Prema oceni Milojka Arsića, profesora Ekonomskog fakulteta, jedino što u porezu na imovinu odudara od evropske prakse jeste progresivnost. Odnosno, to što neko ko ima vrlo vrednu nekretninu mora da plati porez po stopi od dva odsto, na primer.
„To znači da onaj ko na izdavanju nekretnine zarađuje pet odsto njene vrednosti mora bezmalo polovinu prihoda od rentiranja da izdvoji za plaćanje poreza. To je isto kao kada bi porez na dohodak bio 40 odsto, što je drastično“, objašnjava Arsić.
Prema njegovim rečima, Predlog zakona o porezu na imovinu koji je pre Nove godine ušao u parlament bio je u skladu sa evropskom praskom, koja je, kako kaže, često vrlo rigorozna.
Arsić smatra da država socijalnim merama ne može da izađe u susret poreskim obveznicima koji imaju vrednu imovinu, a mala primanja, jer ni po jednom kriterijumu nisu siromašni.
„To nije predmet socijalne politike nigde u svetu. Građanima koji imaju takav problem u pomoć mogu da pritrče naslednici ili, ukoliko im je stalo do lokacije, mogu da prodaju stan i kupe nekretninu manje kvadrature u blizini. Ukoliko im je veličina stana bitna, mogu da kupe stan na drugoj lokaciji„, sugerisao je Arsić.
