Meni to liči na film: Arhitektonska produkcija u ulici Dostojevskog
Možda se stvari ipak pomeraju napred. Sve se nadaš ako sačuvaš dušu i mentalno zdravlje i izađeš iz projekta sa dovoljno finansija, kao svaki uspešan filmadžija ćeš nastaviti dalje.
Industrija građevine, baš kao i filmska industrija, koje ako teže kvalitetu i oblikovanju, ne mogu da misle pre svega o pukoj zaradi i dodvoravanju publici (korisniku nekretnine ili kupcu karte), već kako da savladaju trnovit put do realizacije. Jer on je definitivno trnovit čim se izađe iz današnjih okvira klasičnog nuđenja minimuma ustaljenih retko kritički propitivanih obrazaca po što višoj ceni.
Srodni članci na portalu Gradnja:
Ulazak u Harem
Mnoge će arhitekte reći da je za dobar objekat (film) osim dobrog projektanta (režisera) potreban pravi investitor (producent). Zato se neki osmele i da sami investiraju (produciraju).
Ulazak se uglavnom desi slučajno kao i sinopsis za dobar scenario. Poznata kafana Ciganske noći u Novom Sadu bila je na umoru kao i entuzijazam njenih vlasnika. To uvek povećava šansu za neku špekulativnu trgovinu i preprodaju scenarija, što bi ovu priču odvelo u nepoznatom pravcu. Na našu sreću, kupovinom dela kafane postali smo vlasnici njenih prava mi, a ne neko drugi.
Mnoge će arhitekte reći da je za dobar objekat (film) osim dobrog projektanta (režisera) potreban pravi investitor (producent).
Na terenu to znači vlasnici dela placa budućeg središnjeg ulaza. Tada još ne znajući da ćemo pokrenuti radnju u kojoj će ovaj plac postati središnji deo Triptiha, ali ne koleginice Ane Đurić Konstrakte.
Nesuđeni Prequel (prvi deo – žuti ugao) je ipak prvi ugledao svetlo dana, iako su prava na njega kupljena kasnije. Ovo je već bila stvar dobre produkcije i strpljenja. Kada je središnji plac bio otkupljen omogućio je i dobar scenario za ugao kao sada logičan prvi deo. Parking i garažna mesta za stanare koja zbog veličine placa nisu bila moguća na njemu, mogla su se stanarima isporučiti u drugom delu gde ih je bilo više nego dovoljno. Sequel (treći deo) i kupovina prava i na njega je bio samo logičan nastavak, jer je prodaja karata u prva dva nastavka išla dobro.
Rad na filmu
Želje, tehničke mogućnosti, budžeti. Hteli smo u tu prvu fazu da uložimo stvarno mnogo i da otvorimo prostor za dalje pa i po cenu manjeg inkasiranja na blagajnama. Napravili smo procenu da će nam se vratiti u nastavcima ako zaslužimo, čini mi se nismo pogrešili. Ono što je bitno, rešili smo da gradimo priču kao celinu i držali producentsku palicu sigurno u sopstvenim rukama. Naknadno pisanje scenarija za nastavak na već zaokruženu priču samo radi blagajne uglavnom pokvari utisak.
O objektu na uglu je već bilo reči na istom ovom portalu, kada je završen. Nastavak (drugi deo) je bio logičan sled. Ako pričamo o oblikovanju, materijalizaciji, poruci, jasno je bilo da se on naslanja na prvi deo bar u svojoj spoljašnjosti. Da tu glumci, scenografija, fotografija, snimatelj prate nit prvog dela.
Taj prelaz ka susednim objektima i na uličnom delu je bio vrlo jasan argument pri formiranju strukture, materijalizacije i kolorita.
Razlika je ono unutra, što diktira plac i funkcija koja opet za svaki stambeni objekat traži pomalo drugačiji pristup. I tu su i scenario i dijalozi u drugom delu morali doneti neke nove zaplete. Oni su se, što nije slučajnost već opet zadatost koja utiče na sam proces stvaranja, dobrim delom prelili i na treći završni nastavak. To se, da ne mistifikujemo puno, pre svega odnosi na opsluživanje onog zajedničkog mimo samih struktura stambenih jedinica.
Povezivanje je postignuto simbolički sličnim rešavanjem komunikacija, rampi, zenitalnog osvetljenja, materijalizacijom unutrašnjih prostora, otvaranjem kroz velike zastakljene površine dvorišnih stanova ka širokim i prijatnim vizurama… Čuvajući neke osobenosti, formirana je jedna kompaktna dvorišna celina, koja je čini nam se uspela da izvuče i ono najbolje iz susednih objekata.
Taj prelaz ka susednim objektima i na uličnom delu je bio vrlo jasan argument pri formiranju strukture, materijalizacije i kolorita. Kao i u prvoj fazi hteli smo neku logičku transcedentnost u modernije, koja godi prolazniku neupućenom previše u te procese. Nešto što bi se moglo nazvati prijatnom urbanom scenografijom.
Shvatajući vrlo brzo da je pred nama potencijalna trilogija, trudili smo se da te zajedničke prostore što više sagledavamo kao celinu.
Ono što bismo nazvali okućnica u visoko urbanizovanom prostoru je generalno doživelo potpunu degradaciju raspadom sistema koji je do 90-tih bar u tom segmentu i te kako imao svest o zajedničkom prostoru. Možda je imao i previše tog kolektivnog u svom nastajanju ali je ovaj antipod nastao nakon toga, od kog se polako nadam se oporavljamo, pokazao sve svoje dehumanističke sposobnosti. Toliko da su ljudi jedno vreme prestali i da očekuju nešto osim banalnosti u svoja četiri zida.
Shvatajući vrlo brzo da je pred nama potencijalna trilogija, trudili smo se da te zajedničke prostore što više sagledavamo kao celinu. Osim dvorišnih delova parcela predviđenih za podzemne garaže i platoe za parkiranje hteli ne hteli morali smo se zbog samih korisnika pozabaviti i javnim prostorom ka ulici. Trenutna tromost gradske uprave po pitanju javnog opremanja dovela nas je u situaciju da ćemo to ili sami producirati i izrežirati ili će nam gledaoci još dugo ići preko blata sa kupljenim kartama. Što svakako u najmanju ruku kvari utisak.
Dali smo sebi slobodu da taj mini urbanizam popunimo sa što više nasušno potrebnog prostora za zelenilo.
Dali smo sebi slobodu da taj mini urbanizam popunimo sa što više nasušno potrebnog prostora za zelenilo. To je priča za sebe jer smo shvatili da i te zelene javne površine koje smo hteli nema nekog smisla privoditi nameni jer ih grad neće održavati dok god ih on o svom trošku i po svojoj zamisli ne uradi. Dočekaće se i to. Bitno da je prostor za zelenilo nepovratno sačuvan.
Razmišljajući o javnom prostoru pomisliš koliki je nedostatak mesta za ta mala okupljanja. Kada se zastane sa komšijom u u šetnji, razmeni koja reč na klupi ili naslonjen u hladu drveta pored te iste klupe. Deluje kao da u ovim novim prostorima stanari koji dolaze u grad odmah bivaju amputirani od tih potreba, gradeći polako, ali neminovno neki unutrašnji mehanizam otuđivanja i napetosti. Ne sećam se tog utiska nas koji smo odrastali u socijalističkim planskim blokovima. Ali shvatiš ponekad da je umeće režije i znati koju emociju možeš da izazoveš kod gledaoca.
Epilog
Postoje sličnosti vezane i za društveni kontekst naravno. Imao si Avala film i Stambeni fond. Sada „namičeš“ novac ovako ili onako.
Želiš da prodaš priču i garažu, ali ipak pokušavaš da sačuvaš ideju. Imaš naravno i komšiju koji je 90-tih iskoračao plac i ozakonio divlje krilo sa šest etaža i time zagadio ceo blok. Ali boriš se sa tim. Pokušavaš da kupcu nekako otvoriš vizuru bar u neku čistu, jasnu površinu. Iako si mu u behaton postavio veći deo dvorišta, jednog dana će ga ipak lakše skinuti od asfalta i pretvoriti u zelenu površinu. Jer kao nekada parking opet neće biti tolika potreba, nego igralište i zajednički prostor za neku vrstu interakcije.
Možda se stvari ipak pomeraju napred. Sve se nadaš ako sačuvaš dušu i mentalno zdravlje i izađeš iz projekta sa dovoljno finansija, kao svaki uspešan filmadžija ćeš nastaviti dalje. Meni dovoljno.
Grafički prilozi
Fotogalerija faza 2
Fotogalerija faza 3
Faktografija
stambeni objekat
Dostojevskog 11 (faza III) i Dostojevskog 15 (faza II), Novi Sad
Skver Plus doo
dig Miloš Kovačević, k2-kovačević konstrukcije
dia Jovana Matović i dig Miloš Kovačević
dia Teodora Basta, arhitektura; dig Srđan Milošević, konstrukcija
2022.
Nemanja Mandić
Ne tako davno proglasili su najruznijom fasadom jednu plavu u Pap Pavla.. I dalje manje vristi od ovog kurslusa..
Simpaticno izgleda
Upropastili ste mi komsiluk, ta zgrada na ćošku je nesto najružnije sto je Novi Sad video. A sad preko puta zidate još jednu.