Mnogim zgradama dobro bi došlo malo zelenila, pa su neke arhitekte već počele da ubacuju drveće u strukturu svojih građevina.
Vo Trong Nghia rođen je 1976. godine, godinu dana nakon što se završio rat u Vijetnamu. Tokom tog 19-godišnjeg konflikta, napalm bombe bačene od strane Sjedinjenih Država uništile su velike šumske površine oko Phu Thuya, njegovog rodnog grada. Neka od preostalih stabala postala su žrtva Vo Trongovog siromaštva – on je zarađivao novac prodajući ih kao sirovinu za grejanje.
„Moraš da preživiš“, kaže on, ali i oseća krivicu: „Zato moram da sadim ponovo.“ Njegova potreba za iskupljenjem ogleda se u njegovoj izvanrednoj ali jednostavnoj arhitekturi koja je uvela prirodu na velika vrata u Ho Chi Minh City gde je svega 0,25 % urbane površine prekriveno zelenilom (u poređenju sa 27 % u Njujorku). Vo Trongova Kuća drveća (Tree House), skroman, nisko-budžetni stambeni projekat koji lako može da se iskopira, sagrađena je između običnih modernih zgrada u Tan Binhu, jednom od najgušće naseljenih kvartova u gradu.
Prirodan baldahin stvara zaklonjeni prostor ujednačene temperature koji se može koristiti preko cele godine, ispunjen zelenilom i cvrkutom ptica.
Kuća se sastoji od pet betonskih boksova – malih paviljona – grupisanih u jednom dvorištu i odvojenih staklenim kliznim vratima. Kada se ova vrata otvore, sobe i dvorište postaju jedna celina. Diskretni mostovi povezuju kupatilo i spavaće sobe na gornjem spratu. Betonski boksovi služe kao žardinjere za lokalnu sortu smokve. Kako se grane drveća šire, tako se formira nešto kao baldahin iznad dvorišta, stvarajući zaklonjeni prostor ujednačene temperature koji se može koristiti preko cele godine, ispunjen zelenilom i cvrkutom ptica.
“Kuća drveća”, kaže Vo Trong, “služi za povezivanje ljudi s prirodom. To je minijaturni park i ako bismo uspeli da sagradimo još ovakvih kuća onda bi se ceo grad pretvorio u jedan veliki park.” Ovo bi se stvarno moglo i dogoditi jer je jedna od građevinskih korporacija u Vijetnamu preuzela ovaj stil građenja, a osim toga i jedan studentski dom pri univerzitetu oponaša Kuću drveća. Možda je Vo Trong pronašao način da se mnogi prenaseljeni gradovi širom sveta učine zelenijim.
Možda gajenje voća unutar zgrada zvuči čudno, ali grane i cigle čine skladnu celinu, čime se evocira suština bar dva najveća pristupa arhitekturi: klasičnog i gotskog. Debla koja su podupirala najranije građevine inspirisala su mramorne stubove grčkih i rimskih hramova, dok su gotske katedrale slavile svoj blizak odnos s drvetom kako po obliku svog glavnog broda, koji je bio inspirisan šumskim proplancima, tako i svojim kamenim svodovima koja podsećaju na prepletene grane drveća.
Stanovi u Bosco Vertiale su kao kuće drveća, ali sa pogledom na jedan od najvećih urbanih industrijskih predela u Evropi.
U modernizmu je apstraktno poimanje geometrije zamenilo prirodu kao glavni izvor inspiracije. Ipak, arhitekte koje rade u striktno modernom idiomu uspele su da uključe drveće u sveži, linearni dizajn. Stefano Boeri sagradio je dva stambena nebodera Bosco Verticale u jednom kvartu u Milanu. Stanovi u ovoj zgradi su kao kuće drveća, ali sa pogledom na jedan od najvećih urbanih industrijskih predela u Evropi.
Betonski balkoni na ovim milanskim oblakoderima ojačani su kako bi mogli da nose težinu nabujale vegetacije, a specijalni wind-tunnel testovi izvedeni su kako bi se potvrdilo da će visoko drveće ostati uspravno tokom mogućih oluja. Međutim, nema tu velike tajne, niti prevelikih teškoća u građenju u društvu drveća. Gajenje u žardinjerama ograničava rast drveća, iako će im trebati potkresivanje. Žardinjere su obložene vodootpornim membranama i polipropilenskim mrežama koje su dizajnirane tako da drže izračvalo korenje podalje od zidova i obuzdavaju vlagu.
Boeri je odabrao razno drveće koje sporo raste. Tu su višnja, parocija, hrast, kao i javor i bukva koji ne zahtevaju puno sunčeve svetlosti pa su zastuplejni sa severne strane nebodera. Na stranu estetiku, prednost ovog drveća je da ona tokom zime dozvoljavaju sunčevoj svetlosti i izvesnoj količini prirodne toplote da dopru do stanova, dok tokom leta njihovo gusto lišće održava stanove hladnijim nego što bi inače bili. Boeri smatra da je uključivanje klima-uređaja neophodno samo tokom izuzetno vrućih dana. Drveće osim toga upija mirise i zagađenja, filtrira čestice iz izduvnih gasova automobila, prigušuje neželjene zvukove, a za one koji sede na balkonima, smanjuje izloženost ultraljubičastom zračenju.
Uvek će biti onih koji će smatrati da su zgrade koje su prekrivene drvećem neka vrsta izdaje čistih arhitektonskih formi. Međutim, prirodni oblici bi mogli da posluže kao antipod krutom modernizmu.
U predgrađu Sidneja, studio b.e.architecture, pod vođstvom Brodericka Elyja, ugradio je zrelo citrusno drvo eukaliptusa u renoviranu modernu kuću koja se izdiže iznad luke. To drvo dominira kućom, remeteći njenu striktnu geometriju, povezujući trpezariju na divan način sa spoljašnjošću kuće i šireći svoj “baldahin” iznad soba na gornjem spratu. Ni klijent, ni arhitekta nisu videli drvo kao prepreku. Umesto toga, oni su razvili kreatiavnu i harmoničnu vezu između zelenila i arhitekture.
Postoji praiskonska logika u kombinovanju drveća i zgrada. Osim toga, za razliku od mnogih drugih predloga za održivu arhitekturu, inteligentne zgrade kao ove zaista su i mirne i zelene.
Tekst: 1843 Magazine; Prevod: Jadranka Bokan; glavna slika: B.E. Architecture, Peter Clarke
