Grad zalepljen selotejpom: Od autentičnog arapskog duha do katarske verzije Beograda na vodi
Dobrodošli u Dohu, gradić lovaca na bisere na dah koji je postao svetska metropola koja između svojih četvrti gotovo da nema organskih poveznica.
Za ime Doha mnogi nisu ni čuli početkom ovog milenijuma, a onda se ime glavnog grada Katara počelo pojavljivati na avio-kartama kao mesto presedanja za mnoge ljude koji su tražili najjeftiniji i najpouzdaniji način putovanja prema Aziji, Africi i Australiji i našli ga upravo u Qatar Airwaysu.
Internet nas je upoznao sa ultrabrzim rastom ovog emirata u Persijskom zalivu, jedno vreme je Katar bio i najbogatija zemlja sveta, a ljubitelji fudbala nikada više neće zaboraviti (mnogi sa gunđanjem) ime Doha kao mesto održavanja Mundijala 2022, i to u novembru i decembru te godine.
Ovo je priča o gradiću lovaca na bisere na dah koji je postao svetska metropola na arapski način.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Veliki Brat iz Londona štiti voljne za saradnju
A sve je počelo kada je u 19. veku arapski svet u Persijskom zalivu voleo da se bavi trima stvarima – lovom na bisere, trgovinom brodovima („dhow“) i piraterijom i ratovima.
Britancima to nikako nije bilo po volji pa su sa pojedinim emiratima i šeikatima potpisivali Ugovore o primirju i zaštiti, što je značilo da će ta monarhija biti zaštićena od napada suseda (koji su bili ubitačni, recimo 1867. su Abu Dabi i Bahrein zajedno zbrisali sa lica zemlje Dohu i susedni gradić Vakra, a stanovnike deportovali) i da neće napadati Britance.
Jedna po jedna su se države priklanjale ovome, a uslov je bio da se uz zastavno koplje mora staviti bela boja u nekom obliku, i da zastava više ne može biti čisto crvena, kao što je bila do tada.
Svi emirati i šeikati su poslušali i sve zastave sada izgledaju manje-više slično, a Ugovor su potpisali današnji emirati UAE, plus Katar i Bahrein, i ovo se kolektivno zvalo Ugovorni Oman, za razliku od Sultanata Oman koji je bio nešto sasvim drugo. I tada je Doha moga da se digne iz pepela i krene graditi. (Zanimljivo, nezavisnost će svi oni steći tek – 1971.)
Palata Amiri Diwan ima veoma lepo noćno osvetljenje pa je obično „meta“ turista dvaput – jednom danju, a jednom noću.
A prva inkarnacija Dohe bila je pored gradića Al-Bida, koji je danas jedan od rejona Dohe, gde je oko 1820. nastala stara čaršija – posle 1867. obnovljena kao „Stara Doha“ ili Suk Vakif (latinizacija arapskog naziva je Souq Waqif).
I tu počinju priče o arhitekturi Dohe, koja je i doslovno sastavljena od mnoštva manjih gradova koji su spojeni vremenom i sada se kolektivno nazivaju Doha, a izgledaju kao da ih je neko „zalepio selotejpom“ jedne za druge, jer gotovo da nemaju organskih poveznica.
Pastelna Mina i emirova Al-Bida
Što se Al-Bide tiče, u njoj danas dominira Amiri Diwan, nova palata katarskog emira, nastala 1971. za potrebe proglašenja nezavisnosti Katara od brtitanske vlasti, i upečatljiva je po nesvakidašnjoj kombinaciji brutalističkog stila i islamskog tradicionalnog stila, dakle dva najmodernija trenda u ovom delu sveta pre 50+ godina. Amiri Diwan ima veoma lepo noćno osvetljenje pa je obično „meta“ turista dvaput – jednom danju, a jednom noću.
Ono što je primetno je da su kuće u Mini ofarbane u pastelne boje, popločane starom kaldrmom i savremenim granitom.
Zapravo, cela Doha, svi njeni delovi se u suštini nalaze na obali jedan pored drugog, duž dugačkog keja koji se iz nekog razloga u svim arapskim zemljama naziva Korniš (Corniche) po francuskom nazivu. Ako krećete sa brodskog terminala, kako smo to mi učinili, proći ćete prvo kroz staru, ali potpuno džentrifikovanu četvrt Mina.
Izgleda bajkovito sa elementima kiča, a da pritom niko ne zna (ili neće) da nam kaže koji je procenat starih kuća u ovom delu revitalizovan, a koji je nanovo sagrađen? Deluje kao da su sve sagrađene nedavno „po modli“ starih kuća, a ono što je primetno je da su ofarbane u pastelne boje, popločane starom kaldrmom i savremenim granitom, i tu se nalazi hrpa hotela, kafića, restorana i suvenirnica, sve okrenuto turistima koji dođu sa broda.
Jedina informacija kuju smo mi „iskamčili“ je da je sve „renovirano za četiri godine“ i da je „revitalizacija uspešna“. Bukvalno liči na rizorte koje grade u Egiptu, sve je savršeno i – izgleda da se to turistima dopada, kao i domaćinima.
Suk Vakif
Posle izlaska iz zbunjujuće pastelne Mine, obilazimo Stari Diwan, odnosno palatu Vladara Katara dok je još nosio tu titulu (do 1971. Britanci mu nisu dali da bude emir), koju je on smatrao neadekvatnom za vreme posle sticanja nezavisnosti, a koje je sad šarmantna stara palata koja je deo Nacionalnog muzeja Katara. Renovirana do u detalj, sa sve drvenim elementima, daje nam uvid u autohtonu civilizaciju ovog dela sveta.
Suk Vakif je jedna od najzanimljivijih četvrti grada, gde se može reći da je urbana regeneracija uspela.
Ako zanemarimo da je to što je poznato kao Stara Doha, iako deluje drevno, suštinski izgrađeno posle centra Novog Sada srušenog u Revoluciji 1848-49. – možemo uživati u autentičnom arapskom doživljaju stvarnosti, sa „premazom“ zapadnog šmeka, ali taman toliko koliko je potrebno da bude udobno i moderno, a da se ne zadire u tradicionalni način života.
I ovde se postavljalo pitanje kako revitalizovati staru čaršiju tako da ne ispadnu „kulise“, ali i ovde možemo reći da je to prilično dobro uspelo i da je Stari grad postao svetski, a nije izgubio originalni šarm.
Suk Vakif je jedna od najzanimljivijih četvrti grada, gde se može reći da je urbana regeneracija uspela. To je mesto da kupite slike lokalnih autora; da jedete lokalnu hranu u savršeno lokalnom ambijentu; da pijete litre čaja natenane kao domaćini, da se odmorite na terasi butik-hotela, da kupite ćilime ili jedete jeftinu uličnu hranu koju prave lokalci; da vidite pijace sa gomilom ptica na prodaju, i da uživate u arhitekturi koja nosi uticaje Persije, Indije, Zanzibara i još daljih mesta Azije u koje su dhow-brodovi uspeli stići.
Džamija Fanar je sagrađena 2008. godine i ima interesantne elemente katarske lokalne arhitekture i ugledanja na stare uzore.
Konjička policija u lokalnim abajama, prodavci čaja na leđima, idu kroz koloplet sada pitomih uličica sa kućama bež boje sa puno ornamentiranih lukova i često veoma elaboriranom drvenarijom.
Svuda su još uvek bile statue posvećene Mundijalu, na način na koji smo u Novom Sadu 2006. i 2007. imali „Paradu konja“ i „Paradu krava“, umetnička dela raznih autora. Nejasno je kada će biti uklonjeni, ali svakako su lep dodatak.
Korak dalje
Korak dalje i magija se gubi – dolazimo u Dohu iz 60-ih, 70-ih i 80-ih godina, utilitarne zgrade iz vremena utilitarnog stila, kada Katar još uvek nije prebogat. Ali, stvari se popravljaju kad dođemo do bilo čega građenog u 21. veku.
Recimo, Džamija Fanar ili Fanar Masdžid (masdžid i jeste džamija, da se ne dupliramo) je sagrađena 2008. i ima interesantne elemente katarske lokalne arhitekture i ugledanja na stare uzore – konkretno, njen nadimak „Spiralna džamija“ potiče od toga što je uzor bila čuvena Spiralna džamija u Samari, u Iraku.
Elementi Spiralne džamije su eklektično birani i “pruge” crvene i oker boje, nasleđene iz vizantijske umetnosti, spiralno se penju uz džamiju.
Tradicionalne katarske džamije bile su napravljene od koralnog kamena, blata i drveta, za razliku od džamija iz 21. veka građenih od cigle i maltera. Ovi materijali sada omogućavaju izgradnju visokih kupola, zamenjujući ravne krovove. Štaviše, tradicionalne džamije su imale dvorišta, koja se retko viđaju u modernim džamijama.
Konačno, tradicionalni otvoreni „motavada“ u obliku bazena zamenjen je umivaonicima i tekućom vodom. Elementi Spiralne džamije su eklektično birani i “pruge” crvene i oker boje, nasleđene iz vizantijske umetnosti, spiralno se penju uz džamiju, dok su dobro rešenje ventilacioni prozorčići sa ornamentima i drveni prozori na osnovnom delu, koji služi i kao islamski verski centar.
Nedaleko je i Spomenik školjki sa biserom, koji je sporne umetničke vrednosti, ali je značaj lovaca na bisere za katarsku istoriju nemerljiv, pa se o tome i ne govori.
Imaš novca, gradi nebodere – sa druge strane vode svetli grad
Ako nekome nije jasno odakle ideja o Beogradu na vodi, evo mu Dohe na vodi. Kao što kaže stara pesma Bebi Dol, impresivno je kako sa druge strane… vode… svetli grad, i to pod prigodnim engleskim nazivom West Bay. Mi bismo ga nazvali Nova Doha, a zvanično ima četiri naselja puna nebodera: Al-Kasar, Al-Dafna, West Bay Lagoon (opet engleski da bude fensije) i Onaiza.
Odluka da se od mora otme zemljište koje će na kraju postati Al-Dafna (inače to znači „isušena zemlja”) prvi put je predloženo 1970-ih nakon što su ozbiljni planovi o gradnji nebodera sa druge strane Korniša propali, jer plemena koja su imala pravo na zemlju u Dohi nisu htela da prodaju zemlju ili nisu hteli da se prodaju jeftino.
Umesto da primorava plemena da prodaju svoje zemlje, vlada je odlučila da je najizvodljivija opcija da se pokrene veliki projekat jaružanja duž obale Dohe – odnosno, da se zemlja po „holandskom principu” otme od mora. Ovaj projekat je započet 1978. godine i trajao je do 1981.
Kompleks Katara se sastoji od otvorenog amfiteatra, opere, višenamenskog bioskopa, višenamenske konferencijske sale, plaže i pijace.
Američka arhitektonska firma William Pereira & Associates je angažovana da projektuje „novi centar” Dohe, ali nije uspelo, jer Pereirin master plan nije bio u potpunosti sproveden zbog ekonomskih pritisaka izazvanih padom cena nafte 1980-ih, međutim, Sheraton Grand Doha Resort & Convention Hotel sa 456 soba izgrađen je 1979. a Konferencijski i izložbeni centar svečano je otvoren 1982. bili su među njegovim početnim uspesima.
Dugo se ništa nije gradilo dok cena nafte i gasa nije skočila pred kraj 90-ih a onda je izgrađen čitav niz nebodera, a još 50 se planira, tako da, kao i u Beogradu – parti tek počinje. Samo je tamo bezbedno udaljen od starog grada.
U Al-Dafni se nalazi Katara kulturni distrikt (ili kulturno selo), što je veštački napravljen deo grada u starom stilu koji ima za cilj da upozna posetioce Nove Dohe sa istorijom i kulturom Katara. Kompleks se sastoji od otvorenog amfiteatra, opere, višenamenskog bioskopa, višenamenske konferencijske sale, plaže (nazvane Plaža Katara) i pijace.
Kalatravin Prelaz Sharq sastoji se od tri povezana mosta i tunela, sve zajedno dužine čak dvanaest kilometara.
Muzej koji prikazuje pomorsko nasleđe zemlje otvoren je u novembru 2015. godine. Uključuje tržni centar na otvorenom koji imitira suk, na čak 3,8 hekatara, opremljen spoljnom klimatizacijom, ali mesto je uspešno po tome što je takođe domaćin raznih izložbi, festivala, radionica, predavanja, koncerata i verskih aktivnosti. Otvoren je 2010. – novo na stari način.
Jedna stvar koju još čekamo, a koju nismo još videli zbog toga što su pare prosleđene za Mundijal 2022. je Prelaz Sharq koji je dizajnirao lično Santjago Kalatrava. Projekat je vredan 12 milijardi dolara, a sastoji se od tri povezana mosta i tunela, sve zajedno dužine čak 12 km, kao i od usputnih stanica, pešačkih mostova, rekreativnih objekata i prodavnica!
Projekat Sharq bi trebao povezati područje aerodroma, finansijsku četvrt West Bay i Katara Kulturno selo. Projekat je dodeljen kompaniji BDA koje je, sa Santjagom Kalatravom razvila panele od staklastog emajla za oblaganje tunela, ulaze u tunele, zastakljivanje i obloge usputnih stanica na više nivoa, ograde za marine i maloprodajne zgrade. Videćemo šta će biti sa projektom, ali zasad izgleda spektakularno na Kalatravinim renderima.
Biser Dohe za kraj
Još bisera, jer smo u Dohi. Kraj Dohe koji je postao „must” za bogataše ipak nisu neboderi Al-Dafne nego mirniji i luksuzniji Džazirat Aluvlua, ili u prevodu Biserno ostrvo. Iako Katar ne daje generalno mogućnost da se poseduje zemljište ako ste stranac, ovo je prvo mesto gde je to dozvoljeno.
Ali, iz nekog opet nama nepoznatog razloga, vlasti Dohe su odlučile da se Biserno ostrvo sastoji od dva polukružna zaliva sa 31 kulom-neboderom i rezidencijalnim delom koji treba da „inkorporira različite aspekte arapske, mediteranske i evropske kulture”, doslovno pretvarajući Biserno ostrvo u Diznilend ili Las Vegas. Biserno ostrvo će na kraju imati 12 okruga, svaki sa različitim arhitektonskim stilom.
U okviru Nacionalnog muzeja Katara nalazi se i emirova palata, pa se jasno vidi koji je značaj dat samom kompleksu.
No, hajde da nešto lepše bude za kraj. Dve stvari koje su „protivotrov” za ovaj copy-paste metod koji često viđamo u Aziji (opet nejasno, jer je to region izuzetne kulture) su Nacionalni muzej Katara koji je radio proslavljeni francuski arhitekta Žan Nuvel, koga je inspirisao kristal pustinjske ruže, kao i Stinga pre par decenija za muzički hit.
U okviru muzeja nalazi se i emirova palata, pa se jasno vidi koji je značaj dat samom kompleksu. Nuvelova dela su melem za oko, a ovaj projekat je gotovo neposredno urađen posle Luvra u Abu Dabiju, što je još jedno njegovo delo, kao i Burdž Doha, ikonična zgrada u obliku krastavca iz Al-Dafne, građena 2012.
Mušajrib je kvart koji je malo udaljeniji od mora, ali ima najharmoničniji razvoj, budući da je u pitanju potpuno plansko naselje.
Možda je put kojim će se kretati Doha najvidljiviji u Mušajribu, kvartu koji je malo udaljeniji od mora, ali ima najharmoničniji razvoj, budući da je u pitanju potpuno plansko naselje. Biće to energetski najodrživiji kvart na svetu, kažu, i jedan od onih „potpuno smart” gradova – a gradi se u fazama i ima šest delova, jer za razliku od nekih nama bliskih projekata, ovde se odmah uračuna i „Disktrikt katarskog nasleđa”, uz prodajni, biznis deo, stambeni deo i još jedan deo mešovite namene koji baštini najsavremeniji arhitekturu kroz mešavinu pročišćenih formi i lokalne tradicije. Dakle, ne samo kvadrati bez sadržaja.
Epilog
Svakako, rascepkana priroda zemalja Persijskog zaliva daje mogućnost za različite vizije razvoja i nadmetanja među njima, a svakih nekoliko godina se krajolik menja.
Ono što je osećaj kada ste ovde, je da je svet mlad, i da se stalno menja, pa se i vi osećate dinamično. A opet, vidi se i da je (makar ovaj arapski) svet tvrdoglavo tradicionalan i da neće zaboraviti na svoje korene.
