Da li će naši diktatori dobiti svoje spomenike u Beogradu?
Možda je podizanje spomenika i kralju i maršalu rešenje problema u koje je društvo zapalo.
U knjizi “20 srpskih podela” našeg pisca Dušana Kovačevića, obrađuju se sve podele u našem narodu. Između ostalog i onu popularnu podelu na partizane i četnike. Više od pola veka traju prepucavanja levičara i desničara koji političar/vladar je bio bolji po naš narod, kulturu i državu. Jedni isključivo navijaju za Josipa Broza Tita, a drugi potenciraju monarhiju, to jest, Kralja Aleksandra Karađordjevića.
Za prve je Kraljevina Jugoslavija bila nazadna država, opterećena međunacionalnim podelama, u kojoj je vladala srpska hegemonija i podela na buržuaziju i ugnjetavanu radničku klasu. Za druge, komunizam je bio izvor sveg zla, ne samo u Socijalističkoj Jugoslaviji već u celom svetu. Tito je bio antisrpski nastrojen i stalno je gledao kako da zatre srpsku kulturu i tradiciju.
Oduvek je u našoj istoriji postojalo zatiranje i negiranje nekih prethodnih epoha, vladara, dinastija ili država koje su vladale Beogradom.
Oba ova iskaza su u dobroj meri tačna, ali je i tačno da su oba vladara bili diktatori i da su, naravno svako na svoj način stvorili i unapredili državnu zajednicu koja je u svojem nazivu nosila reč – Jugoslavija. I pored svih zasluga i pogrdnih epiteta, političari pokušavaju da dezavuišu obe istorijske ličnosti koje i dalje nemaju svoje ulice i javne spomenike u našoj prestonici.
Oduvek je u našoj istoriji postojalo zatiranje i negiranje nekih prethodnih epoha, vladara, dinastija ili država koje su vladale Beogradom. Austrijanci su rušili turske džamije, Turci su rušili austrijske kapije i višespratne zgrade, Obrenovići, a za njima i Karađorđevići su rušili i zatirali osmanski Beograd, Tito je negirao gotovo celokupnu prethodnu istoriju, pa je nešto manje rušio po starom Beogradu, ali zato nešto više zidao Novi Beograd, dok su političari u proteklih dve decenije u blagoj konfuziji šta dalje da rade. Šta novo da grade, to jest, šta staro da ruše. Možda su sada na sceni obračunavanja privatnog interesa sa javnim, ali to je već za neku drugu priču.
Ostaje činjenica da je dodela ulica i izgradnja spomenika kralju i maršalu i dalje vruć krompir sa kojim ni jedna dosadašnja vlast nikako ne može ili ne želi da se izbori. Možda da se pokrene javna debata koja bi dala neka potencijalna rešenja? Da počnemo sa predlozima.
Kralj Aleksandar Karađorđević Ujedinitelj
Svoj nadimak dobija nakon Prvog svetskog rata, iz kojeg Kraljevina Srbija kao pobednica postaje stožer ujedinjenja drugih slovenskih naroda na zapadnom Balkanu. Stvorena je velika država, ne toliko privredno i vojno koliko kulturno-umetnički razvijena. I dalje smo bili pre svega poljoprivredno orjentisani, ali to nije smetalo da dobijamo razvojne kredite od zapadnih partnera i njima dalje razvijamo ekonomiju. Urbane sredine su najviše bile izgrađivane, naročito Beograd kao prestonica uveličane kraljevine.
Međutim, međunacionalno neslaganje unutar države bio je nerešiv rebus za našeg vladara, koji u januaru 1929. godine zavodi diktaturu. Nije doživeo da vidi dovršetak mnogih monumentalnih objekata, poput palate Skupštine, ali i novog mosta koji je dodatno povezao Beograd i Zemun, a koji je u njegovu čast poneo ime Most viteškog kralja Aleksandra. Most biva srušen tokom Drugog svetskog rata i biva obnovljen (ne u izvornom obliku) i ubrzo je poneo ime po kojem gas vi danas pamtimo – Brankov most. Možda bi bilo najpravednije da se mostu vrati njegov prvobitni naziv. Most više nije onaj prvobitni lančanik, sa konstrukcijom karakterističnom za sve viseće mostove, ali je njegova izvorna noseća baza i dalje prisutna.
Spomenik kralju Aleksandru mogao bi biti postavljen na uzvišenju u blizini mosta, na kojem se danas uzdiže obelisk posvećen Prvom samitu Nesvrstanih u Beogradu, a koji i nema neku vezu sa tom lokacijom. Na taj način bi kralj simbolično gledao preko Save, ka teritorijama koje je nakon Prvog svetskog rata priljučio Kraljevini Srbiji. Za potrebe rešenja spomenika mogao bi biti raspisan konkurs, ali i kopiranje nekog postojećeg ne bi bilo pogrešno. Poznate su dve statue kralja Aleksandra i to obe konjaničke. Jedna se nalazi u Lapovu, a druga, znatno monumentalnija i ekspresivnija u Nišu i delo je vajara Zorana Ivanovića.
Maršal Josip Broz Tito
Maršal postaje apsolutni gospodar odmah nakon završetka Drugog svetskog rata. Prostor nad kojim je vladao bila je država koju mu je u neku vrstu nasledstva, ostavio kralj Aleksandar. Ova nova Jugoslavija bila je uvećana za teritoriju Istre i potpuno drugačije organizovana. Vojno je bila jedna od moćnijih faktora u Evropi, sve više je stavljala akcenat na razvoj industrije i naravno, za vreme Titove vlasti država dobija svetski priznat ugled. Isprva država nije potencirala kulturno-umetnički razvoj, ali već početkom 60-ih godina dolazi do njenog procvata. Razvoj države se najbolje može pratiti po građevinarskim poduhvatima, koji u to vreme uzimaju sve veći zamah.
Naročito važan projekat bila je izgradnja nove prestonice na suprotnoj, neizgrađenoj obali Save, koja dobija naziv Novi Beograd. Ovaj trend postaje sve češći, pa Socijalistička Jugoslavija dobija Novi Zagreb, Novo Sarajevo, Novu Goricu i druga mesta koja posleratnom izgradnjom dobijaju nove, arhitektonsko-urbanistički oblikovane centre. Novi Beograd odmah dobija ulice i bulevare čija imena su slavila heroje NOB-a, Komunističke partije i Pokreta Nesvrtstanih, ali je tadašnji režim naredio preimenovanje i svih drugih ulica u starom centru Beograda, pri čemu je ulica koja vodi od Terazija prema Slaviji dobila ime Ulica Maršala Tita. Svi jugoslovenski gradovi su imali po jedan bulevar ili ulicu sa tim nazivom, ali su ih izgubili ubrzo nakon raspada Jugoslavije. Tako je kod nas ova ulica preimenovana u Srpskih vladara, a zatim u Kralja Milana.
Bilo bi poželjno da i Tito ponovo dobije svoju ulicu, ali ovaj put na Novom Beogradu, čiju izgradnju je i sam inicirao. Tu bi mogao biti postavljen i njegov spomenik. Ponovo, mogao bi biti raspisan javni konkurs, ali kopiranje takođe ne bi bila loša ideja. Ako je najpoznatija skulptura, čiji ja autor vajar Antun Augustinčić, isuviše militantna i neoriginalna jer je kopirana u desetine primeraka širom Jugoslavije, možda bi najbolje rešenje bila statua sa Trga Partizana u Užicu, delo vajara Frana Kršinića. Spomenik bi mogao biti lociran kod Muzeja savremene umetnosti ili još bolje ispred ili u okviru kompleksa SIV-a, to jest, Palate Srbija.
„Mali“ problem
Glavni problem u ostvarivanju ovih koraka jeste činjenica da su ovi vladari bili – diktatori. U svetu nema tako mnogo država koje i dalje veličaju svoje diktatore. Hitler i Musolini nikada nisu dobili spomenike nakon Drugog svetskog rata (iz jasnih razloga), dok su statue Franka u Španiji uklonjene u posthladnoratovskom periodu. Možda jedine države koje i dalje neguju tradiciju veličanja svojih diktatora su Severna Koreja (dinastija Kim), Turska (Kemal Ataturk), Kuba (Fidel Kastro), Kina (Mao Cetung) i Gruzija, koja je jedina zadržala spomenik Josifu Staljinu jer je on poreklom iz te nekadašnje sovjetske republike.
Drugi problem leži u činjenici da političari ne žele da ih narod vidi kao nastavljače lika i dela, to jest, politike ova dva problematična vladara. Biračko telo Srbije je isuviše šareno obojeno po pitanju političkih stavova, pa bi veličanjem jednog ili drugog vladara sadašnji političari ostali bez jednih ili drugih glasača/simpatizera. Možda je upravo rešenje rebusa u podizanju spomenika i kralju i maršalu, ali videćemo da li će iko u budućnosti imati hrabrosti da napravi ovaj korak.
Foto naslovna: Brankov most – Dejan Spasovski, Flickr
Краљ Александар није био диктатор нити би могао да се упоређује са Брозом. То би вам први потврдио писац поменуте књиге „20 српских подела“, који је члан Крунског савета. Идеја за место споменику је сјајна, али би била потпуна када би се мосту вратио стари изглед. Како постоји основа, додавање ланчане конструкције и није тако компликовано.
Такође они који потенцирају монархију, неретко не воле лик и дело Витешког краља, због његовог „југословенства“. Те вам је и та теза погрешна. Коментар монархије је тачан само ако се гледа из хрватског или комунистичког угла. Такође градњу Нбг-а није иницирао маршал, већ управо краљ Александар, ширећи Београд ка Земуну. У прилог томе је изградња Сајма, касније логор С. сајмиште. Нажалост његовим страдањем 1934. све је стало.
Сем историјски нетачне анализе, немам замерке за сајт. Свака част, и останите у оквирима своје струке.