Kvalitet uskoro ispred komercijale? Arhitekte o transformaciji stanovanja

Kada arhitektura ne gleda samo ka profitu, već i ka ljudima, otvaraju se vrata za kvalitetno i priuštivo stanovanje.

U finalnom panelu konferencije BuildUp 2024 reč su dobile isključivo arhitekte – Grozdana Šišović, Vladimir Đorić, Jugoslav Jugović, Bojan Zabukovec, Branislav Redžić i Snežana Ristić kao moderatorka.

Na početku svog izlaganja, Grozdana Šišović, suosnivač arhitektonskog studija re:a.c.t i vanredni profesor na Departmanu za arhitekturu Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, istakla je da je jako bitno razumeti da je obrazovanje arhitekte veoma višeslojno, da se jedan arhitekta – posle pet godina kaljenja na fakultetu kroz različite teme i različite oblasti istraživanja – pre svega uči kritičkom mišljenju, “usvajanju kritičkog stava u celom našem poslu”.

“Na primer, kada se radi o projektovanju stanova, nema dobrog projekta bez razumevanja konteksta, bez razumevanja same lokacije, grada, budućih korisnika i njihovih potreba, bez razumevanja samog trenutka, kako se društvo menja pod uticajem tehnologija, šta je specifičnost određene sredine, šta je specifičnost našeg društva i našeg grada“ – kaže Šišović i nastavlja:

„Tek onda slede znanja o dimenzionisanju prostora, o tome kako se ispravno projektuje dnevna zona, noćna zona, šta podrazumeva jedan funkcionalan stan u svakom smislu, u odnosu opet na tu korisničku grupu. Danas se malo gubi iz vida da su arhitekti stručnjaci čija ekspertiza nije samo na nivou ispunjenja nekih finansijskih projekcija kroz izgrađeni objekat, nego pre svega u jednom sinteznom sagledavanju stvari – sagledavanju problema društva, grada, i estetike, i funkcije, i mnogih drugih parametara kojima se mi kao struka bavimo“.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• BuildUp 2024: Konferencija najavila transformaciju – kvalitet stanova ispred kvantiteta

Kvalitet stanova u Srbiji prevazilazi i regionalni okvir

Govoreći o stanogradnji u nekadašnjoj Jugoslaviji, moderatorka Snežana Ristić je navela da se tzv. beogradski stan razlikovao od stanova u drugim jugoslovenskim republika po tome što je on „išao od iznutra ka spolja“ – prvo je išla funkcionalnost pa se onda gledalo kako će izgledati fasada.

Partner u studiju Zabriskie Vladimir Đorić izneo je mišljenje da je u poslednjih 5–6 godina čitava naša arhitektonska struka napredovala na jedan izuzetno kvalitetan način, te da smatra da kvalitet stanova u Srbiji prevazilazi i regionalni okvir.

„Volim da pratim i napravim komparaciju sa tržištem Slovačke, Slovenije, Češke, i po mom mišljenju – kada uporedimo neke velike projekte tamo i neke velike projekte ovde – naši stanovi su mnogo bolji, u smislu funkcionalnosti, kvaliteta stanova, uopšte čitavog sklopa. Često se mistifikuje to da su sadašnji stanovi nekvalitetni – da su nekvalitetni ne bi tako dobro prolazili na tržištu“, istakao je Đorić i dodao:

„Prošlost se često posmatra kao nešto što je bilo bolje nego što je sada. Mislim da je poražavajuće da u ovom trenutku naša teoretska, pa i akademska zajednica, ne želi da to proanalizira. I oni se isto projektuju od iznutra ka spolja“.

Vladimir Đorić; Foto: Jakov Simović

Branislav Redžić; Foto: Jakov Simović

Prošlost se često posmatra kao nešto što je bilo bolje nego što je sada. Mislim da je poražavajuće da u ovom trenutku naša teoretska, pa i akademska zajednica, ne želi da to proanalizira.

„Ne bih se baš složio da i dalje treba ići iznutra ka napolju“, dodaje Jugoslav Jugović, vlasnik biroa Revolution Architects: „To zavisi i od objekta, zavisi i od situacije. To je dizajn, jer iskusan arhitekta može da predvidi šta mu treba za jedan stan i prvo će srediti volumen zgrade, napraviće da ona prija tom prostoru, da bude adekvatna, zatim će iskustveno već ući unutra i u nekom rasteru raditi taj stan“.

„Od nekih vremena kada je bila organizacija najbitnija, a ima veze i sa politikom i sa svim, promenilo se dosta toga, krenuli smo da radimo fasade malo ozbiljnije, krenuli smo da dizajniramo. Zatim kreće enterijer. Imam neke investitore iz 90-ih godina koji još uvek ne mogu da ’svare’ da oni treba da rade unutrašnje opremanje i dizajn prostora, prosto nikad to nisu radili. Nešto što se preko radilo odavno sad dolazi kod nas i radimo i mi, i radićemo mnoge stvari koje se tamo odavno rade“, naveo je Jugović.

Za izvođača projekat nikad nije dovoljno razrađen

Bojan Zabukovec, vlasnik i generalni direktor beogradskog biroa ZAP, rekao je da je u vreme SFRJ tržište bilo drugačije, da su mnogi arhitekti na bazi tehnologije izvođača pravili stanove da bi se uklopili u ono što izvođač može kvalitetno i brzo da uradi.

„To više ne postoji, mi izvođače nemamo na tom nivou. Izvođač se uglavnom bazira na tome da ima dovoljno para da može da obezbedi bankarsku garanciju, da angažuje podizvođače za određene oblasti i da koordinira, to je naš izvođač. Iz tog razloga mislim da arhitekti sad imaju mnogo više posla i oko razrade projekta, nikad dovoljno nije razrađen projekat za izvođača zato što jednostavno nemaju iskustva i nemaju praktičnog znanja niti tehničkog znanja da isprate kroz izvođenje taj projekat. Mislim da je to veliki hendikep“, rekao je Zabukovec.

 Ispada da je luksuzno stanovanje, nešto što je jednostavno samo projektovano po pravilniku.

Po pitanju luksuza nekad i sad, Grozdana Šišović dotakla se projekta rekonstrukcije naselja u Kraljevu, oštećenog u zemljotresu, u kome stanove jeste gradila država ali nisu bili socijalni.

„Ono što smo mi uspeli tamo da isprojektujemo to je kuhinja, koja je svaka posebna prostorija sa prozorom. Kuhinjski vetreni plakar nekad smo imali kao obavezu po pravilniku – ako nemaš mesta za ostavu onda u toj kuhinji moraš uz fasadu da otvoriš vetreni otvor za taj vetreni plakar, gde ćeš da držiš zimnicu itd. Distanca između tih objekata je nekih 20-ak metara, objekti su slobodnostojeći u parku, i sad kad se preslišam – to ispadne luksuzno stanovanje, nešto što je jednostavno samo projektovano po pravilniku.“

Problem prenaseljenosti

Suosnivač studija ARCVS Branislav Redžić objašnjava: „Patologija stanovanja je predmet razmatranja Svetske zdravstvene organizacije, oni su od 1978. godine uveli kategoriju koja se zove sindrom bolesne zgrade. Utvrđeno je da je prenaseljenost imanentna, globalna okolnost koja muči civilizaciju, pa se onda došlo – jednako utemeljeno i ovde i u Evropi i u Americi – do sindroma bolesne zgrade. Taj sindrom je ranije tumačio kvalitet vazduha, kvalitet elementarnih životnih okolnosti, uz zapreminu koju trošite kao porodica, da bi on, naravno, sad izašao iz tih okvira i počeo da se bavi okruženjem i stigao i superponirao se sa problemom prenaseljenosti“.

Nije više dobro živeti u centru grada

Bojan Zabukovec se pita: „Zašto mi mislimo da je dobro živeti u centru grada? Nije više dobro živeti u centru grada. Način kako se živi u centru grada ima prednosti i mane, ali svi i dalje vole da žive u centru grada i pokušavaju da kupe stan u centru grada iako svi kukaju na mane. Jednostavno, svako treba da odluči kakav će način života da vodi. Ako mu je bitno da bude blizu pozorišta, kulturnih institucija, banaka, onda će da živi u centru grada. Ako mu je bitno da ima prirodu, da ima zelenilo, da ima drukčije, pitomije okruženje, onda njemu mesto u centru grada nije“, smatra Zabukovec.

Na opasku moderatorke da je svejedno gde ćete živeti ako imate metro, Zabukovec dodaje: „Druga priča je definitivno način kako se dolazi od kuće do posla i kako se živi život na periferijama grada kod nas. U inostranstvu je to potpuno drukčije baš iz razloga saobraćajne infrastrukture, koja je kod nas takva kakva je i na tome treba raditi. Ali moramo da znamo da način života birate vi i ja prvi nisam onaj koji bi sad živeo u centru grada. Moj način života jeste urban, ali meni je tog urbanog – kakav je sad centar grada, Vračar – dosta, ja sam se preselio, ja sam pobegao iz tog dela grada baš iz razloga što mi više ne prija sve ovo negativno o čemu pričamo“.

Država može da doprinese mnogo, kroz drugačiju poresku politiku, da vam kad kupite jedan stan nije isti porez kao kad ste kupili peti.

Na pitanje Snežane Ristić gde je država u strategiji stanovanja, Jugoslav Jugović kaže: „Na nama je da ispoštujemo zakon i mi ćemo vrlo rado ispoštovati propise i zakon. Postoje nama bliske države koje su uspele to da sprovedu i u njima kada predate vaš projekat za dozvolu mora da bude jedan stan koji je po pravilniku – zna se koliko je predsoblje, zna se kolika je dnevna soba, kuhinja, sve se zna. Mi imamo taj pravilnik, samo ga, nažalost, niko ne poštuje, i onog trenutka kad bi propis naterao sve nas arhitekte da ga se pridržavamo to bi nas odbranilo i od investitora“.

Bojan Zabukovec se nadovezuje na temu: „Pričalo se u prethodnom panelu o investitorskom urbanizmu. Pa nije kriv investitor, on ide za profitom. Dakle, mora politika da usmerava način razvijanja grada, a urbanisti su samo oni koji su jedan od elemenata koji utiču na razvoj grada“.

Mali koraci ponekad prave velike razlike

Grozdana Šišović ističe: „Ja se ne slažem sa mišljenjem da mi tu nemamo neku ulogu i da ne možemo da doprinesemo. Mislim da mali koraci, male izmene u pravilnicima, male izmene u zakonima prave velike razlike ponekad i mislim da veliku razliku takođe pravi jedna svest struke da mi moramo da delujemo zajedno kao urbanisti i arhitekti, da ne može urbanistički plan da se radi mimo sagledavanja dubina trakta itd“.

„Investitori imaju neki svoj metajezik, mi možda pola od toga ne razumemo, ali imamo i mi svoj metajezik i možemo da se razumemo šta su stvarno stavke gde mi možemo malim koracima da nešto doprinesemo. A država može da doprinese mnogo, kroz drugačiju poresku politiku, da vam kad kupite jedan stan nije isti porez kao kad ste kupili peti itd.“, zaključuje Šišović.

Uzlaznom putanjom u narednoj dekadi

Jugoslav Jugović navodi da je arhitektonska struka bila devastirana krajem devedesetih i u prvoj deceniji 21. veka, te da „moramo priznati da je danas sve bolje nego što je bilo pre 10–15 godina“.

„Od onih demit fasada i socijalnih stanova otišlo je daleko, daleko bolje i poboljšava se. Treba da se ujedinimo, to je bitna stvar, kao što advokati imaju svoju komoru, kako se drže zajedno i imaju neke svoje stavove. Stvarno ćemo ići tom uzlaznom linijom u narednoj dekadi i pratimo negde svet“.

Na samom kraju diskusije, Vladimir Đorić pravi još jedan osvrt na prethodnu panel diskusiju, gde je iznet stav da naredni period neće biti obeležen kvantitetom, već kvalitetom:

„U tim okolnostima stvarno vidim šansu za arhitekturu i za arhitekte, u smislu da se neće više tek tako sve prodavati. Mi trenutno na tržištu imamo možda 15–20% više ili manje kvalitetne arhitekture, imamo 50–60% solidne arhitekture, dobre konfekcije, i sigurno 20–30% nekog supstandarda, nekih stanova ili gradnje koja je ispod kvaliteta. Verujem da će sada da dođe jedan drugačiji način i da će arhitektura, u stvari, biti jedan od alata kojim će se investitori pozicionirati na tržištu“.