Brutalizam i Deni Vilnev: Kada beton priča priču o otuđenju

Bez ljudi i njihovog iskustva i slobodnog vremena nema brutalizma kao ideje, ostaje samo forma. A onda ona deluje zastrašujuća i hladna, idealna za sci-fi distopije.

Kreiranje sveta budućnosti, neke druge planete, ili prosto, antiutopije, predstavlja složen posao. Imaginacija režisera i scenografa veoma često se oslanja na vizije iz snoviđenja, ali još češće, u pitanju su reference na umetnost koja je već stvorena, bilo u nekom prošlom vremenu, bilo na nekom dalekom mestu, ili kombinacijom oba.

Deni Vilnev, kanadski reditelj koji je režirao možda i tri vizuelno najupečatljivija (i najbolja, ali to je već diskutabilno, ima ko se neće složiti s ovim) naučnofantastična filma u proteklih sedam godina (Blade Runner 2049, Dina 1 i Dina 2), bio je naveliko fasciniran i inspirisan – brutalizmom, da bi dočarao nestvarne ili daleke svetove.

Pogledajmo kako se sve to desilo.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Galerija brutalizma: Zbog čega novobeogradski blokovi još uvek inspirišu fotografe

Otuđi me betonom i prazninom u 2049.

Nije Vilnev, doduše, ni prvi ni najoriginalniji, kada se reč povede o brutalizmu i njegovoj upotrebi za dočaravanje otuđenih svetova: setimo se samo Paklene pomorandže iz 1971. gde se sve dešava u brutalističkom okruženju Londona. Ali, idemo na Vilneva i njegov film iz 2017. godine, Blade Runner 2049.

Korišćenje brutalizma je veoma svesna odluka: naime, u intervjuu za Variety, snimatelj Blade Runnera 2049 Rodžer Dikins je objasnio da su mnoge brutalističke zgrade u Londonu ostavile ključni otisak na grad, i utisak na građane, te da je scenograf Denis Gasner odmah “kliknuo” i okrenuo se brutalizmu kada je Vilnev tražio od njega da napravi “težak, betonski svet budućnosti”.

Rešenje je bilo jasno – teška, betonska arhitektura koja je počela da živi svoj život od 50-ih godina 20. veka.

Vilnev je smatrao da je brutalizam odličan alat za prikazivanje sveta bez bliskosti, što je, paradoksalno, sasvim suprotno od onoga za šta je brutalizam i zamišljen.

Iako je brutalizam u svojoj osnovi imao socijalističke korene i egalitarnost i suštinski bio antikapitalistički, on je vremenom apsorbovao i samo naglasio najgore elemente kasnog kapitalizma današnjice, te ga Vilnev koristi za budućnost sa još ubrzanijim i naglašenijim sumornim efektima.

Kada je spojio brutalističku pozadinu sa neonskim reklamama, izgleda kao da K, glavni lik koga tumači Rajan Gosling, izgleda kao savršeno otuđeni, usamljeni potrošač u bezličnom svetu koji se bori za njegovu pažnju, što je i bila ideja celog filma.

U filmu nema porodica i zajednica, nema ni dece, a nema ni organizovane vlasti, osim policije, i Vilnev je smatrao da je brutalizam odličan alat za prikazivanje sveta bez bliskosti, što je, paradoksalno, sasvim suprotno od onoga za šta je brutalizam i zamišljen.

Element koji je vidljiv i u današnjem društvu Vilnev je samo dodatno naglasio, uz pomoć Gasnera.

Alison i Piter Smitson, „apostoli brutalizma“ su svojedobno rekli „sirova i ogoljena forma čeka na ukrašavanje, a ukrašavanje će biti stanovnici te forme“. Ideja je bila da sami stanovnici „oboje“ formu svojim iskustvima.

Ali, šta ako žitelji nemaju čime da oboje formu, jer su postali „usamljeni zombiji u kapitalizmu“? Taj element, koji je vidljiv i u današnjem društvu, Vilnev je samo dodatno naglasio, uz pomoć Gasnera.

Daleki svetovi i diktature

U Dini 1 i Dini 2, Vilnev ide još dalje sa svojim umetničkim konceptom, u kome možemo videti da je uloga Instagrama u formiranju svesti postala ogromna: naime, on je oba filma (i Blade Runner 2049 je snimljen na sličan način) koncipirao tako da je svaka scena samoodrživa za sebe – svaka scena i screenshot može funkcionisati kao raskošna fotografija, a filmovi su radnja koja se dešava ispred kulisa savršeno promišljene Instagram-estetike.

Najveći broj scena odigrao se na pustinjskoj planeti Arakis, uz nešto manji broj na ostalim planetama, ali sve nose jasni pečat brutalizma, koji je Vilnevu prirastao za srce kad treba prikazati budućnost, diktatore, bezdušni kapitalizam, nasilje, alijenaciju i slične „dragosti“ s kojima se susreću i Blade Runner 2049 i Dina.

Kako su Fremeni izuzetno nalik na Arape, dizajnerka je inspiraciju potražila u savremenoj arapskoj arhitekturi i u starom, dobrom brutalizmu.

Dok je verzija Dine Dejvida Linča prikazala svet nalik na estetiku Flaša Gordona, pomalo art-deko, sa puno ukrasa (Dino de Laurentiis je producirao i Flaša dve godine pre nego što će spektakularno urušiti svoje bogatstvo sa Dinom, 1984), Vilnev unajmljuje Patris Vermet kao dizajnerku za oba nastavka Dine (i treći, verovatno, ako ga bude).

Kako su Slobodnjaci (Fremeni) izuzetno nalik na Arape, ona je inspiraciju potražila u savremenoj arapskoj arhitekturi i u starom, dobrom brutalizmu. Ponajviše su joj se dojmili Amar Hamaš i Sahel Alhijari, a uzela je i zakone fizike u obzir.

Kada na Arakisu duva vetar, on u knjizi dostiže brzine od 750 km/h, te je ona izabrala zakrivljene i glatke površine koje minimiziraju otpor vetra. Domovi Slobodnjaka su inspirisani Alhambrom, ali su velike zgrade čisto brutalističke.

„Najveća građevina koju je ikada napravio čovek“ prostire se na nekoliko nivoa, a uticaj brutalizma se meša sa uticajem jedne arapske zemlje.

Upravne zgrade (stranci upravljaju Arakisom, te je ovo važno) utelovljuju „zastrašujuću i autoritarnu estetiku” i imaju za cilj da izazovu strahopoštovanje kod Slobodnjaka.

U filmu se upravni grad na Arakisu pod imenom Arakin, u koji dolaze Atreidi da zamene Harkonene, opisuje kao „najveća građevina koju je ikada napravio čovek“, prostire na nekoliko nivoa a uticaj brutalizma se meša sa uticajem jedne arapske zemlje, Iraka, odnosno centralna građevina podseća na mesopotamski zigurat, dok je iznutra nalik na ogoljeno sklonište protiv bombi.

Tako dobijamo i autoritarni element, budući da je Mesopotamija bila antička autoritarna tvorevina.

Zgrade su modernističke i upadljivo brutalističke, jer je za tako surovu kulturu nezamislivo da postavi bilo kakav ukras.

S druge strane, Harkoneni su „tamna strana“ filma – ako Arakis ima dominantnu bež i narandžastu boju, planeta na kojoj žive oni, Gidi Prajm, je slabo osvetljena i sve je crno i belo. Zgrade su modernističke i upadljivo brutalističke, jer je za tako surovu kulturu nezamislivo da postavi bilo kakav ukras.

Na ovaj način, film tiho komunicira putem dizajna i arhitekture, i ne mora ni radnjom, ni dijalogom, objašnjavati „šta je pesnik hteo reći“.

Gde je ukras ako nema ljudi? Ili ako ljudi nemaju unutrašnji život?

Na kraju krajeva, u pustom svetu, bez emocija i bez ljudi koji naseljavaju brutalistički ambijent, kakav se trag može ostaviti?

Kako ljudi mogu „ukrasiti“ brutalističke zgrade, kako su Smitsonovi zamislili, ako nema ljudi, ili su ljudi ispražnjeni i izmoždeni radom u kapitalizmu, i samo dođu kući i sruče se u krevet? Ili ako žive u totalitarnom svetu gde nema emocija ili se one skrivaju?

Brutalizam je bio osmišljen za ljude koji se vraćaju sa razumnog dugačkog radnog dana, i uživaju u svojim kućama, naseljima, vrtovima, u svom slobodnom vremenu, iskazujući svoje ličnosti. Ali, kasni kapitalizam odstranio je slobodno vreme i sabio ličnosti u umorna tela.

Bez ljudi i njihovog iskustva i slobodnog vremena nema brutalizma kao ideje, ostaje samo forma. A onda ona deluje zastrašujuća i hladna, idealna za sci-fi distopije. I genija, Denija Vilneva.