Brazilija i Novi Beograd – Dva lica jedne utopije
Iako na prvi pogled deluje da nema ničega što može povezati našu zemlju i Brazil, tu je jedna važna, arhitektonska veza – Brazilija i Novi Beograd, dva nova grada, stvorena gotovo u isto vreme, na temeljima iste arhitektonske škole.
Sa nestrpljenjem iščekujemo meč između Srbije i Brazila na Svetskom prvenstvu u fudbalu. A dok čekamo, prisećamo se kako smo u prošlosti igrali sa njima. Najpre pobeda od 2:1 na Prvom svetskom prvenstvu u Urugvaju 1930. godine, a zatim jedan poraz i dva nerešena rezultata na Prvenstvima 1950, 1954. i 1974. godine. Sve u svemu, ne tako puno susreta i prilično dobar skor, ako se uzme u obzir da je u pitanju višestruki svetski šampion. Razmišljajući predstojećoj utakmici i o odnosu između Srbije (Jugoslavije) i Brazila, pokušao sam da pronađem još neke značajne istorijske i kulturološke kopče koje bi nas mogle povezivati. Iako na prvi pogled deluje da nema ničega, tu je jedna važna, arhitektonska veza – Brazilija i Novi Beograd, dva nova grada, stvorena gotovo u isto vreme, na temeljima iste arhitektonske škole.
Mnoge poznate svetske arhitekte su tokom svojih burnih i bogatih karijera, bar jednom razmišljale na temu projektovanja i izgradnje „idealnog“ grada. U kojem bi sve, od urbanizma i arhitekture, do kulturnog razvitka i međuljudskih odnosa, bilo na nekom idealnom nivou. Bez obzira da li polazili od socijalističkih ili kapitalističkih postulata, svaki arhitekta je gledao da sebi dodeli ulogu Tvorca, koji će na genijalan način rešiti sve probleme našeg društva, projektujući neku, njemu savršenu, urbanu celinu.
Nimajer i Ravnikar su neko vreme zajedno radili u projektnom birou Le Korbizjea, odakle su i preuzeli zajedničke ideje.
Arhitekta s najviše iscrtanih idejnih rešenja na temu nekog budućeg, utopističkog grada, bio je Le Korbizje. Najviše tih projekata oslanjalo se na ideju Atinske povelje, dokumenta usvojenog 1933. godine na 4. zasedanju CIAM-a, koji se odigrao na brodskom putovanju od Marseja do Atine. Ovaj dokument biće polazna tačka arhitekata modernog pravca koji su stvarali pre i nakon Drugog svetskog rata. Naravno, mnogo više prilika za realizaciju ove ideje nastaće posle Rata, kada su mnogi evropski gradovi u dobroj meri bili sravnjeni sa zemljom, što je ostavilo prostora za planiranje i izgradnju novih urbanih celina. Međutim, splet okolnosti bio je takav da se u realizaciji ove utopističke ideje nije ostvario njen idejni tvorac, Le Korbizje, već njegovi učenici i druge arhitekte koje su sledile njegove ideje. Arhitekta koji se posebno istakao na tom polju bio je Brazilac Oskar Nimajer.
Brazilija
Postoji samo jedna surova činjenica koju mnoge arhitekte kroz istoriju nisu htele da priznaju – da je za ostvarenje njihovih genijalnih ideja neophodan poručilac, to jest investitor, jer ako njega nema projekat ostaje samo ideja na papiru. Što je projekat veći, monumentalniji, potrebno je više sredstava (ubeđivanja) da bi se jedan investitor osmelio za ulaganje. Naravno, kada je u pitanju veći urbanistički kompleks ili čitav novi grad, potrebna je inicijativa od samog vladara/predsednika neke države. Ako se ta inicijativa poklopi s idejama nekog arhitekte, vrlo je verovatno da će doći do realizacije, koliko god planovi delovali utopistički. Tako je bilo i sa Brazilijom.
Predsednik Brazila Žuselino Kubiček je početkom 50-ih godina imao ideju da za prestonicu Brazila izgradi potpuno novi grad. Ništa novo, imajući u vidu da su mnogi slavni vladari kroz istoriju na ovaj način iskazivali svoju moć. Kubiček se 1956. godine sastaje sa Nimajerom i iznosi mu ideju koju arhitekta sa zadovoljstvom prihvata. Nakon toga, Nimajer raspisuje konkurs za urbanističko rešenje grada, na kojem pobeđuje arhitekta Lusio Kosta. Napravljen je dogovor i podela posla, po kojem bi se Kosta bavio urbanističkim, a Nimajer arhitektonskim projektovanjem. Kroz nekoliko meseci, osvanula je urbanistička matrica, naravno po uzoru na Korbizjeove ideje, u kojoj su bile ucrtani objekti predsedničke palate, Nacionalnog kongresa Brazila, Katedrale, ministarstava i naravno stambenih objekata.
U samom čelu grada nalazi se upravni kompleks, čiju moderno-ekspresionističku arhitekturu je Nimajer doveo do vrhunca virtuoznosti.
Do početka 60-ih godina, projekat je bio najvećoj meri realizovan. Urbanistička matrica se proteže podužno, sa simetrično raspoređenim objektima oko centralne ose, koju čine parkovske celine. U samom čelu grada nalazi se upravni kompleks, čiju moderno-ekspresionističku arhitekturu je Nimajer doveo do vrhunca virtuoznosti. Vertikalni udvojeni soliteri suprotstavljeni konkavno-konveksnim horizontalnim objektima, toliko su postali upečatljiva slika nove prestonice, da su ubrzo posle izgradnje počeli da se pojavljuju kao motivi i pozadina u drugim umetničkim delima. Tu je i katedrala, koja svojom ekspresivnom formom najavljuje umetničku nadgradnju predratnih postulata, koju doživljavaju gotovo svi velikani moderne arhitekture. Zrakasta arhitektura katedrale u suštoj je suprotnosti sa stambenim objektima, jednostavne, sandučaste forme, pozicionirani u strogoj geometrijskoj formaciji urbane matrice. Pravi razlog njihove arhitektonsko-urbanističke forme potiče od socijalističke (komunističke) ideje, po kojoj su svi stanovnici grada jednaki, pa samim tim svi žive u jednakim zgradama, to jest stanovima.
– POVEZANO: Brazilija: Vizija jedne urbane revolucije
Za celokupno ostvarenje nove prestonice, arhitekte dobijaju prestižna priznanja, kako sa Zapada tako i sa Istoka. Nimajer postaje počasni član Američkog instituta arhitekata, a iste godine od Sovjetskog saveza dobija Lenjinovu mirovnu nagradu. Možemo reći da je utopija postala stvarnost i da se održala do današnjih dana.
Novi Beograd
Planiranje, projektovanje i izgradnja Novog Beograda krenuli su gotovo decenij pre Brazilije. Tih godina se jugoslovenski vrh i dalje lomio koju arhitekturu bi favorizovao u vizuelnoj manifestaciji državne politike. Prve urbanističke ideje Novog Beograda 1948. godine daje arhitekta Nikola Dobrović, dok se na konkursu tih godina istakao i projekat arhitekte Edvarda Ravnikara, po svojem konceptu dosta blizak onome što će uslediti deceniju kasnije u Braziliji. Neko će reći da je Nimajer ukrao ideju Ravnikaru, ali svaku sumnju će odagnati jednostavna činjenica – Nimajer i Ravnikar su neko vreme zajedno radili u projektnom birou Le Korbizjea, odakle su i preuzeli zajedničke ideje.
Prva urbanistička matrica Novog Beograda postavljena je po geometrijskoj šemi i horizontalnom osom koja se proteže od Palate SIV-a do železničke stanice.
Iako nije bio Korbizjeov učenik, Dobrović je takođe sledio njegove postulate, pa je i prva urbanistička matrica Novog Beograda takođe postavljena po geometrijskoj šemi i horizontalnom osom koja se proteže od Palate SIV-a do železničke stanice, dok su oko nje simetrično raspoređeni blokovi sa upravnim i stambenim zgradama. Promenom društveno-političkih smernica menja se i funkcija Novog Beograda, koji od upravnog postaje stambeni grad. Palata SIV-a je zadržana, a izvedena je i zgrada sedišta Društveno-političkih organizacija (popularni CK), arhitekata Mihaila Jankovića, Dušana Milenkovića i Mirjane Marijanović, koja u idejnom projektu, sa dodatnim horizontalnim objektom neodoljivo asocira na upravni kompleks u Braziliji. Blokovska struktura je izmenjena, a na njoj je radio tim arhitekata: Leonid Lenarčič, Milutin Glavički, Miroslav Mitić, Dušan Milenković i Uroš Martinović. Za razliku od Brazilije, koja je i pored levičarskog sistema dobila katedralu, Novi Beograd je dobio Centar mesne zajednice „Fontana“, odlično arhitektonsko ostvarenje Uroša Martinovića. Stambeni objekti koji su izvedeni u novobeogradskim blokovima poseduju raznovrsnu arhitekturu. Od vertikalnih kubusa, u osnovi zarotiranih, „šest kaplara“, preko horizontalno prostirućih „meandra“ i „glista“ do brutalističkih ostvarenja blokova 23 i 63, kao i monumentalnog dela Geneksovih kula. Utopija je i u ovom slučaju postala funkcionalna urbana realnost.
Šta je na kraju bolje?
Ako se i laički posmatra, znatno bogatija struktura Novog Beograda od one u Braziliji, ali epilog našeg grada nije tako blistav. Nakon početnog uzleta u izgradnji nove prestonice, društveno-politička kriza koja je nastupila građanskim ratom i raspadom Jugoslavije, negativno je uticala na razvoj Novog Beograda. Parkovske površine su uzurpirane bespravnom i neprimerenom gradnjom, a savremene intervencije nisu u skladu sa očuvanjem modernog arhitektonsko-urbanističkog nasleđa Novog Beograda. Zato kada i danas pogledamo Braziliju, njen upravni centar deluje netaknuto, kao da je vreme stalo u 60-im godinama (iako se grad dalje razvijao i gradio), dok naš Novi Beograd sada poseduje raznovrstan arhitektonski sadržaj, kao posledicu diskontinualnog razvitka.
Neko će reći da je prvi primer bolji, dok će drugi navesti prednosti drugog. Za razliku od arhitekture, fudbal je tu znatno jednostavniji, postoji upoređivanje i nadmetanje, ali koji tim je bolji odlučuje gol razlika, a poentira se znatno brže i lakše nego što to čine arhitekte, kojima su pored znanja, umeća i ideja ponekad potrebne godine da poentiraju u svojoj disciplini.
